Alijin amanet Taipu

Mogao bi čovek da se začudi zašto su u Banjaluci i u zapadnom Mostaru napravili toliku buku zbog izjave Taipa Erdogana. Turski premijer je povodom godišnjice u Srebrenici za agenciju Anadolija izjavio da mu je Alija Izetbegović na samrtničkoj postelji rekao: „Ostavljam ti u amanet Bosnu i Bošnjake kao ostavštinu Osmanlija.“ U nastavku izjave premijer je taj amanet preneo na čitavu Tursku: „Bosna i Bošnjaci su ostavljeni u amanet Turskoj.“ Nema razloga da se na to ljute ni Srbi ni Hrvati, kada već ne protestuju naše komšije što ih je rahmetli Alija ostavio u amanet Taipu, a ne, recimo, Klintonu ili nekom od lidera EU. Naprotiv, dobro je što je stari Izetbegović, odlazeći bogu na istinu, iskreno rekao da je njemu i njegovom narodu srcu mnogo bliži Stambol nego Brisel i Vašington, a pogotovo Banjaluka ili zapadni Mostar. Odnosno što je Erdogan to stavio do znanja i nama i celom svetu.

Bošnjaci zaista i jesu direktno nasleđe osmanske okupacije današnje BiH, odnosno islamizacije njenog hrišćanskog stanovništva. Tokom narednih vekova na bazi posebne religije formirala se i specifična kultura, a posle na njoj nadgradio nedovršeni bošnjački nacionalni identitet. Zbog toga su hrišćanske komšije bosanske muslimane nazivali poturicama ili „turcima“, a tako su ih, bar u ruralnim područjima, oslovljavali čak i u decenijama između 1945. i 1992. Ali, dok muslimansko seosko stanovništvo komšijsko podsećanje na istorijsko poreklo nije doživljavalo kao uvredu, sarajevski istoričari su na svaki način hteli da zatru uspomenu na svoje preverničko poreklo. Sa jedne strane, svoje pretke su pronalazili među lokalnim hrišćanskim jereticima, koji su, navodno, raširenih ruku dočekali islam, ali nikako nisu mogli da objasne kako to da su bogumili tvrdoglavo odbijali da se vrate staroj veri a, istovremeno, oberučke prihvatili novu. S druge strane, razvili su konstrukciju kako je na početku postojala jedinstvena crkva bosanska, čiji su pripadnici kasnije spolja pravoslavizovani i srbizovani, odnosno katolicirani i kroatizirani.

Istovremeno, muslimanski akademici su viševekovno osmansko porobljavanje BiH opisivali neutralnom sintagmom turska uprava u BiH umesto okupacija. Što jest – jest, da nije bilo Osmanskog osvajanja Evrope, ne bi bilo ni islamizacije, ne bi bilo ni preveravanja, ni poturica, ni bosanskih muslimana i današnjih Bošnjaka. Zato Alija na samrti svoje sunarodnike ostavlja u amanet Taipu, reis Mustafa Cerić odnedavno Tursku naziva bošnjačkom maticom, a Taip Erdogan preuzima testamentarnu brigu o turskoj „dijaspori“.

Kada je reč o Bosni kao amanetu, stvari su nešto komplikovanije. Srednjovekovno Bosansko kraljevstvo postojalo je pre turske osmanske okupacije i njegovo stanovništvo je bilo hrišćansko pre islamizacije. Taj jedini istorijski trag bh. državnosti, sa kojim hoće da uspostave kontinuitet savremeni međunarodni neimari BiH kao države, uništili su upravo osmanski osvajači. Utoliko je apsurdno da jedan daleki potomak lokalnih preverničkih kolaboranata Alija, jednom dalekom potomku osvajača Taipu, ostavlja u amanet („zavet na čuvanje i brigu“) nešto što su njihovi preci tako temeljito uništili da se ni do danas nije obnovilo. BiH pod protektoratom ne može se ni međunarodnopravno tretirati kao suverena država, a o unutrašnjopolitičkom aspektu da i ne govorimo. Međutim, zemlja Bosna, kao amanet, nije uopšte sporna ako se reč „Bosna“ tretira kao naziv za polovinu Federacije koju pretežno naseljavaju Bošnjaci i koja preostaje kada se izuzme nepriznata Hrvatska Republika Herceg-Bosna. To je onih 25 odsto teritorije BiH koji je, pored RS i HB, pominjan kao „Muslimanija“ ili „Bošnjakistan“ i nema sumnje da je Alija, opraštajući se od Taipa, baš na tako nešto mislio. Rahmetli Izetbegović je još 80-ih crno na belo napisao da „nije moguća koegzistencija između muslimana i onih koji to nisu“, uoči rata je govorio da „Muslimani nemaju za cilj islamsku republiku BiH, nego da će uzeti samo onoliko koliko mogu prosperitetno kontrolisati“, u prelomnim trenucima rata objašnjavao je da njegovi borci „ne ginu za neku apstraktnu ideju jedinstvene BiH, nego za opstanak bošnjačkog naroda“, a posle rata da „zajednička država nije moguća ako je ne prihvataju i Srbi i Hrvati“.

Dok su Amerikanci i Rusi zaokupljeni neuralgičnom Sirijom, a Evropljani finansijskom krizom, Turska sve agresivnije promoviše bošnjačke interese u BiH. Indikativno je da su se, nasuprot Zapadu, zalagali za ostanak supervizora u Brčkom i za lokalne izbore u Srebrenici prema popisu iz 91, a posebno činjenica da se premijer Taip baš sada prisetio amaneta koji mu je rahmetli Alija ostavio još pre nekoliko godina. Pored ovog amaneta, Taip je od Alije izgleda prihvatio i jedan praktičan savet. „Kada je bila islamistička, Turska je bila velika svetska imperija, a kao sekularna i kemalistička samo beznačajna država na evropskoj margini“, piše u Izetbegovićevoj knjizi sećanja. Današnju političku ekspanzivnu Tursku, koju su SAD globalno promovisale kao model demokratije za islamski svet od Maroka do Indonezije, ne treba meriti samo prema holivudskim TV serijama, prema modernoj i jeftinoj odeći i prema evropskim turistima u Bodrumu, nego i prema smenama sekularnih generala, hapšenju novinara i prema zatvaranju objekata Vaseljenske patrijaršije i pravoslavne bogoslovije.

Jedan amanet i jedan savet, plus bošnjačka natpolovična većina u BiH i akutna politička nestabilnost u Federaciji, plus najavljene ustavne reforme i američka podrška turskom angažovanju na ostvarenju jedinstvene države – eto formule za likvidaciju RS. Izgleda neverovatno, ali zar je manje verovatno izgledala secesija BiH protiv volje srpskog naroda ili otimanje Kosmeta od Srbije, a ipak se dogodilo. Taipovu obavezu prema Aliji treba shvatiti ozbiljno, bez obzira na to što serija ispada turske spoljne politike može i ubrzati raspad „nemoguće države“.

Izvor : NSPM