Anđelko Anušić: Putovanje prema sebi – najduži i najteži put

Banija je, kao i cela Srpska Krajina, i sve naše Krajine rasute po svetu, moj zavičaj u jeziku.

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 8 . oktobra 2015. godine.

A od moje rodne kuće u Gradini, na Suvoj Međi, nema odavno ni traga, ni puhorne praščice, kao ni od mnogih drugih koji dele prognaničku sudbinu. Neki, nemački pedantni ljudi postarali su se dobro za to. Ali, srećom u nesreći, zavičaj se odavno preselio u moje knjige.

Idem tamo, putujem svakoga dana i noći, iz retka u redak, reči u reč, u zavičajne daljine, i vraćam mu se sve bliži sa darovima kojima me zadužio, duhovno sve bogatiji“, rekao je za „Nezavisne novine“ književnik Anđelko Anušić, čija će knjiga „Epitaf za neznane“ biti predstavljena sutra na „Proletnjim Brankovim danima“ u Novom Sadu.

NN: Nakon odlaska iz Zagreba 1990. godine skrasili ste se u Banjaluci. Prije nekoliko godina doselili ste u Novi Sad. Kako osjećate novu promjenu adrese?

ANUŠIĆ: Milovan Danojlić izrekao je, odnosno ispevao duboku ontološku zakonomernost čovekovog kretanja i stranstvovanja stihom „uvek se od nekoga i nečega bežati mora“, ako sam, po sećanju, tačno citirao. Upravo u tom znamenu bio je i moj „odlazak“ iz grada odakle su moji sunarodnici ređe i veoma retko „odlazili“, pogotovo u vreme koje spominjete. Pa tako i te godine, ukoliko je već nisu pojeli domaći skakavci! Suštinski poimano, čovek, zapravo, nigde i nikuda ne odlazi (ukoliko svojom voljom to čini) – nego samo menja adrese. Prava putovanja i odlasci su oni prema unutra, prema sebi, koji su, paradoksalno, i najkraći i najduži i najteži.

NN: U izdanju „Brankovog kola“ pojavila Vam se knjiga izabranih i novih pjesama „Epitaf za neznane“ u izboru Đorđa Nešića. Zbirka je posvećena dvadesetoj godišnjici egzodusa srpskog naroda iz Krajine. Koliko je breme i odgovornost biti pjesnik i pripovjedač ovakvih tema?

ANUŠIĆ: Uvek je lagano i veselo pesnikovo i piščevo breme ukoliko je, srazmerno daru, pronašao svoju temu i izraz. Već po svojoj tematsko-motivskoj podlozi, po nadahnuću, formi, jeziku i molitvenom tonu izabrane pesme iz mojih, u minule dve i po decenije objavljenih zbirki po samoj promisli bile su, ako ovo nije greh reći i potpisati, već predodređene da ova knjiga ponese narečeni naslov. Uverio sam se u to lično koliko je pravi izdavački podvig „Brankovog kola“ objaviti knjigu s ovom posvetom, u ovo vreme velike amnezije od koje se dobro a jalovo živi! Podvig koji i mene, kao autora, iznova, a rodosno, podvizava!

NN: U beogradskom „Službenom glasniku“ pojaviće Vam se i knjiga pripovjedaka. Dvije knjige u Srbiji za relativno kratko vrijeme?

ANUŠIĆ: Da, izaći će zbirka pripovedaka „Pismo Petru Kočiću i još ponekome“. Sa Kočićem se i o Kočiću uvek, u svako doba, a pogotovo danas može razgovarati i pisati. Voditi književni, ali i dijaloge druge vrste. Jer, ovaj pisac je živ (življi od nekih živućih!), bodar duh, plamteći stub samosvesnosti koji se opire i ne miri sa samoporicanjem i samootuđenjem. A baš je ono, bandoglavo samoporicanje, profitabilno izđikalo na sve strane!

NN: Šta mislite o književnoj sceni u Republici Srpskoj i ovogodišnjoj dodjeli nagrade Udruženja književnika RS, koja je u posljednje vrijeme bila u centru književne javnosti?

ANUŠIĆ: Ah, scena kao i svaka pejorativno poimana scena, danas i ovde! Gledao sam televizijsku emisiju o tome. Bilo bi dobro da su u tome razgovoru učestvovali i mladi pesnici i pripovedači i iz drugih delova Srpske. Imamo ih, odličnih. Takođe (ukoliko mi je dopušteno naknadno sufliranje iz ove daljine!), u toj emisiji trebalo je da bude mesta i za univerzitetske profesore srpske književnosti. I njih imamo, izvanrednih, kako u Banjaluci, tako i u Istočnom Sarajevu.

Podrazumevala se tu i stolica za nekog kompetentnog iz Ministarstva kulture! Jer, književnost i umetnost uopšte nisu ostrvo! U takvoj konstelaciji razgovor je mogao da bude pomaknut iz ograničenog „ekscesnog polja“, i (za)dobije neke druge, nedostajuće pojmovne tokove. „Događaj nagrada“ (i ne samo ova, etiketirana, već i neke druge) samo je simptom čitavog lanca starih, „zabašurenih“ institucionalnih i esnafskih sporova u kulturnom i knjiženom životu RS.

Političarenje u književnosti
NN: Šta ozbiljan pjesnik ili pisac danas može da uradi za dobro svoje kulture a da to ne bude u raljama dnevne politike?

ANUŠIĆ: Kao i uvek, njegovo je da piše dobre knjige, ako mu dar to omogućava. Ako, nažalost, nema talenta, onda je on, u prelesti taštine i trivijalnog, već samim tim (ukoliko i dalje piše po svaku cenu) prećutno, svesno ili nesvesno potencijalni kandidat za političarenje u književnosti, blata od koga će mu obuća ubrzo otežati! Vidite li koliki gacaju u tome glibu! Goleni im se ne vide!

Izvor: NEZAVISNE NOVINE

Vezane vijesti:

kulturne aktivnosti u republici srpskoj krajini u vrijeme …

NA ČASNE VERIGE SVETOG APOSTOLA PETRA (O Kijuku, tri …

KULTURA U IZBJEGLIŠTVU – Jadovno 1941.