Александар Нећак: СЕЋАЊЕ НИЈЕ ДОВОЉНО

English

Рад Александра Нећака, предсjедника Савеза jевреjских општина Србиjе, представљен на Првоj међународноj конференциjи о комплексу усташких логора Јадовно – Госпић 1941. одржаноj у Бањалуци 24 – 25. jун 2011.

Сећање није довољно, истраживање је неопходно, образовање је преко потребно.

СЕЋАЊЕ

Постоји индивидуално, лично сећање пре свега оних, који су преживели мучења, зверства и концентрационе логоре. Нажалост, већ колико сутра, ни један преживели логораш више неће бити међу нама. Тада ће нам остати препричана и пренета туђа и недоживљена сећања, која за историју не могу бити поуздана. Сећања, која су по својој природи субјективна, са протоком времена још се више модификују и мењају…

Постоји и тзв. јавно сећање које се испољава на међународне дане сећања, када се државе (кроз говоре представника власти), једном годишње сете невиних жртава и ужасних злочина.

У јавна сећања могу се убројати и монументални, скупи и често тешко разумљиви споменици, код којих се полажу венци и држе говори. На тим споменицима, по правилу, нема података из којих би намерник могао нешто више да сазна о жртвама или о злочину. Уобичајено је да на споменицима стоји већ добро познат текст да су: „ту страдали антифашисти и родољуби од руку фашиста и домаћих издајника.“ А страдали су невини људи и деца зато што су били Срби или Јевреји. Та истина би морала да буде записана на споменицима. Та једноставна реченица огољује усташтво.

Нигде на Старом сајмишту у Београду, на месту где је био Јуденлагер Семлин, не може се наћи ни једна једина реч о томе да је ту страдало 6800 Јевреја, углавном жена и деце. Постоје два обележја и оба су подигнута борцима, антифашистима, о јеврејској деци и женама нема ни помена. Ја јесам антифашиста и немам ништа против споменика антифашистима. Али тврдим да они не могу и не смеју бити замена за обележја страдалим невиним жртвама.

На Старом сајмишту могуће је опрати ауто, могуће је, у складу са Законом, заменити зимске или летње гуме, могуће је лепо прошетати, лепо појести и попити. Али није могуће прочитати да су ту монструозном смрћу у камиону „душегупки“ убијене Јеврејке са децом на грудима. Вожене кроз центар Београда на путу до Јајинаца, убијане су полако, како би беспомоћне, могле гледати своју децу док им умиру на рукама.

Оваква јавна сећања су заправо део политичке обавезе држава. О тим спомен данима државе подносе годишње извештаје; да су их успешно обележиле и тиме испуниле своју обавезу.

Оваквој врсти сећања недостаје морална, историјска, едукативно васпитна и хумана димензија.

Недавно сам слушао излагање господина Алексеја Рогинског, високог представника  „МЕМОРИЈАЛ“-а, Међународне организације за хуманитарне активности, историју, едукацију и људска права из Русије. Господин Рогински је рекао да су после распада Совјетског савеза становници Русије од победе над фашизмом, најсветлијег и највеличанственијег детаља из своје прошлости, створили платформу на којој су се хомогенизирали и изградили свој заједнички идентитет.

На моје питање да ли и поред огромног процента становника Русије који су се индентификовали са победом над фашизмом има појава неонацистичких организација, ксенофобије, расизма и антисемитизма, господин Алексеј Рогински је одговорио да, нажолост, свега тога има и то много.

Шта то говори? У сећању је остала радост победе, док је сећање на ужасне жртве, на цену те победе и напослетку и на суштину победе и оно што је побеђено, ишчилело из њега.. Зато поново буја оно што је побеђено али није и искорењено. Да ли су извршена права истраживања? Да ли су резултати тих истраживање послужили као подлога за едукацију младих генерација? Очигледно нису, то најбоље показује бујање неонацистичких организација чији су лидери и чије чланство чине млади људи.         

Ми се свакога дана сећамо наших невиних жртава Холокауста. Пред њима смо се обавезали да ћемо учинити све што је у нашој моћи, да се Шоа више никада, нигде и ником не догоди. На исти начин и уз дужно поштовање, сећамо се и свих других невиних жртава, без обзира којој су нацији припадали, коју су веру исповедали, ког политичког опредељења су били. Оне који су последње тренутке живота провели заједно, оне који су у смрт отишли заједно, ми не желимо и ми немамо права да делимо.

