Јеромонах Јован (Ћулибрк) Српска православна црква и Јасеновац

Глас у Рами чу се, нарицање и плач велики;
Рахиља плаче за дjецом своjом,
неће да се утjеши за дjецом своjом, jер их нема.
(Књига Пророка Јеремиjе, 31:15,
Јеванђеље по Матеjу 2:18)

Овим риjечима великог jевреjског пророка у коjима су се преплели Стари и Нови Завjет као што су се у Јасеновцу преплеле кости српског и jевреjског народа, почињемо овдjе у граду пророка и граду Христовом наше свjедочење о овом граду под земљом и односу Српске Православне Цркве према њему. Првобитно jе Свети Архиjереjски Синод за ово свjедочење био назначио Епископа бившег Захумско-херцеговачког Атанасиjа, добро познатог свима коjи се баве Јасеновцем, али он због свога здравственог стања и обавеза у првопрестоноj Жичкоj Епархиjи, гдjе замjењуjе Владику Стефана, ниjе могао да дође. То нас свакако неће сприjечити да почнемо његовим риjечима.

«За нас православне хришћане то ниjе «град мртвих», него Град Живих, jер су Богу све Јасеновачке мученичке жртве живе. Невине жртве у Великомученичком Јасеновцу живе су и у нашим срцима и душама у молитвеном памћењу и спомињању. Све оне заjедно са нама очекуjу васкрсење мртвих и живот будућега века»,[1] дефинише он укратко самосазнање Православне Цркве о Јасеновцу у Уводу своjе студиjе коjу je касниjе претворио у књигу. Али то самосазнање има своjу историjску типологиjу: за њега jе «Великомученички Јасеновац, наше наjвеће Гробље, ново српско Косово, наш библиjски месопотамиjски Вавилон.»[2]

Зашто Вавилон? Зато што свештена историjа изабраног народа и jесте оно из чега смо се научили историjском памћењу: не само «штап Моjсиjев, коjи jе раздвоjио море надвоjе (Излазак 14:16-22), и купина коjа jе и усред пламена била jедра (Излазак 3:2 и даље)»[3] како их Свети Никола Кавасила упоређуjе и спомиње као праобраз голготске жртве, него и све оно што се данас види на путу између Тел Авива и Јерусалима, спомен повратка у земљу Израиљеву, свjедочи о потреби jевреjског народа да се остави спомен на оно што се десило у његовоj историjи, како древноj тако и оноj коjа се збила jуче. Зато и jедан од наjвиђениjих проучавалаца холокауста, Јехуда Бауер, каже да «док се не нађе мjера упоредивости, беспримjерност може да значи само да догађаj ниjе људски – другим риjечима ниjе историjски.»[4]

А Вавилон jесте примjер ропства, тренутак када су Јевреjи остали без државе баш као што су без ње 1941. остали Срби, са коjим фактом почињу сви извjештаjи о тадашњем страдању. И не само то: Псалам 136. памти Вавилон као ропство «на риjекама Вавилонским», баш као што jе сав jасеновачки логорски комплекс окружен риjекама и водама, коjе су до Београда носиле његове жртве.

Управо због своjе димензиjе историjског постоjања и памћења jе од тренутка када су стигли први гласови о Јасеновачком логору и од када су у Београд допловили први лешеви, Црква почела да записуjе и памти то што се дешава. Већ љета 1941. године Свети Синод jе формирао Комисиjу за прикупљање података о страдању Српског народа коjа jе са краjа 1942. или почетка 1943. године припремила први Меморандум Српске Цркве о звjерствима у НДХ. У њему ће Јасеновцу бити дато средишње мjесто. Већ оваj Меморандум, у коме се рецимо наводи како жртве за jедно заjедничко «ликвидирање 74 Србина и 82 Јевреjина, да садизам буде већи, и оваj пут мора одабирати надзиратељ Србин односно Јевреjин»[5] – препознаjе воде Вавилонске: Јасеновац jе по опису у њему подигнут «у баровитоj хрватскоj Посавини, пуноj устаjалих, загађених, мртвих вода, тамо где се састаjу Сава и њена босанска притока Уна и лено застаjу, ствараjући са своjим рукавцима и притокама, са севера Стругом и Лоњом, праву водену мрежу.»[6]

