Andrića kude i prisvajaju

Šta sve sadrži prva hrvatska monografija posvećena našem velikom piscu i nobelovcu. Akademik Krešimir Nemec tvrdi da je književnik ostao veran katoličanstvu

Hrvatski akademik Krešimir Nemec objavio je biografiju Ive Andrića pod imenom „Gospodar priče“, a kako je najavio „Večernji list“, ova „opsežna i intrigantna knjiga“, prva je hrvatska monografija „našeg književnog nobelovca“, koju je objavila „Školska knjiga“.

Već iz ovog teksta, u kom Nemec bliže objašnjava sadržaj dela, jasno je da portret velikog pisca boji potrebama tamošnjeg javnog mnjenja. Hrvatski akademik, naime tvrdi da Andrić, koji je kršten u Crkvi svetog Ivana Krstitelja u Travniku kao Ivan (ovo ime, kako kaže, stoji u svim njegovim dokumentima do trenutka kada javno postaje pisac Ivo) nikada nije prihatio pravoslavlje, da je slavio katolički Božić i odlazio u franjevačku crkvu Svetog Ante u beogradskoj Bregalničkoj ulici. Sem svedočenja beogradskih franjevaca, u intervjuu „Večernjem“, ovu tvrdnju ničim drugim nije potkrepio.

U pitanju je gotovo improvizacija, jer se Andrić nikada nije verski deklarisao. S druge strane, o Andrićevoj nacionalnoj opredeljenosti sigurno najrečitije govore dokumenta iz beogradskog Spomen-muzeja Ivo Andrić – lična karta, vojna knjižica, pristupnica za KPJ, venčani list, čije su faksimile pre pet godina „Novosti“ ekskluzivno objavile.

U ličnoj karti izdatoj 15. juna 1951. u Beogradu, u rubriku „narodnost“ književni velikan je upisao „srpska“. Mesec dana kasnije, 19. jula, u vojnoj knjižici za „narodnost“ uneo je – „Srbin“. Godine 1955. prilikom ulaska u Komunističku partiju, u evidentni list svojom rukom je na mesto za nacionalnost napisao „srpska“. Isto stoji i u venčanom listu iz septembra 1958, kada se u opštini Stari grad venčao sa Milicom Babić.

Bez valjane argumentacije, Nemec ide toliko daleko, da književnika koji je u okupiranom Beogradu pisao svoja remek-dela, dovodi u vezu sa NDH?! Pozivajući se na svedočenja izvesnog Marka Čovića, sekretara Mileta Budaka u Pavelićevom ministarstvu vera i nastave, navodi da je preko kuma i prijatelja Gustava Krkleca, Andrić pokušao da se preporuči režimu u Zagrebu, uz ogradu da je to možda bio samo „probni balon“, zbog straha i nesigurnosti posle povratka u Beograd 1941, ali da je brzo procenio „da se ratna sreća okreće u korist saveznika“.

Ni karakter velikog pisca, autor prve njegove hrvatske monografije, ne predstavlja u laskavom svetlu. Opisuje ga kao ponavljača sedmog razreda sarajevske gimnazije, političkog oportunistu i kameleona, masona izbačenog iz lože „Preporod“ zbog ljubavne afere sa Krklecovom suprugom Persidom Keršenijević, „viđenog“ ambasadora kod Adolfa Hitlera, člana KP, ali nikada Titovog intimusa poput Krleže…

Upitan za često pominjanu tezu da je Andrić zapravo „fratarsko dete“ (da nikada nije dokazano da mu je biološki otac Antun Andrić, koji je napustio ženu i sina kada je piscu bilo pet godina), Nemec se, ipak, ogradio stavom da to ostaje u „apokrifnoj zoni“.

– Problem s Andrićem u Hrvatskoj nemaju čitaoci, nego, nažalost, kulturna i akademska elita – izjavio je Nemec za „Večernji“. – Andrić je književna veličina prvog reda, njega treba zaslužiti. Vreme će pokazati da li smo zaslužili da bude (i) naš.

Koliko je u hrvatskoj javnosti problematično Andrićevo okretanje Beogradu i srpskom kulturnom korpusu, govori i činjenica da je u ovom intervjuu Nemec osporio i njegovu poslednju želju da se u našem glavnom gradu osnuje Zadužbina Ive Andrića, kao čuvar i pravni naslednik njegovog dela.

Upitan da prokomentariše navode koje je hrvatski akademik izneo u ovom tekstu, predsednik UO Zadužbine Ivo Andrić, naš akademik Miro Vuksanović, bio je kratak i izričit:

– Takvi tekstovi ne zaslužuju nikakav komentar – rekao je Vuksanović za „Novosti“.

NIJE VOLEO ZAGREB

Uprkos činjenici da je u Zagrebu počeo književni put i objavio prve knjige, danas u glavnom gradu Hrvatske Andrić nema ni ulicu ni trg, već se samo jedna osnovna škola u Sopotu po njemu zove – naglasio je Nemec.

– Andrić se u Zagrebu nije osećao dobro i nikako nije uspevao, kako sam piše, „da uhvati korene“ – objašnjava autor njegove biografije, dodajući da su to za pisca bile godine besparice, podstanarstva, bolesti, studija prirodnih nauka koje nije voleo.

Autor: M. KRALj

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Vratili Andrića među Hrvate ili priča o jednoj maloj osveti …

Ivo Andrić: Zaraziti nekog čekanjem, to je najsigurniji način …

Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti | Jadovno 1941.