Свакога дана их се сећамо, а наши животи и нису довољно дуги да бисмо икада могли да их заборавимо. А у одређене дане у години, дане комеморација, када се и држава сећа невиних жртава, или у дане као што је овај данас, своја сећања, свој завет и своје молитве изговарамо гласно, изговарамо јавно, да би подсетили оне који су заборавили, а то нису смели да ураде и, што је још важније, да би едуковали младе. Они, нажалост, о томе не уче довољно у школама. Они не знају да је Холокауст био најмонструознији злочин XX века, у времену када се помрачио ум европске цивилизације, којој сви припадамо и на коју смо тако поносни.

Ако желимо да се злочини о којима говоримо више никада, нигде и ником не догоде, морамо уложити много више труда, урадити много више од самог сећања јер оно само по себи није довољно. Једино оно сећање које је истражено, доказано и записано претставља валидно сведочанство једног времена.

ИСТРАЖИВАЊЕ

Сведоци смо да се неонацизам несметано манифестује, да су све чешће појаве ксенофобије, расизма, шовинизма и антисемитизма. Сведоци смо рехабилитације ратних злочинаца и квислиншких вођа. Изједначавања жртава и злочинаца. Фалсификовања историје. Па чак и покушаја подизања споменика онима који су нас опљачкали, понижавали, злостављали, зверски мучили и на крају бестијално убијали.

У нашем друштву појам антифашизма се загубио. Изгледа да смо борећи се за промене у друштву, одбацујући неке негативности, несмотрено и брзоплето, неосновано и неразумно, одбацили и антифашизам – цивилизацијску тековину за коју су стотине хиљада часних људи дали животе.

Истраживање ратних злочина, под тим подразумевам, разлоге њиховог настајања, имена жртава, места и времена страдања, имена злочинаца, је дуготрајан, мукотрпан и веома стручан посао. Али је то истовремено света дужност оних који су за то оспособљени. Само на основу прикупљених валидних докумената, њихове стручне обраде, повезивања и груписања чињеница, могуће је оставити записана сведочанста на основу којих је једино могуће едуковати све, а нарочито младе генерације.

Такозвана “политичка историја” нанела је много зла, барем на овим нашим просторима. Писана за потребе наводног очувања добрих националних односа, заправо је сакрила истину о националним односима, о злочинцима, о броју жртава. Сакрила је оно што није смело да се сакрива. Последице такве политичке историје су страшне.

Када говоримо о Јадовну, ретка су изворна докумената. Напори честитих људи који су се посветили истраживању, сакупљању и објављивању истине, су од непроцењиве вредности. Та, на основу доказа, записана историја не дозвољава да сећања бледе. Не дозвољава да се кривотвори историја, да се невине жртве поново убијају. Не дозвољава да се изједначавају жртве и злочинци. Такозвана политичка историја која је писана из неисторијских разлога, има као последицу, нове злочине.

У Јеврејском историском музеју у Београду, постоји докуменат под називом ГРУПА ЈАДОВНО заведен под бројем 833, сигнатура К. 24-5-1/1-1 до 1-3 који садржи 229 имена Јевреја страдалих у Јадовну. Када знамо да је број страдалих Јевреја најмање 1998, онда схватамо колики је значај мултидисциплинарног истраживања, записивања и савременог архивирања таквог материјала.

Из изјаве др Беле Хохштетера (ЈИМ. 1375 сигнатура К.24-5-1/2-1) дате и потписане пред сведоцима, сазнајемо да је сва власт у логорима Даници, Јадовну и Госпићу била у рукама усташа. Он сведочи: “Познато ми је, да је покољ заточеника на Јадовну извршен између 30. јула и 2. или 3. августа 1941., дакле свакако прије окупације по Италијанима.”

