Анђелко Анушић: ЈАДОВНО, ОДЛОЖЕНИ ПАРАСТОС

Сенима поубијаних Градинчана и Сувомеђаша

Одавде до тамо, и одонуд до ове Јадаре, ако укрсно гледаш с краја накрај Спасовог дрвета, а другчије се то и не може догледати, та крстаста шир у дубокој даљини – као крило гаврана рашири руке старац Голуб Ластавица, последњи крик, одложени вај Јадовљана,  рашири руке на Голо брдо као да ће га пењати,  а глас му беше као јаук ветра, жвизд његов придављен у оној бездануши – сваки Србин своју јаругу, јапагу, једноокушу, сљепушу, јамурку, јамушу, јаму,  да речем понашки, има. У коју је устопио, нагазио као на коб, сугреб судбине, псећим језиком толковано. Или ће глибом посрнуту, зајарузати некад, доцније сигурно. Одложено, у своју крвопадну локву.

А Србин ти је, да ме криво не схватиш и очима на ме забезданиш како си вазда за вазда навикао, и ујамиш ме прије времена, свако оно чељаде у ову јаругасту долину дубље поринуто од других,  а које још креше жижица Ријечи Божје.

[1] Јадовно – Усташки сабирни логор – стратиште које сачињава комплекс јама безданки;  налази се северозападно од Госпића (Хрватска!) на удаљености од 23,5 км, дубоко у горју велебитског масива. Према најновијим истраживањима која су предузели потомци пострадалих, хрватске усташе су ту, током 1941. године, на зверски начин убиле 38.000 српских цивила, међу којима је био велики број деце и старих лица. После Јасеновца, Јадовно је највеће српско губилиште у времену постојања Независне Државе Хрватске (1941-1945).

Извор:

Објављено у књизи пјесама Анђелка Анушића, ЗИМНО МЕСТО. Књига је добила награду Гордана Тодоровић за 2016. годину.

Аутор је даровао књигу удружењу Јадовно 1941.