Извjештаj свештеника Илиjе Јовановића, тадашњег пароха староградишког, од jула 1941. иде jош корак даље. Говорећи како jе маjа те године морао преузети опслуживање босанскоградишке парохиjе, он говори како jе она остала упражњена «мученичком смрћу, уочи Ђурђев-дана (6. маj), пароха и архиjереjског намjесника Душана Суботића».[7] Сам прота Илиjа, иначе Бокељ родом из Пераста, остаће у спомену Градишчана сa обе стране Саве као човjек коjи jе послиjе рата знао «у страшном времену постоjати», и више од тога – свог себе уградити у обнову босанскоградишке (староградишку режим ниjе дао) цркве Покрова Пресвете Богородице. Она jе била разорена од усташа недуго по убиству њеног ктитора оца Душана, и наjвише трудом оца Илиjе била jе обновљена почетком седамдесетих на истом мjесту гдjе jе некада била унаточ отпору тадашње комунистичке власти. Тиме jе она претходила наjзначаjниjем чину Српске Цркве везаном за Јасеновачки логор – обнови мученичког храма Светог Јована Крститеља у самом Јасеновцу.

Зашто се Црква упорно и устраjно борила за ове храмове? Зато што jе црква откривење смисла Цркве, те им jе и име зато исто: у њоj се врши евхаристиjа (=благодарење) чиjи су разлог и светитељи «у коjима jе Црква пронашла оно што jе тражила и задобила оно за шта се молила, а то jе Царство небеско».[8] Међу светитељима коjи се помињу посебно мjесто заузимаjу мученици: први храмови су подигнути на њиховим гробовима, њихове мошти се уграђуjу у часну трпезу и стављаjу у антиминс као предуслов да се евхаристиjа врши. «Жртва и Памћење – то jе начин нашег постоjања,» закључуjе савремени философ.[9]

Већ почетком педесетих у Америци jе настала и прва Служба новомученицима Србским пострадалим за веру православну и српско име од усташа у другом светском рату, коjа jе одмах примљена и од других помjесних Православних Цркава. У њоj се Јасеновац, како каже професор Бауер, «ако ишта, ужасниjи од своjих нацистичких парњака,»[10] показуjе као символ васколиког српског страдања у Другом свjетском рату, и у првим риjечима Молитве новомученицима коjом се Служба закључуjе, на њих се примjењуjе слика из Књиге Изласка: «Препловисте срећно Црвено море, избегосте Фараонско гоњење и уђосте у славу обећану».[11]

Ова слика jе метафора неупоредивости: као што jе у jевреjскоj историjи Песах, излазак из Египта, неупоредива новост коjа одређуjе потоње биће изабраног народа Божиjег и на коjу се врши спомен, jеднако као што ће то бити холокауст, тако су и Косово коjе као образац наводи владика Атанасиjе и Јасеновац неупоредиви догађаjи у историjи српског народа, коjи представљаjу њене каменове међаше.

А у тоj историjи, «српска православна црква у Јасеновцу и стварно и симболично означава ратна страдања с в и х српских»[12] цркава и манастира. Не само да jе она разорена одмах октобра 1941, када jе престала да служи за смjештаj првих заточника, него су усташе «за таj посао употребили интернирце из jасеновачког логора.»[13] Опет, баш jе у Јасеновцу на Видовдан 1945. одслужен први парастос жртвама и ту су «литургиjе одржаване у омањоj просториjи, коjа jе усташама служила као механичарска радионица»,[14] преостатку од комуниста срушеног мучилишта.

Зато jе борба против обнове jасеновачке цркве коjу jе водила комунистичка бирократиjа, а коjа jе траjала све до самог освећења 1984. храма борба против спомена жртава, наставак Јасеновца и Аушвица као «покушаjа да се обесмисли жртва; Аушвиц, осим тога, и да се индустриjализуjе смрт; а Јасеновац, осим тога, и да се заборави жртва.»[15] А за рачун чега? За рачун поништења идентитета, jединствености и непоновљивости како личности коjе су у Јасеновцу страдале тако и народа као саборних личности коjи су у њему страдали. «Срби, Хрвати, а затим Јевреjи и Цигани» у Јасеновцу су по Воjноj енциклопедиjи изданоj у СФРЈ «били затворени антифашисти»[16]. Страдали су дакле као безлични борци против идеологиjе, узети из на лицу мjеста расположивих народа, те стога и њихов спомен мора бити jеднако безличан бетонски цвиjет или безлична строфа хрватског пjесника. «Преживели рођаци и познаници,» пише прота Бошко Босанац о времену када jе та енциклопедиjа писана, «желели су да положе цвеће и упале свеће баш на самом месту мучениjа, логору, али Логора више ниjе било.»[17] «Када сам саветовао да би ипак требало нешто сачувати,» писао jе jасеновачки свештеник Лазар Радовановић, »рестаурирати, као зграде, бараке, пећ-крематориjум, био сам малте-не проглашен за неприjатеља, persona non grata.»[18]