А у изјави др.Александра Бливајса (ЈИМ. 1376 сигнатура К.24-5-1/3-1) такође дате и потписане пред сведоцима, стоји:“За вријеме боравка у Госпићу имао сам прилике видјет да су сву грађанску и политичку власт у томе крају вршили усташе, па је тако потпуно јасно, да је и логор на Јадовну стајао под јурисдикцијом усташа и да је покољ тамошњих заточеника извршен по њима.”

Неопходно је сумирати податке и чињенице и из других текстова, као на пример Шошковићев “Дневник из Јадовна”, затим предавање др. Еда Неуфелда, које је одржао у избегличком логору Гатткон у Швајцарској децембра 1943. а објављеног у књизи број 3 зборника Ми смо преживели у издању Савеза јеврејских општина Србије, као и књигу др Јаше Романа Јевреји у Југославији 1941 – 1945.

Посебну пажњу треба обратити на дело Давида Анафа под називим Злочини фашистичких окупатора и њихових сарадника против Јевреја у Југославији. Господин Давид Анаф , преживели логораш, био је члан Државне комисије за утврђивање ратних злочина окупатора.

За све нас лицитирање и поигравање бројем невиних жртава је срамота, нецивилизацијски чин, понижавање и злочин. Истраживање, доказивање и евидентирање је неопходно. У супротном, Ричард Коен ће бити у праву када каже: “Последња жртва геноцида је истина”.

Наша будућност, будућност нашег друштва, зависи од истраживања.

ЕДУКАЦИЈА

Едукација је једини легитиман, прихватљив и ефикасан начин да се спречи понављање злочина. А када једно друштво не едукује младе, ствара могућност и отвара простор за појаве нетолеранције, ксенофобије, расизма, мржње и антисемитизма, стварајући тако услове за нове злочине.

Едуковање значи изграђивање моралних вредности које ће сваког младог човека, без обзира којој нацији припадао или коју веру исповедао, оснажити духовно и физички да се супростави злочину и сваком злу које проистиче из незнања, из примитивности и страха од различитости. Млади треба да знају да они који су чинили злочине у Јадовну, Пагу, Јасеновцу, или било где, нису то чинили за добро своје нације, своје државе или било чега што има смисла. Они су човеколика створења која нису могла да се подигну ни до најелементарнијег степена цивилизације. Њихов мозак је био способан да негује једино животињске инстикте, само зло и само деструкцију. Па да ли такви могу да стварају било шта добро, да предводе нацију, да граде друштво, формирају државу? Младе генерације најзад треба да сазнају и да о томе уче у сколама, да су та човеколика створења живе људе, жене и децу бацали у јаме Велебита где су данима умирали језивом смрћу, да су им отварали стомаке и у утробу гурали камење како би потонули на дно мора. А када сазнају праву истину да ли ће им они и тада бити узори, да ли ће прихватати идеологију коју су они спроводили, да ли ће на трговима и стадионима о њима певати, да ли ће пристати да погазе своје вредности да би били монструми и срамота нације којој припадају. Сумњам. И зато их друштво мора едуковати. Тих монструма ће се одрицати и њихова нација и њихова држава, сви који знају истину, сви нормални људи, чији је систем вредности утемељен на хуманизму, савременим дометима цивилизације и узвишеној духовности.

Неопходно је едуковати младе генерације, мада би и старијима то добро дошло. Али размислимо какво образовање нам је потребно. Ако у новонасталим државама, после распада заједничке нам државе, свако “образује” своје младе на свој начин; понављајући некадашњу грешку када су под изговором “братства и јединства”, на темељу пропагандистичке истине и политичке историје сакривани злочини настали током Другог светског рата, онда можемо бити сигурни да ће нам се сво зло поновити и понављати.

Наша, историја са ових простора, је једна и не може бити “рашомон”.

Не може се на овим просторима, о истим догађајима, младима предавати две, три или ко зна колико историја. Не може један човек са једне стране реке бити ратни злочинац, а са друге стране реке бити светац. Не могу се невине жртве на различите начине пребројавати. И оно што је најважније, недопустиво је почињене злочине оправдавати. А нама се баш то дешава.

Валидни подаци о невиним жртвама ратних злочина морају бити заједнички прихваћени од свих нас. Такође морамо заједнички, на основу постојеће архивске грађе, валидне документације и научних истразивања, утврдити ко је злочине наредио, ко је злочине извршио и ко је злочинце и злочине прикривао, и за време рата и после рата али и данас.

