Aleksandar Nećak, SEĆANjE NIJE DOVOLjNO

Savez jevrejskih opština Srbije, Beograd

SEĆANjE NIJE DOVOLjNO

SEĆANjE: Postoji individualno, lično sećanje pre svega onih, koji su preživeli koncentracione logore i logore smrti. Nažalost, već sutra, nijedan preživeli logoraš više neće biti medu nama. Postoji i javno sećanje kao što su medunarodni dani sećanja, kada se države jednom godišnje (kroz govore predstavnika vlasti) sete nevinih žrtava i užasnih zločina. Ovakva javna sećanja su zapravo deo političke obaveza država. O tim spomen danima države podnose godišnje izveštaje da su ih uspešno obeležili i time misle da su ispunile svoju obavezu. U javna sećanja spadaju i monumentalni, skupi i često teško razumljivi spomenici, koji služe da se kod tih spomenika polože venci i održe govori. Na tim spomenicima, po pravilu, nema podataka kako bi namernik mogao nešto više da sazna o žrtvama ili o zločinu. Nigde na Starom sajmištu u Beogradu, na mestu gde je bio Judenlager Semlin, ne može se naći ni jedna jedina reč da je tu stradalo 6 800 Jevreja, uglavnom žena i dece. Postoje dva obeležja, i oba su podignuta borcima, antifašistima, a o jevrejskoj deci i ženama ni reci. Ovakvoj vrsti sećanja nedostaje moralna, istorijska, edukativno-vaspitna i humana dimenzija.

ISTRAŽIVANjE: Kada govorimo o Jadovnu, skoro da nema izvornih dokumenata. Napori čestitih ljudi koji su se posvetili istraživanju,sakupljanju i objavljivanju istine, su od neprocenjive vrednosti. Ta, na osnovu dokaza, zapisana istorija ne dozvoljava da sećanja blede.

U Jevrejskom istorijskom muzeju u Beogradu, postoji dokumenat pod nazivom GRUPA JADOVNO zaveden pod brojem 833, signatura K. 24-5-1/1-1 do 1-3 koji sadrži 229 imena Jevreja stradalih u Jadovnu. Kada znamo da je broj Jevreja stradalih u Jadovnu najmanje 1998, onda shvatamo koliki je značaj multidisciplinarnog istraživanja, zapisivanja i savremenog arhiviranja takvog materijala. Iz izjave dr. Bele Hohštetera (JIM 1375 signatura K.24-5-1/2-1) date i potpisane pred svedocima, saznajemo da je svu vlast u logorima Danici, Jadovnu i Gospiću bila u rukama ustaša. On svedoči: “Poznato mi je, da je pokolj zatočenika na Jadovnu izvršen između 30. jula i 2. ili 3. avgusta 1941., dakle svakako prije okupacije po Italijanima.” A u izjavi dr. Aleksandra Blivajsa (JIM. 1376 signatura K.24-5-1/3-1) takođe date i potpisane pred svedocima, stoji: “Za vrijeme boravka u Gospiću imao sam prilike vidjet da su svu građansku i političku vlast u tome kraju vršili ustaše, pa je tako potpuno jasno, da i logor na Jadovnu stajao pod jurisdikcijom ustaša i da je pokolj tamošnjih zatočenika izvršen po njima.” Neophodno je sumirati podatke i činjenice i iz drugih tekstova, kao na primer Šoškovićev “Dnevnik iz Jadovna”, zatim predavanje dr. Eda Nojfelda, koje je održao u izbegličkom logoru Gatkon u Švajcarskoj decembra 1943. a objavljenog u knjizi broj 3 “Mi smo preživeli” u izdanju Saveza jevrejskih opština Srbije., kao i knjigu dr. Jaše Romana “Jevreji u Jugoslaviji 1941 – 1945.” Posebnu pažnju treba obratiti na delo Davida Anafa pod nazivom “Zločini fašističkih okupatora i njihovih saradnika protiv Jevreja u Jugoslaviji.” Istraživanje, dokazivanje i evidentiranje je neophodno. U suprotnom, Ričard Koen će biti u pravu kada kaže: “Poslednja žrtva genocida je istina”.

EDUKACIJA: Kada jedno društvo ne edukuje mlade, stvara mogućnost i otvara prostor za pojave netolerancije, ksenofobije, rasizma, mržnje i antisemitizma. Edukovanje znači izgrađivanje moralnih vrednosti koje će svakog mladog čoveka, bez obzira kojoj naciji pripadao ili koju veru ispovedao, osnažiti duhovno i fizički da se suprostavi zločinu i svakom zlu koje proističe iz neznanja, iz primitivnosti i straha od različitosti. I ako mlade generacije najzad saznaju, a treba da saznaju, da o tome uče u skolama, da su ta čovekolika stvorenja žive ljude, žene i decu bacali u jame Velebita gde su danima umirali jezivom smrću, da su im otvarali stomake i u utrobu gurali kamenje kako bi potonuli na dno mora, a kada saznaju da li će im oni biti uzori, da li će prihvatati ideologiju koju su oni prihvatili, da li će na trgovima i stadionima o njima pevati, da li će pristati da pogaze svoje vrednosti da bi bili monstrumi i sramota nacije kojoj pripadaju. U svakom narodu postoje dobri i loši ljudi. Dobri ljudi, pravednici treba da budu uzor mladima. Naša je sveta dužnost da edukujemo mlade, da od njih stvaramo pravednike.