Aleksandar Apostolovski: Pad u sremski bermudski trougao

Pukovnik Slaviša Golubović, jedan od komandira u Trećem raketnom divizionu tokom agresije NATO-a, objavio je knjigu koja predstavlja najkompletnije svedočenje o obaranju „nevidljivog” F-117A i drugim dramatičnim događajima

Poletanje američkog aviona F-117A s piste italijanske baze Avijano proteklo je uobičajeno. Prolazeći iznad teritorije Slovenije, avion ulazi u vazdušni prostor Mađarske, gde ga avio-cisterna dopunjuje gorivom. U vazdušni prostor SRJ ulazi duž granice s Rumunijom. Pilot ponosa američkog ratnog vazduhoplovstva, „stelt” bombardera, Dejl Zelko, imao je veliko iskustvo leteći u operaciji „Pustinjska oluja”, ali je pre poletanja ka Srbiji, 27. marta, slutio da će let u srpskom vazdušnom prostoru biti veoma opasan i rizičan.

– Srpski sistem PVO bio je ekstremno sposoban i zastrašujući – rekao je oboreni američki pilot pukovniku Slaviši Goluboviću, čija je knjiga „Pad noćnog sokola” predstavljena na Sajmu knjiga (izdavač Medija centar „Odbrana”). Golubović je tada bio komandir baterije za vođenje raketa slavnog Trećeg raketnog diviziona, kojim je komandovao Zoltan Dani. Jedinica je bila nerešiva enigma za snage NATO-a, jer su, pored „stelta”, srušili i F-16, koji je pao pored Šapca. Njime je pilotirao sadašnji komandant vazduhoplovnih snaga Sjedinjenih Država general Dejvid Goldfejn. Kroz autorizovane ispovesti više od 40 saboraca, svedoka i američkog pilota Zelka, Golubović je rekonstruisao događaje zbog kojih je Treći raketni divizion proglašen najvećim američkim neprijateljem tokom rata u Jugoslaviji.

– Divizion je tokom ratnih operacija prešao oko 100.000 kilometara bez oštećenja vozila i tehnike, menjajući 22 položaja. Niko od vojnika i starešina nije poginuo. Nebo iznad Fruške gore do Save, u oblasti donjeg Srema, nazvano je srpskim bermudskim trouglom za NATO avijaciju – objašnjava Golubović, vraćajući se na trenutak kada F-117 ulazi u vazdušni prostor Srbije.

Vraćamo se na 27. mart, u vreme između 20 do 20.30 časova. Oko 20.30 vodnik prve klase Vladimir Ljubenković izveštava da u vazduhu ima ciljeva koji su relativno blizu. Prema zadatoj putanji, F-117A pravi oštar zaokret prema jugozapadu, prilazeći objektu dejstva sa severoistočne strane. Iznad brda Straževica, Zelko daje kompjuterskom sistemu aviona potrebne uslove za određivanje momenta vatrenog dejstva. Računar lansira dve laserski vođene bombe, ostavljajući vidljiv plameni trag. Bombe lete ka cilju i precizno ga pogađaju u 20.36 časova.

Pilot isključuje autopilota, preuzima upravljanje letelicom, zauzima kurs za izlazak iz vazdušnog prostora SRJ. Ali oko 20.40 časova Dani ga uočava na daljini oko 23 km. Izveštava komandno mesto brigade da je uočio cilj i odmah dobija odobrenje za dejstvo. Prati ga na svom pokazivaču dok se nije približio do 16 km, a onda posluzi komanduje otkrivanje stanicom za vođenje raketa.

U trećem pokušaju, kad je „stelt” došao na daljinu od 12 kilometara, Dani komanduje lansiranje. Oficir za vođenje, tada kapetan prve klase, Senad Muminović lansira raketu. Druga raketa startuje automatski posle pet sekundi.

Pilot Dejl Zelko kroz tankim slojem zlata presvučeno staklo pilotske kabine uočava najpre jednu, a potom i drugu svetleću kuglu. Shvativši da neće moći da ih izbegne preduzima jedino moguće u tom trenutku – nagli zaokret u visinu. Kao dodatnu meru zaštite izbacuje infracrvene mamce pre ulaska u oblak.

Oficir za vođenje izveštava da je cilj uništen na daljini 14 kilometara. Visina cilja u trenutku susreta rakete i „nevidljivog” bila je oko osam kilometara. Druga raketa sve vreme leta imala je putanju kosog hica i ne zna se gde je pala.

Zoltan Dani izveštava komandu da je cilj uništen i traži dozvolu za premeštanje na naredni položaj. Naređenje za premeštanje dobija oko 21.15 časova. U rekordnom roku divizion napušta vatreni položaj do 22.30 časova. Jedinica još ne zna kakav je podvig učinila.