Несхватљиво је, да не употребим неку тежу реч, да блажени Алојзије Степинац буде већ два пута предлаган за медаљу праведника међу народима. Праведник међу народима је институција коју је Кнесет – израелски парламент – успоставио да би се захвалио и одао признање искључиво нејеврејима који су за време ИИ светског рата спасавали Јевреје, без било какве користи, при том ризиковали своје животе и животе својих најмилијих. Да ли је врховни верски поглавар усташке државе ризиковао свој живот или животе својих наближих? Како неко које је све време знао за усташке злочине и који исте није спречио, почев од Данице, Госпића, Јадовна, Пага, Јасеновца итд., који је благословио злочинце, а после рата омогућио њихово скривање и бекство од заслужене казне, може бити предлаган за праведника?

Биће и оних који ће ми рећи да за то што наводим не постоје докази. Њих позивам, да када не могу до проуче ватикански досије Степинац, проуче доступне документе Counter Intelligence Corps, Rome Detachment, A.P.P. 512, U.S. Army, 12 September 1947, Case № 5650-A.

Према документима Контраобавештајног корпуса Армије УС (Цоунтер Интеллигенце Цорпс — Ц.И.Ц.), из времена непосредно после Другог светског рата, који су 1986. постали доступни за јавно коришћење, британске и америчке војне окупационе власти у Риму су знале да се у ватиканском скровишту, у Семинару Св. Јеронима у Риму, у улици Ђакомо Венецијано 17 Ц, под окриљем представника Хрватске католичке цркве — загребачког надбискупа др Алојзија Степинца, свећеника др Крунослава Драгановића и других – крију најодговорнији геноцидни злочинци и непосредни извршиоци злочина у логору смрти Јасеновцу, на челу са усташким поглавником др Антом Павелићем.

Досије римокатоличког свећеника, др Крунослава Драгановића, који је докторирао у Ватикану на стварању идеолошке основе геноцида над Србима, православним „шизматицима“, аутора „ЦРОАТИА САЦРА“, активног геноцидног злочинца у вријеме ЕНДЕХАзије, веза између усташке владе, надбискупа др Алојзија Степинца и Ватикана, за кога свећеник-усташа др Лацковић каже „да нама Хрватима злата вриједи“ — недоступан је. Зашто?

Данас у Србији, према недавно спроведеној анкети 60% анкетираних не зна које Алојзије Степинац. То је објављено у емисији РТС. Резултати те анкете су поражавајући. То је данак који плаћамо за непостојање едукације.

Сваки Јеврејин поштује Талмуд. Талмуд на хебрејском значи учење, подучавање, наук. После Холокауста ми и себе и друге едукујемо у Јад Вашему (у дословном преводу јад – рука, Шем – име), што на хебрејском значи споменик. (Симболично “спомен и Име”……”вечно Име које неће бити искорењено”, Библија – Исаија, поглавље 56, стих 5.)

Ми морамо имати наш заједнички Јад Вашем – место са савременим централним архивом, библиотеком, просторима за научно истраживачки рад, образовне радионице, округле столове, јавне часове историје за сву децу без обзира којој нацији припадала и коју веру исповедала. За сву децу коју морамо да спасемо од неких будућих јама. За мене и многе друге Старо сајмиште у Београду је симбол нашег заједничког страдања. То је свето место и нека буде наше “спомен и име” за све Србе, Јевреје и Роме.

Не постоје добри и лоши народи. У сваком народу постоје добри и лоши људи. Добри људи, праведници треба да буду узор младима. Наша је света дужност да едукујемо младе и од њих стварамо праведнике.

Сретно је оно друштво које чине праведници.

И на крају: Ако желимо да се никада, нигде и никоме Јадовна не догоде, преко је потребна заједничка едукација, прихваћена од свих са ових простора препуних јама и костију…

Александар Нећак

Савез јеврејских општина Србије

Београд

Везане виjести:

Прва међународна конференциjа о комплексу усташких логора Јадовно – Госпић 1941.

Александар Нећак: Сведок сам прећутног гаjења заборава према деловима наше трагичне историjе