Aleksandar Raković: Ideja srpskog ujedinjenja mora stalno da se neguje

Ideja vodilja Karađorđa, Petra Prvog i Petra Drugog Petrovića bilo je nacionalno oslobođenje i ujedinjenje. U čemu je problem da mi o tome govorimo i danas? U čemu je problem da mi, u vreme kada nam nameću da se ujedinimo sa Islandom i Maltom, ne možemo da govorimo da želimo da budemo ujedinjeni…

„Ideja novog srpskog ujedinjenja mora neprestano da se neguje kako bi ove ili buduće generacije ponovo ujedinile Srbiju, Crnu Goru, Republiku Srpsku“, istakao je dr Aleksandar Raković u besjedi na 24. saboru Bratstva pravoslavne omladine na Miholjskoj Prevlaci.

Njegovo predavanje bilo je na temu “Karađorđe i Crna Gora“, a održano je na dvjestogodišnjicu Karađorđeve pogibije, koja je obilježena u sklopu Sabora.

Predavanje prenosimo u cjelosti:

„Dolazim iz našeg prestonog grada, Beograda, u ovaj deo naše zemlje, u srpsku Boku Kotorsku, na srpsko more. Ta ideja nikada ne sme da utihne. Ona mora da živi. Danas ću govoriti o Karađorđu, o Crnoj Gori, a Karađorđe je takođe nosio tu ideju da Boka Kotorska treba da bude ujedinjena sa ostalim srpskim zemljama.

Pošto su dahije proterane iz Beogradskog pašaluka, osnovna ideja ustaničke Srbije bilo je oslobođenje, ujedinjenje srpskog naroda i stvaranje države. Pobede na Mišaru, Deligradu, oslobođenje Beograda – vojni uspesi nizali su se jedan za drugim. To je hrabrilo ustanike da u svojim naporima idu dalje.

Karađorđe i Petar Prvi Petrović Njegoš, začeli su ideju o srpskom ujedinjenju, a njihovi potomci su ujedinjenje dočekali tek 1918. Ideja novog srpskog ujedinjenja mora neprestano da se neguje kako bi ove ili buduće generacije ponovo ujedinile Srbiju, Crnu Goru, Republiku Srpsku.

Karađorđe je 1808. i 1809. godine smatrao da ujedinjenja srpska država treba da okupi Srbiju, Crnu Goru, Boku, Dubrovnik, Bosnu i Hercegovinu.

U isto vreme Petar Prvi Petrović Njegoš, mitropolit crnogorski, imao je svoju viziju srpkog ujedinjenja. On ju je 1807. godine izneo, a taj predlog glasi da treba ujediniti Crnu Goru, Zetu, Bosnu, Hercegovinu, Dubrovnik i Dalmaciju. Zbog borbi sa Francuzima u Boki i drugih međunarodnih okolnosti, Petar Prvi Petrović nije bio u prilici da pošalje Crnogorce u pomoć Karađorđevim ustanicima.

Karađorđe i Petar Prvi više puta su dogovarali susrete, ali im okolnosti to nikada nisu dozvolile. Crnogorci nisu bili u mogućnosti da pomognu svojoj braći u Šumadiji zbog drugih svojih borbi koje su takođe vođene za ujedinjenje i oslobođenje srpskog naroda.

Oni koji jesu pružili pomoć svojoj braći Srbijancima su Brđani i Hercegovci, koji su od 1807. rame uz rame sa Srbijancima tukli Turke po Šumadiji. Vasojevići, Brđani stavili su se pod Karađorđevu komandu, a neki srbijanski odredi dolazili su čak do Nikšića, do Morače, do Rovaca, da tuku Turke i Arbanase, zajedno sa braćom Crnogorcima, Brđanima i Hercegovcima. Pod utiskom borbe za slobodu Srbijanaca, Crnogoraca, Brđana i Hercegovaca bili su i drugi Srbi – iz Srema, Banata, Bačke pomogli su Karađorđu i ustanicima koliko god su bili u prilici. Dositej Obradović, Dimitrije Davidović… Dolazili su da pruže pomoć na vojnom, kulturnom i drugim poljima i da zajedno sa Srbijancima stvore državu koja treba da se proširi na srpske etničke prostore i donese slobodu srpskom narodu.

Istovremeno, ustanke su podigli i Srbi u zapadnoj Bosni, odnosno u Krajini, na Kozari, zatim u istočnoj Bosni – čitavo srpstvo se ljuljalo u nacionalnoj ideji oslobođenja i ujedinjenja.

Da li je Karađorđe mogao da dobije veći spomenik od Njegoševe Posvete prahu oca Srbije, u Gorskom vijencu, nacionalnoj Bibliji srpskog naroda… U Njegoševim rečima stopilo se sve ono što su Srbi osećali prema svom voždu.

Ideja vodilja Karađorđa, Petra Prvog i Petra Drugog bilo je nacionalno oslobođenje i ujedinjenje. U čemu je problem da mi o tome govorimo i danas? U čemu je problem da mi, u vreme kada nam nameću da se ujedinimo sa Islandom i Maltom, ne možemo da govorimo da želimo da budemo ujedinjeni… Kao što mi pravoslavni hrišćani verujemo da ćemo živeti u zajedničkoj nebeskoj otadžbini, tako i mi pravoslavni Srbi treba da radimo na novom ujedinjenju – Srbije, Republike Srpske, Crne Gore. To ujedinjenje može biti bolje od onog iz 1918. Ono mora biti naše. Toga ne treba da se stidimo. To je poruka koju treba da prenosimo jedni drugima. Nikada se ne zna šta nosi dan, a šta noć. Nikada se ne zna kada će propasti neka velika imperija, kao što je Austrougarska propala 1918, a Srbija koja 1915. nije postojala, 1919. sa svojom vojskom bila je na 200 kilometara od Beča.

Molim sve Srbe iz svih naših krajeva da stalno prenosimo tu ideju, da stalno razgovaramo o tome – mi smo jedan narod, mi imamo legitimno pravo da živimo ujedinjeni.

Takođe, stalno treba da budemo na oprezu. Ko se danas seća da su Sicilija, Južna Italija i Malta bile pravoslavne zemlje? Ko danas govori jasno o tome da su zemlje od Gorskog Kotara do Konavala bile pravoslavne zemlje? Protivnik je opasan. Moramo mu biti dorasli. On deluje i dalje ovde, preko koncepta dukljanstva, kao sinonima za crveno hrvatstvo.

Budimo dostojni potomci Karađorđa, Sv. Petra Cetinjskog i svih drugih Srba koji su nosili velike ideje. Ne smemo da budemo mali narod na rubu Evrope, nego da budemo ponovo veliki narod, što jesmo, uprkos nepovoljnim okolnostima koje su se trenutno nadvile nad nas.

Karađorđeva ideja treba da nas nosi i ona nije neaktuelna ni dvesta godina nakon njegove pogibije.“

Oprema: Stanje stvari

(IN4S, 27. 7. 2017)

Izvor: Stanje stvari

Vezane vijesti:

Raković: Izjava kardinala Puljića na tragu nacionalne …

Sedmica“ Radio Beograda: Dosije Stepinac | Jadovno 1941.

Raković: Kanonizacija Stepinca put do relativizacije istorije