Aleksandar Mirković: Pasija po Jeleni

Povodom zbirke pesama Jelene Kovačević „Stradanje“, UG Jadovno 1941, Banja Luka, 2021.

„Povedi me Majko, putem tvoga Sina“ završni je stih pesme koja otvara zbirku „Stradanje“ Jelene Kovačević, i koji pokazuje da je prolog uvek na Nebu, a „gle, Nebo je u tebi“, i da su Srbi, pre više od osam vekova, izabrali za svoj Put – Hristov put, koga se do danas drže! Taj izbor ih je ujedinio u DUHOVNU ZAJEDNICU koja se zove SRPSKI NAROD. Jezik, kultura, običaji… i sve što je stvorio narod kroz svoje velikane, izraz je našeg (srpskog) doživljaja i osećanja Boga.

LIRSKI HEROJ pesničke zbirke „Stradanje“ je – SRPSKI NAROD u doba Genocida nad Srbima u „NDH 1.0“. Nije to Žrtva apstraktna, metafizička, kafkijanska za koju ne znamo ko je kolje, reže, seče, čereči, spaljuje, kuva, dere… Ne! – u knjizi Jelene Kovačević i ŽRTVE i ZLOČINCI – IMAJU NACIJU i VERU i IMENA i krvnici nisu došli sa Marsa već iz susednog sela i govore isti jezik, ali nisu braća, jer nas ne čini jezik braćom već – doživljaj Boga. „Kaži mi ko je tvoj Bog i ja ću ti reći ko si ti.“ Iz odnosa prema Bogu čovek gradi sve ostale odnose. A njihov bog „na kosti je seo, u odori crnoj od krvi teškoj./Ovo je njegov presto, krv i kost put njegov./Njemu se penju…“

Gotovo uvek, Jelena Kovačević, prilaže i istorijski dokument kao izvor pesme. A dokumenti, čak i svedočenja nedoklanih Srba i Jevreja, često su apstraktni, „suvi“… no, uronjeni u „živu vodu srca” Jeleninog, „u čist izvor ljubavi, tuge i nežnosti” oživljuju u pesmi „stablo naše prošlosti“, i opet čujemo vrisak, molitvu, dečji plač… „Tata, spasi me“… i tupe udarce posle toga… u svojoj duši. Knjiga Jelene Kovačević je – Bol! I Ljubav!

Pesnik izražene istorijske svesti – svesti, shvaćene kao osećanje „neprekinutog postojanja zajednice uprkos vremenu“, osećanja prisutnosti predaka i potomaka u nama – Jelena Kovačević, uzneta u Nadvremenost, najbolnije trenutke u trajanju Srba „rezanim grlom peva/i krv udari još jednom…“, da nas podseti da žrtve možemo osvetiti samo ako ih učinimo svetim, a učinićemo ih svetim ako u njima prepoznamo Smisao, ako se, kako Jelena u završnoj pesmi, „Zaveštanje“ kaže: „molimo i ne prestajemo da se molimo“, da se „bol u ljubav… raznese“, da tako sebe Preobrazimo i učinimo hristolikim, i da sve što činimo – činimo u Ljubav ukorenjeni.

A svu nevinu decu, i žene, i nemoćne… sve naše žrtve – oprašta ili ne oprašta Bog. To ne znamo, to nije na nama. Na nama je da čuvamo svetlo i sveto Sećanje, njime pročišćeni ozdravimo, osvestimo se, ohristovimo, postanemo „mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi“, i nikad ne zaboravimo da Zlo postoji – a to je moguće samo uz veru, jer da li je nešto dobro ili zlo znamo iz sećanja na svoju „prvu slavu“, iz doživljaja Boga – da postanemo snažni i spremni i – nikada više ne dozvolimo ponavljanje Pokolja! Nikad i ni po koju cenu!

Oprema: Stanje stvari

(Srodstvo po izboru, 17. 5. 2021)