Алекса Буха: Тражи се да одумре нација

Држава-нациjа или национална држава jе историjско достигнуће Европе, неприкосновено барем од 17. века. Људе преобраћаjу у космополите, са звездом водиљом светске државе

СРПСКО национално становиште треба узимати, у првом реду, као потребу за националном државом.

Да jе Јевреjе Други светски рат затекао у њиховоj држави, то jест да се на њих сручио на њиховоj државноj териториjи, не би са лица Земље нестали толики милиони овог народа, и то на бруталан и кукаван начин. Довољно jе провести неколико дана у Израелу, па да се на сваком кораку осете љубав и несвакидашња приврженост коjу данашњи Јевреjи осећаjу према своjоj земљи – териториjи; видели бисмо са коликом оданошћу заступаjу своjу државу.

Држава-нациjа или национална држава jе историjско достигнуће Европе, неприкосновено барем од 17. века. Ако нешто може бити спорно у поjму држава-нациjа, онда jе то други део ове дворечи, мада се новиjи боjовници новог светског поретка више устремљуjу на посебну, националну државу као такву.

Не престаjе се са оптужбама против, не само државног него и регионалног националног организовања људи, jер су организоване нациjе легла зла, jер се у националноj вештичиjоj кухињи справљаjу злочинци. Треба људе, милом или силом, преобратити у космополите, са звездом водиљом светске државе, па да светом завлада мир и благостање. Тражи се да нациjа одумре, да пред светом и космосом остану голоруки људи. Са посебношћу народа треба да нестане и његова политичка и териториjална димензиjа, па би, уз голорукост, људи остали и без тла под ногама.

Ове политичке практике имаjу, наравно, и своjе теориjско покриће. Оно се сажима у тврдњи да jе ратни сукоб, по правилу, сукоб између две (националне) државе или више њих. Хана Арент jе, међутим, показала да су ратови вођени у име комунистичког и фашистичког космополитизма, у име комунистичког интернационализма и у име фашистичке и империjалистичке вариjанте новог светског поретка, неупоредиво крвавиjи и разорниjи од ратова између националних држава. Логика космополитских/глобалистичких моћника, ко год они били, резимира се у захтеву да се напусти посебно национални образац живљења (и ратовања) и да се пређе у њихову, „вишу“ форму. Међутим, та посебност jе стамена колико и сам живот.

Немачки историчар Волфганг Момзен jе исписао речи коjе треба поновити: „Нациjа jе jедна фикциjа, али одстрањивање те фикциjе jе утопиjа“. Јединство нациjе, а оно jе носећи елеменат у спору око нациjе, ствар jе такорећи свакодневног плебисцита. Јер, могу припадници jедне нациjе бити данас jедниствени у односу на неко стање ствари, а да сутра у погледу другог стања то више не буду. Јединствена национална свест, а она jе залога постоjања нациjе, ниjе, дакле, дата jеднако за свако време, нити jе ичим унапред осигурано да ће припадници неке нациjе у свакоj ситуациjи поступати jединствено и на исти начин. Упркос манама и недостацима националног државног организовања људи, Ренан сматра да jе оно, по приликама коjе пружа за индивидуално и заjедничко вођење живота, навелико прихваћен и прихватљивиjи облик тог организовања.

Ренанов компатриот и своjевремено први министар француске владе Едуард Баладир аргументовано jе показао да никакав космополитизам/глобализам не може одменити нациjу, државу-нациjу у функциjи сjедињавања људи и њиховог траjниjег инспирисања за велике или мале подухвате, шта год била њихова сврха.

Према овом аутору, коjи jе био дотакнут крилом наjређег талента, оног државничког, право људско заjедничко деловање потребуjе принцип посебне врсте. Покретачки дух може се зачети по разним мотивима, а у наше време, или већ столећима, чини се да материjални принцип и принцип моћи воде главну реч. Чак изгледа да су не само ефикасни него и пожељни. Али, тако се само чини, jер њихова суровост и сировост убрзо покажу моралну, друштвену и општељудску неваљаност. Тражени, бољи – да се не каже прав, Принцип се не може држати у банци; он се држи у души, у мислима и осећањима, па га Баладир назива Принцип душа. Ни шуштање новчаница, ни обећаваjуће замахивање моћи не могу људе покренути на траjна прегнућа; траjна у смислу временом и у смислу суштински вредносном.

Принцип душа надмоћан jе над другим принципима, поменимо jош религиjски и принцип стомака, због тога што ниче из дубоког корена и из њега се храни. Такав корен се не може носити у џепу и потезати од прилике до прилике. Или га има из дубина, или га нема. Али његова прилика ипак наступи.

Његош га jе узвисио на пиjедестал свемогућег коjи мртво претвара у живо. Карађорђе jе удахнуо живот српскоj души, замрлоj у умртвљеним Србима. Перо Слиjепчевић цитира речи Анте Трумбића из 1918. коjе изричито готово благосиљаjу оваj принцип: „Народ смо од три племена (…) али поред тога нисмо троjе, jер ни име, ни вера, ни застава нису народ. Народ jе душа, а она jе jедна, како су jе засвjедочили наши хероjи на Церу, на Руднику, на Добром Пољу, на Ветернику на Козjаку…“

За оваj Принцип мора се имати тле, подлога, супстанциjа. Е, она се не може стрпати у било колики џеп, поготово не у кофер или врећу, па се са собом носити и тако светом главињати без ичег траjно чврстог под ногама. Ту подлогу чини национални идентитет (текст jе део књиге – Ка српском становишту).

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

НАЦИОНАЛНА СТРАТЕГИЈА српских … – Jadovno 1941.

Зашто Срби имаjу слабу, а Хрвати веома jаку националну свест …