Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Petar Trbojević je iz starog karabina pucao na Francetića i pogodio ga u okvir automata. Onda je sa sekirom u rukama na Francetića poleteo Mile Trbojević.
Ove godine se puno govorilo o Blagoju Jovoviću koji je konačno počeo da dobija mesto koje zaslužuje u srpskoj istoriji. Tu ipak nije kraj priče o srpskim osvetnicima.
Jedan od vodećih Pavelićevih zločinaca i glavni njegov miljenik bio je Juraj Francetić, zvani Jure i Juka. Francetić je bio komandant po zlu čuvene Crne legije koja je uglavnom bila sastavljena od muslimana iz Istočne Bosne. Pod Francetićevom komandom, pripadnici Crne legije izvršili su bezbrojne monstruozne zločine nad srpskim narodom, naročito u Istočnoj Bosni. Hrvati su u NDH Francetića zbog njegovih monstruoznih zločina doživljavali kao svog najvećeg nacionalnog junaka.
Francetić je 22. decembra 1942. pošao avionom iz Zagreba za Gospić. Usled kvara na avionu, pilot je bio prinuđen da se spusti u selo Močila kod Slunja na Kordunu. Sletanje je primetila seoska straža koja je odmah potrčala ka avionu. Francetić je pokušao da pobegne, a kada je video poteru, otvorio je vatru iz svog automata, ali nije nikog pogodio.
Petar Trbojević je iz starog karabina pucao na Francetića i pogodio ga u okvir automata. Onda je sa sekirom u rukama na Francetića poleteo Mile Trbojević zvani Car. Stigao je Francetića i udario ga sekirom po glavi. Francetić pada. Mile mu prilazi i još četiri puta ga udara sekirom po glavi. Smrskao mu je potiljak i mali mozak.
Eugen Kvaternik, Jure Francetić i Rafeal Boban na mostu u Zvorniku
Kada su ga pretresli, stražari su uvideli na koga su naleteli. Iako bez svesti, Francetić je još uvek davao znake života. Zato su ga natovarili na zaprežna kola i odvezli u selo Rakovicu, odakle je kamionom odvezen u Slunj, gde su partizanski lekari pokušali da mu spasu život da bi ga navodno zamenili za sto logoraša iz Jasenovca. Lekari su mu konstatovali pet fraktura lobanje i smrskan mali mozak.
Iako je nekoliko puta kratko dolazio do svesti i po rečima svedoka dozivao poglavnika Pavelića, Francetiću nije bilo spasa i umro je 27. decembra, pet dana nakon ranjavanja.
NDH je zvanično objavila vest o smrti Francetića tek 30. marta 1943. Proglašena je višednevna žalost za „hrvatskim vitezom Francetićem“.
Tako je skončao ovaj monstruozni zlikovac odgovoran za genocid nad Srbima i kao narod smo dužni da ne zaboravimo osvetnika Mileta Trbojevića. Da istražimo i saznamo njegov dalji životni put i iznesemo ga na svetlo istorije. Toliko je bar od nas zaslužio.
Osveta je bila junački izvršena!
Aleksandar Stevanović (1978), ekonomista iz Pančeva. Autor knjiga Beli vukovi (Pale, 2017), Junaci Solunskog fronta (Beograd – Novi Sad, 2018) i Vojvoda Babunski (Beograd – Novi Sad, 2019).
Izvor: Stanje stvari
4 Responses
Postoji još jedno svedočenje o ovome događaju. Nalazi se na 368-369.strani romana Dragana Grgića “Korana ko rana Tragedija Srba u bihaćkom kraju i južnom Kordunu 1941-1945.“.
Dragan Grgić, pisac ove knjige, rođen je 1917.g u Marin Mostu, zaseoku sela Mutnik, opština i srez Cazin. Završio je 4-godišnju školu u Raštelima i kurs za avio-mehaničara u Zemunu. Prvoborac i učesnik rata od prvog do poslednjeg dana. Rat je završio kao nosilac “Spomenice 1941.“ i ratni vojni invalid. U ratu je izgubio oca, majku i rođenog brata. U partiju nikad nije primljen, pa nije bio oficir. Nakon rata odlazi u Bačku Palanku gde sa suprugom živi kao podstanar. Radi kao pripadnik službe DB, kupuje kuću u Vrdniku u kojoj živi do smrti 1985. Kada je 1961.g završio svoj ratni dnevnik u obliku ove knjige i predao je Muzeju Avnoja u Bihaću, dobija krivičnu prijavu zbog narušavanja bratstva-jedinstva i širenja mržnje na nacionalnoj osnovi. Sud zabranjuje štampu knjige. Njegova supruga Bojana Dobrojević iz Bukovice, je takođe nosilac “Spomenice 1941.g“. U ratu je izgubila oca, majku, brata i 6 sestara. Oboje su sahranjeni u Vrdniku. Roman je 2023.g objavila Fondacija “Zaboravljeni korijeni“.