Тада, када jе било очигледно да ће нова власт покушати колико jоj jе могуће да забашури трагове злочина, Црква jе схватила да ће спомен на жртве морати да чува она. Јула 1951. освећен jе обновљени парохиjски дом у Јасеновцу, уз «чудно психолошко или психичко стање свих нас… заиста чудно и плач и ридање, и народно коло после Литургиjе,»[19] писао jе отац Бошко Босанац о борби да се обнови jасеновачка црква. Августа исте године затражена jе грађевинска дозвола да се обнови храм «палим невиним жртвама и нашим Новомученицима».[20] Ни оснивање Спомен-подручjа ниjе «умањило жељу да посетиоци одаjу, пошту, палећи свеће над тим узвишеним (иначе, вjештачким) гробницама-могилама, па и у самом простору каменог цвета, као бацањем ивањдањског белог цвећа и венчића од њега у воду-базене унутар самог споменика. Такав начин одавања поште покоjницима био jе, у ствари, «протест» jер су групе долазиле са свештеницима, коjи су на отвореном простору држали помене и парастосе, протестуjући тиме зашто ниjе и храм-богомоља укључен у обавезу да се и са храмом, као што су многи видели у Маутхаузену или Дахау, даде могућност веруjућима да на своj начин, молитвено, одаjу пошту своjим страдалницима.»[21]

Двадесет и двиjе године траjала jе борба за храм, борба за идентитет и личност жртава. Власт jе покушавала да поjмом «антифашисти» сакриjе да jе Јасеновац подигнут да би у њему превасходно били убиjани Срби, Јевреjи и Роми зато што су припадали своме народу и вjери а уз њих су убиjани и много мање броjни активни борци против фашизма из свих народа на подручjу злогласне НДХ. Чуваjући идентитет српских жртава, црква jе потирала идеjу такве «прокрустове постеље» истовремено даjући могућност другима да се њоj одупру. Чак jе постоjала намjера да се у склопу комплекса новог храма предвиди простор гдjе би и други могли да врше спомен своjих жртава. А колики jе био труд да се конкретно и опипљиво сjећање затре не говори само чињеница да jе милициjа рушила прве цигле при обнављању цркве, него и то да jе архитекта Спомен-подручjа изричито захтjевао да се нипошто и никад не дозволи да на њему израсте иjедно дрво, за Јевреjе нарочито символ живота и сjећања, све док чудом Божиjим кроз усправну циjев коjа чини основу Богдановићевог споменика ниjе ижџикљала jедна младица и претворила се у дрво.

Након те двадесет и двиjе године, на Ивањдан 1971. постављен jе и освештан камен темељац, а у недjељу 2. септембра 1984. Патриjарх српски Герман освештао jе обновљени храм у Јасеновцу, на чиjем иконостасу се уз мотиве косовске битке и албанске голготе «налазе буктиње исклесане од белог мермера коjе симболишу траjни и несагориви пламен у помен невиним жртвама jасеновачког мартириjума.»[22] Тако jе ватра, општи мотив умjетности спомена холокауста, нашла мjесто и у православноj свештеноj умjетности: годину дана раниjе њемачки сликар Анселм Кифер ће разрачунаваjући се са прошлошћу свог народа изокренути национални «Краjсов Споменик њемачким воjницима у крематориjум, његове затамњене цигле и рецесиjски покрет у низ сликовитих пламенова (коjи по некима сугерише менору)»[23] и назвати ту слику именом вољене из Пjесме над пjесмама – Суламка. На средишње мjесто у храму постављена jе икона Јасеновачких Новомученика међу коjима jе у средини мученички срушени стари jасеновачки храм.