Pilot američke avio-cisterne koji leti nad teritorijom Bosne uočava eksploziju aviona, a potom na SOS kanalu čuje glas katapultiranog pilota koji poziva u pomoć. Na visini od 5.000 metara pilot se odvaja od sedišta i nastavlja da pada sopstvenim padobranom, koji je s unutrašnje strane, kako je jednom prilikom rekao, „svetleo kao kineski fenjer”. Komunicira s „avaksom” povremeno i otežano. Prizemljuje se na njivu na kojoj nema zaklona i odmah beži što dalje od mesta pada.

Zelko ne koristi baterijsku lampu. Odmah pije energetski napitak kako bi se pribrao od šoka, a potom pronalazi plitki kanal za navodnjavanje. U njemu se skriva i tu ostaje do spasavanja. Koristi kineski uređaj za globalno pozicioniranje „garmin-40”, koji je u kantini avio-baze nabavio za oko 100 američkih dolara. Plastificiranu mapu, zbog kiše koja počinje da pada, koristi kao kabanicu. Posle dugotrajne konekcije „garmina” sa satelitom jedva uspeva da odredi svoju poziciju i izveštava komandu.

U zonu pada ubrzo kreće američka ekipa za spasavanje. Iz italijanske luke Brindizi poleće spasilački tim sa tri helikoptera. Tri sata posle obaranja, američki tim za spasavanje uspostavlja prvi kontakt s pilotom. U međuvremenu, helikopteri dolaze na granicu Bosne sa Srbijom, gde ih avio-cisterna dopunjava gorivom.

Posle ulaska u vazdušni prostor Srbije, zbog manjeg oštećenja rotora jednog helikoptera u niskom letu, akcija se prekida i helikopteri sleću na aerodrom Tuzla.

Sledi drugi pokušaj. Komanda NATO-a iznova traži potvrdu identiteta, uz dodatna pitanja da li je Zelko zarobljen i da li će spasilački tim upasti u zasedu.

U trećem pokušaju, tri američka helikoptera približavaju se mestu gde se Zelko skrivao. Uređajima za noćno osmatranje, na oko tri kilometara udaljenosti, uočavaju lampu koju je pilot na zemlji držao upaljenu samo dve sekunde. Na mekanu zemlju spušta se MH-60. Pet američkih komandosa izlazi iz helikoptera, uspevaju da pronađu i identifikuju pilota u 4.27 časova, 28. marta 1999. godine. Ukrcavaju ga u helikopter i odvoze u Tuzlu, odakle ga nešto kasnije avionom prebacuju u Avijano.

Zelko je spasen sedam sati i 40 minuta od trenutka katapultiranja, sa mesta udaljenog 3,66 kilometara severno od olupine aviona, u niskom rastinju rukavca kanala Jarčina. Od auto-puta je bio udaljen oko 500 metara!

Akcija spasavanja trajala je predugo, uz mnogo komplikacija. Pukovnik Golubović kaže da su razlozi za to međusobna komunikacija, prelaz sa zimskog na letnje računanje vremena te noći, a greške u identifikaciji pozicija na zemlji i u vazduhu primoravale su pojedine pilote da lete na kritičnoj „rezervi”, nakon čega bi ispaljivanjem svetlećih signala ukazivali avio-cisterni poziciju radi dopune gorivom. Naše specijalne jedinice, koje su pošle u potragu za pilotom, nisu uspele da ga zarobe.

– Obaranje „stelta” nije značilo samo gubitak američkog borbenog aviona, nego i narušavanje nekadašnje nepobedive aure aviona F-117A, koji je godinama imao neprocenjivu psihološku vrednost za SAD. S pravom se može smatrati da je obaranje tog aviona imalo važan uticaj na njegovo povlačenje iz operativne upotrebe u aprilu 2008. godine – priča Golubović.

Na dan obaranja „nevidljivog”, pripadnici jedinice i najviše starešine Vojske Srbije se svake godine okupljaju. Komandant Zoltan Dani je penzionisan, ima pekaru i bavi se porodičnim biznisom. Potpukovnik Senad Muminović takođe je penzionisan, a Pukovnik Golubović zaposlen je u Ministarstvu odbrane.

Autor: Aleksandar Apostolovski, Politika

Izvor: VIDOVDAN

Vezane vijesti:

Dan kada je srušen mit o „nevidljivom“ | Jadovno 1941.

Kako se „noćni soko“ strmoglavio u blato | Jadovno 1941.

Mi smo oborili komandanta američke avijacije | Jadovno 1941.