U romanu Grgić priča kako je nakon oslobađanja Bihaća novembra 1942.g, prekomandovan iz Podgrmeča u rejon Rakovica-Slunj-Močila. Nakon nekoliko nedelja na tom terenu, smešta se u Rakovici. Jednoga dana traži odobrenje od komandira da ide u Cazin koji je takođe oslobođen. Iz Rakovice odsustvuje dva dana i jednu noć. Kada se vratio, pričaju mu o novosti koja se desila dok je bio odsutan: “Neđe između Rakovice i Močila, iznad slobodne teritorije, pojavio se jedan hrvatski avion Bregejac. Avion je išao dosta nisko i sve se spuštao naniže, dok se nije spustio i prilikom spuštanja lako udario u zemlju, posrnuo ja jedno krilo i oštetio se. U blizini su se nalazila dva vojnika iz komande mjesta naoružana vojničkim puškama i sa njima je bio stražar narodnog odbora iz jednog obližnjeg sela. Oni su pošli u pravcu aviona. Jedan od avijatičara je počeo bježati. Kada su vojnici sa uperenim puškama viknuli da stane, onaj što je bježao otvorio je na njih vatru iz automata. Vojnici su hvatali zaklone i opalili na njega par metaka iz pušaka. Bjegunac nije htio stati, stalno je bježao u pravcu obližnje šume i povremeno pripucavao na vojnike. Vojnici su se donekle uspjeli približiti, ali je bjegunac pobjegao u šumu. Dok se ta stvar dešavala po poljani, iz šume oih je posmatrao jedan seljak držeći sjekiru u ruci, pošto je tu došao da nasječe drva. Bjegunac je kroz šumu jurio kao bez glave baš u pravcu seljaka. Kad se bjegunac približio, seljak ga je iza žbuna udario oštricom sjekire po glavi, rasjekao i ovaj je pao u nesvijest. Kad su vojnici došli do zarobljenika, po njegovom izgledu, odjeći i oznakama zaključili su da to mora biti neka odgovorna ličnost Hrvatske države. Kod njega je ostao jedan da ga čuva, a ostali su se vratili kod aviona gdje ih je spokojno čekao pilot, koji od momenta spuštanja nije pokušao dati otporniti bježati, iako je imao priliku. Pilot je bio mladi ustaša, po činu zastavnik. On im je saopštio da je pošao iz Zagreba, a da je onaj zarobljenik ustaški general Francetić Jura, komandant Crne legije u Hrvatskoj. Vojnici su sproveli ranjenog zarobljenika u Rakovicu đe je previjen i otpremljen u Slunj u bolnicu, a pilota su predali u komandu mjesta Rakovica. Neki su odlazili u Slunj, navraćali u bolnicu đe je smješten zarobljeni Francetić, da ga vide, a on se nalazio u agoniji i stalno nešto buncao nerazumljivim riječima. Jedino se može razumjeti kad doziva Pavelića nazivajući ga poglavnikom…“.
Samo jedan moj lični utisak. Po priči, Trbojevići nisu znali koga love i ubijaju. Tek kasnije su saznali da se radi o monstrumu Francetiću. Ok, monstrum je zaslužio takav kraj, ali veličati monstruma koji četiri puta udara sekirom u glavu a pritom ne znajući koga udara je takdje monstruozno. Trbojevići su izvršili monstruozno ubistvo i po meni su jednaki monstrumi kao i Francetić. Na kraju nazivati Trbojevića „Osvetnikom“ a to definitivno po priči nije je krajnje ogavno. Zločin je zločin ma ko ga počinio. Vi se ponosite “ Osvetnikom Monstrumom“ a ja ću za sada da se stidim što taj monstrum pripada mojoj naciji, a uskoro ću da zaboravim da sam pročitao ovu odvratnu, monstruoznu priču.
Jovica ne zna šta priča,ne razume težinu stradanja srpskog naroda… nije greh ubiti ustašu kalibra Francetića,da se avion nije pokvario ko zna koliko bi Srba pobio taj krvolok Jure,da ne dužim Jovice, to što si ti mekušac ne menja stvari koje su se dešavale tada.Da si samo video ono šta su potomci ustaša devedesetih radili od srpske nejači po RS Krajini BiH ne bi tako govorio.
Kretenčino!