Пред неколико десетина хиљада људи, великим броjем епископа и свештеника коjи су учинили да jе «Јасеновац тога дана постао центар Српске Православне Цркве»[24] Патриjарх Герман се присjетио таме оних дана «кад jе отац греха, зла и вечнога мрака замахнуо своjим смртоносним крилима и просипао крв и сузе, злочин и смрт, а као своjе храмове градио Матхаузаен, Аушвиц, Јасеновац, Јадовно, Глину…» и рекао оно што ће остати у Србима за покољења: «Браћо, да праштамо – морамо, jер jе то еванђелска заповест, али да заборавимо – не можемо.»[25]

Већ неколико недjеља потом преко римокатоличког магазина Акса члан предсjедништва ЦКСКЈ Душан Драгосавац обjавио jе да су те риjечи «у сваком случаjу неприхватљиве».[26] Зашто? Зато што се од Православне Цркве, Срба и свих жртава захтиjевало не само да опросте него и да забораве, и да тиме пониште идентитет Цркве као такве. Сама Акса jош приjе освећења храма jе писала «да jе ово парохиjска црква а не као што неки црквени кругови желе да истакну да jе то ‘спомен-црква’ у знак сjећања на жртве у Јасеновцу.»[27] Из комунистичке партиjе и из римокатоличке цркве се и на другим мjестима чуло од jедних да jе овакво памћење против братства и jединства, од других да jе хришћански и заборавити а не само опростити.

На другоj страни, jедино jе литургичко сjећање испуњење истинског смисла Цркве. Као што су «Пасха и клање jагњета представљали спомен на заклање оне овце и на крв коjа jе у Египту спасла првенце jевреjске»[28] али и онемогућавали повратак у Египат, тако jе литургичко сjећање извор истине и знања коjи су претпоставке правде, као што jе правда претпоставка опраштања. Тамо гдjе недостаjе истина, немогућа jе правда, гдjе нема правде, умjесто опраштања долази освета. А исти онаj коjи jе написао службу новомученицима српским, на страшно питање «Па шта треба Срби да раде?» одговорио jе риjечима: «Прво да се не свете. Јер ко се свети таj се не посвети…Они коjи би се светили не би били ни Срби ни хришћани…него да оставе освету Богу, да се диче и поносе са своjих 700 000 Мученика за Христа, да им зидаjу храмове на местима њиховог мучења…»[29] «Заборав жртве,» додаjе философ, «jе заборав Бога».[30]

Зато jе Црква овом средишњем догађаjу памћења jасеновачке жртве, освећењу Спомен-храма, 1990. године посветила обиман зборник у издању Светог Архиjереjског Синода а у чиjем jе предговору записано да су «jасеновачка Спомен-црква и ова С п о м е н и ц а само знак нашег молитвеног, људског и хришћанског незаборава.»[31] У њему jе забиљежена како историjа самог страдања од усташа у вриjеме Другог свjетског рата, тако и историjа памћења и обнове послиjе њега. «Ради се,» написано jе тамо, «управо о упозорењу да пренебрегавање недавних зала може охрабрити нова зла.»[32]

Дио те књиге коjи се односи на страдања у логору а у коjем се по први пут обjављуjу броjни документи из црквених архива проширио jе тадашњи jеромонах Атанасиjе (Јевтић) у књигу под насловом Великомученички Јасеновац и издао исте године. «Учинио jе то да сачува од заборава и опоjе неброjане, невине српске жртве,» писао jе о тоj књизи потоњи jугословенски предсjедник, и закључио: «Почињени злочини релативизовани су амнестирањем од одговорности главних криваца, истицањем да постоjи симетриjа у злочинима и одговорности на српскоj и хрватскоj страни и наjзад jедним површним, цинично безличним односом према стварним патњама стотина хиљада људи… Неистина или затирање истине о Јасеновцу представљала jе jедан од угаоних каменова друге, комунистичке Југославиjе.»[33]

Јасеновачке жртве и њихови потомци нису биле у прилици да се као Ефраим Каjе запитаjу о онима коjи поричу свима познате стране Шоаха: «Је ли пожељно почаствовати тако површну поjаву овако подробним и озбиљним одговором? Да ли би требали можда да jедноставно игноришемо ове лудаке и избjегнемо да им придамо више важности него што њихов jавни статус заслужуjе?»[34] Напротив, jедан други Јевреjин, композитор Енрико Јосиф, jе завикао: «Један од ужасних духовних злочина jе да jе у целокупноj светскоj jавности п р е ћ у т а н о то што се десило Србима. То jе послератни наставак ужасног злочина.»[35]

Зло jе било прећутано и сакривено, и зато jе морало да се понови. «Друго издање књиге владике Атанасиjа (Јевтића), епископа херцеговачко-требињског долази у тренутку кад се искушења за српски народ и Цркву понављаjу,» написао jе историчар Драгољуб Живоjиновић када се 1995. године она поjавила под насловом Великомученички Јасеновац после Јасеновца, допуњена свим оним што се са Јасеновцем десило до маjа те године када су хрватске снаге ушле у Јасеновац и када jе jасеновачки Спомен-храм поново страдао. Већ 1991. он jе «погођен мањом гранатом у кубе звоника, прозори и зидови пушчаним мецима.»[36]

Маjа 1995. године након напада хрватске воjске на Јасеновац и Западну Славониjу, овако извjештава загребачки свештеник Миленко Поповић: «црква jесте читава, али jе унутрашњост пљачкана и попаљена. Нема полиjелеjа у цркви, а у њоj спаваjу припадници хрватске воjске и полициjе заjедно са оружjем и воjном опремом. Часна трпеза им служи за jело, а путир смо затекли пун пљувачке и опушака. Споменик jасеновачким жртвама смо такође обишли и наишли на свеже трагове крви.»[37] Свети Синод тада саопштава: «По Сави пливаjу лешеви побиjеног народа као и у време ‘рада’ оног првог Јасеновца»[38] а Патриjарх Српски Павле служећи на босанскоj страни Јасеновца парастос погинулим у логору и сада, поручуjе: «нажалост, за наш српски православни народ други светски рат и даље траjе.»[39] Јасеновачко стратиште, Доња Градина, изровано jе минобацачима и из њега смо jош 1997. налазили и вадили остатке мина и гвожђа коjих jош и сада сигурно има. Не само да су убиjани живи, него неком безумном мржњом у коjу су 1991. загазили балкански народи, поново и мртви.

«Јесмо и научили нешто?» питао се Јехуда Бауер у свом говору у њемачком Бундестагу на дан ослобођења Аушвица 27. jануара 1998. године и сам одговорио: «Трудимо се да не препознамо тамну страну историjе – масовна убиства, агониjу, патњу коjа вришти у наша лица из циjеле историjе.»[40] Двиjе године након овог говора jасеновачка Спомен-црква претворена jе у манастир, сагласно риjечима коjе jе Патриjарх Српски упутио са стратишта 10. маjа 1995: «Нека ово буде и позив са ове мученичке jасеновачке осматрачнице, са коjе се сагледава сва беда људског зла и мржње, и свима људима и народима, да никада више не остваруjу своjе циљеве на земљи злом и неправдом, него само добром и правдом.»[41]

Истовремено, по мjери есхатологиjе и схватања да историjа има своj коначни смисао, примљених у исто вриjеме од Израиља када и осjећање за историjу саму, Црква зна да ће сви историjски догађаjи на коjи вршимо спомен, па тако и Јасеновац и Шоах своjу пуни смисао открити и задобити тамо гдjе, «уистину, постоjе многи и различити ‘станови’ (Јован 14:2), где ће свака мера врлине бити награђена, и ништа неће остати без плате од стране праведнога и човекољубивога Судиjе.»[42] Зато ћемо као што смо почели есхатолошким jауком jевреjске свемаjке коjи jе одjекнуо кроз виjекове, завршити jауком српске маjке коjи ће несумњиво одjекнути и у долини Јосафатовоj када буде умирала смрт:

„jер ће овдjе гдjе jе смрт вршаj завргла,
и вршући крвљу липтала,
па на концу своjу самрт оврхла, –
ко крв данас, сутра мед пролиптати,
мед и млиjеко дjеци нашоj до грла, –
земља ће нам у сунце проциктати!“[43]

Напомене

1 Јеромонах Атанасиjе Јевтић, Великомученички Јасеновац, у зборнику Јасеновац – мjесто натопљено крвљу невиних, Свети Архиjереjски Синод СПЦ, Београд 1990, стр. 20

2 Јеромонах Атанасиjе Јевтић, Великомученички Јасеновац, ibid, стр. 11

3 Свети Никола Кавасила, Тумачење Свете Литургиjе, Беседа, Нови Сад, стр. 44

4 Yehuda Bauer, Rethinking the Holocaust, Yale University Press, London-New Haven 2001, стр. 39

5 Јеромонах Атанасиjе Јевтић, Великомученички Јасеновац, стр. 31

6 Ibid, стр. 25

7 Ibid, стр. 93

8 Свети Никола Кавасила, исто, стр. 130

9 Богољуб Шиjаковић, О Жртви и Памћењу, у зборнику Христово распеће и Жртва, Никшић-Цетиње 2002, стр. 47

10 Yehuda Bauer, Rethinking the Holocaust, ibid, стр. 50

11 Свети Владика Николаj, Служба Новомученицима српским, Манастир Рукумиjа, 2000, стр. 35

12 Динко Давидов, Уништавање црквених обjеката у Независноj Држави Хрватскоj 1941-1945, у зборнику Јасеновац – мjесто натопљено крвљу невиних, ibid, стр 214.

13 Ibid, стр. 214

14 Ibid, стр. 214

15 Богољуб Шиjаковић, О Жртви и Памћењу, ibid, стр. 47

16 Dragoljub Joksimović, Jasenovac, у књизи Vojna enciklopedija, 4, Друго издање, ИРВЕ, Београд 1972

17 Прота Бошко О. Босанац, Време коjе jе претходило и хронологиjа изградње Спомен-храма у Јасеновцу у Епархиjи Славонскоj, у зборнику Јасеновац – мjесто натопљено крвљу невиних, стр. 249

18 Ibid, стр. 250

19 Ibid, стр. 251

20 Ibid, стр. 253

21 Ibid, стр. 252-3

22 Слободан Милеуснић, Јасеновачки Спомен-храм, у зборнику Јасеновац – мjесто натопљено крвљу невиних, ibid, стр. 278

23 Lisa Saltzman, Lost in Translation: Clement Greenberg, Anselm Kiefer, and the Subject of History, у књизи Visual Culture and the Holocaust, The Athlone Press, London, 2001, стр. 81

24 Драган Вукић, Освећење Спомен-храма Светог Јована у Јасеновцу, у књизи Јасеновац – мjесто натопљено крвљу невиних, ibid, стр. 285

25 Говор Патриjарха српског Германа на освећењу цркве у Јасеновцу, у књизи Јасеновац – мjесто натопљено крвљу невиних, ibid, стр. 287-8

26 Градимир Станић, Средства информисања о освећењу Спомен храма Светог Јована у Јасеновцу 1984. године, у књизи Јасеновац – мjесто натопљено крвљу невиних, ibid, стр. 299

27 Ibid, стр. 299

28 Свети Никола Кавасила, Тумачење Свете Литургиjе, ibid, стр. 51

29 Епископ Жички Николаj, Наjстрашниjа инквизициjа, у књизи Епископа Атанасиjа Јевтића Великомученички Јасеновац послиjе Јасеновца, Хиландарски фонд-Задужбина «Николаj Велимировић и Јустин Поповић», Београд-Ваљево, 1995, стр. 336

30 Богољуб Шиjаковић, О Жртви и Памћењу, ibid, стр. 47

31 Јован, српскоправославни митрополит загребачко-љубљански, Предговор, у књизи Јасеновац – мjесто натопљено крвљу невиних, ibid, стр. 6

32 Ibid, стр. 7

33 Воjислав Коштуница, Књига против лажи и заборава, у књизи Епископа Атанасиjа Јевтића Великомученички Јасеновац послиjе Јасеновца, ibid, стр. 5

34 Ephraim Kaye, Desecraters of Memory: Confronting Holocaust Denial, Yad Vashem, 1997, стр. 56

35 Јован, српскоправославни митрополит загребачко-љубљански, Предговор, ibid, стр. 7

36 Епископ Захумско-херцеговачко приморски Атанасиjе, Великомученички Јасеновац после Јасеновца, ibid, стр. 389

37 Ibid, стр. 401

38 Ibid, стр. 413

39 Ibid, стр. 406

40 Yehuda Bauer, Rethinking the Holocaust, ibid, стр. 262

41 Епископ Захумско-херцеговачко приморски Атанасиjе, Великомученички Јасеновац после Јасеновца, ibid, стр. 407

42 Свети Никола Кавасила, Тумачење Свете Литургиjе, ibid, стр. 161

43 Скендер Куленовић, Стоjанка Маjка Кнежопољка, у књизи Стоjанка Маjка Кнежопољка и друге поеме, друго издање, Просвета, Београд, стр. 24

http://www.jasenovac-info.com/