Politika: Ako zaboravimo Jadovno…

Članovi Udruženja „Jadovno 1941“ posetili mesto na kome je za samo nekoliko meseci na najstrašniji način, usmrćeno ne manje od 40.123 osobe

Kasno popodne u Plaškom, petak, 21. juna. Okupljaju se učesnici ovogodišnjeg „Dana sećanja na Jadovno 1941“ u organizaciji Udruženje potomaka i poštovalaca žrtava kompleksa logora smrti NDH Gospić–Jadovno–Pag i Gornjokarlovačke eparhije Srpske pravoslavne crkve. Prvi put se Dani sećanja, s kojima se počelo 2010. godine, održavaju bez političara – naših ili njihovih, svejedno.

Učesnici kasne. Autobus iz Banjaluke se pokvario, drugi pristiže, a autobusi iz Beograda zadržani su na granici: da se pretrese prtljag i da se pošalje poruka. Skromna večera za sve, pa onda predstavljanje knjige „Jadovnička golgota sveštenoslužitelja Srpske pravoslavne crkve“.

Predstavljanje otvara otac Goran Slavnić, paroh Plaščanske parohije, govoreći onim lepim jezikom kojim govore Srbi u Hrvatskoj. Reč preuzima
Dušan Bastašić, predsednik Udruženja „Jadovno 1941“, čovek bez čije se posvećenosti misiji čuvanja istine i pamćenja ne bi ni okupili. Na mestu
na kome je za samo nekoliko meseci na najstrašniji način usmrćeno ne manje od 40.123 čoveka.

Nastavlja autor knjige jerej Dragan Šućur i govori o – činjenicama. A činjenice su brojevi: 72 sveštenoslužitelja, uključujući i dva episkopa. A
činjenice su i imena – sva su navedena. Uz to i činjenice iz životâ koji su nasilno prekinuti. Kako bi se obezglavila SPC i njena pastva.

Subota, 21. jun. Polazak za Jadovno „autocestom“ do Gospića. Prve informacije o mogućim tenzijama – protestni miting se sprema na prilazu Jadovnu. Ulazak u Gospić: mrki pogledi lokalnog stanovništva ka vozilima sa beogradskim tablicama. I poneki srednji prst – ne Halkidikija.

Prolazimo pored „Gerihta” – gospićke kaznionice u kojoj su stradalnici okupljani pre nego što su slani u smrt. Nema zadržavanja, ide se ka raskrsnici za Jadovno, gde nas zaustavlja hrvatska policija.

Obezbediće nam zaštitu, kažu. Na putu do Jadovna je protest pod prikladnim motom „Dokle velikosrpske (četničke) provokacije?“ Zaista, neviđena
provokacija – ljudi posećuju mesta na kojima su ubijeni njihovi bliski preci. Posle bliskog susreta sa učesnicima „prosvjeda”, hrvatska policija kreće u punu zaštitu kolone, a ona počinje pregledom vozačkih dozvola i zapisivanjem imena vozača.

Dolazimo do Šaranove jame – one koja je simbol stradanja. Parastos nad njom drže sveštenici Gornjokarlovačke i Banjalučke eparhije. Oko jame
okupljeno oko 150 ljudi. Dosta mladih, neki iz Banjaluke, neki iz Beograda. Po godinama se čini neki od njih nisu ni bili rođeni dok je postojala
Jugoslavija bratstva i jedinstva, u čije ime su zločini Jadovna zataškavani.

Priroda je na tom užasnom mestu tako ljupka. Proplanak, sunčevi zraci prolaze kroz šumu, ptice cvrkuću, lagani vetrić „ćarlija“. A usred svega
toga, ogromno mračno grotlo koje je progutalo toliko ljudi. I čiji zemni ostaci još uvek leže na dnu te jame. Slušam Dušana Bastašića kako daje
izjavu za TV Republike Srpske: „Ako zaboravimo, onda nismo dostojni…“ Zaista, ako zaboravimo…

Krećemo stazom kojom su 1941. godine vođeni stradalnici. Negde oko osam kilometara od Šaranove jame do proplanka na kome je bio sam logor
Jadovno – logor namenjen privremenom smeštaju ljudi pre nego što budu umoreni.

Jer logori kompleksa Gospić–Jadovno–Pag nisu bili ni radni, ni koncentracioni logori – to su bili logori smrti. I kreće se uzbrdo kolona ljudi koji su potpuno svesni karaktera tog logorskog kompleksa, uz jedan policijski džip na čelu, jedan na začelju i helikopter u vazduhu. A napor penjanja po toj ljutoj, stradalačkoj stazi u svakom od nas rađa pitanje: a kako li je tek bilo stradalnicima, bez hrane i vode, bosima, tučenima i već prebijenima?

Stižemo na sam proplanak na kome je bio sam logor Jadovno. Časni krst na tom je mestu od 2012. godine i, začudo, niko ga nije pomerio ili uništio, za razliku od spomen-ploče u uvali Slana na Pagu, koja ne može da traje više od tri nedelje da ne bude razbijena. Sledi spuštanje prema Šaranovoj jami – još osam kilometara. I opet sećanje na žrtve. Nepoznati ljudi, ne predstavljajući se jedni drugima, tiho razgovaraju. „Znate, mog dedu su odveli u zoru…“ „A vašeg strica su pokupili u Sarajevu…“

Veče u Plaškom i predavanje. Opet činjenice, činjenice, činjenice. O jamama koje nisu obeležene, o jamama čije su grotla zabetonirana. I činjenice o sistematskom poricanju hrvatske strane, čast izuzecima, da se ovo dogodilo. A ima i onih maštovitijih, koji tvrde da su u jamama na Velebitu „hrvatske kosti“. Pa zašto onda ne date da se izvade i sahrane!

Nedelja, 22. jun. Liturgija u Plaškom u Hramu vavedenja Presvete Bogorodice. Malobrojni lokalni Srbi razneženi su što je toliko ljudi na službi. Rastanak sa domaćinima, za ovu priliku.

Radio u kolima, i na njemu „Vijesti“ – slušam izveštaj sa proslave Dana antifašističke borbe, a tamo hrvatski predsednik Josipović govori da su „dijeca i unuci antifašista bili borci za hrvatsku slobodu u Domovinskom ratu“. Sjajno, baš me interesuje da li je Gojko Šušak bio „dijete ili unuk“ antifašiste!

Nama što smo rešili da ne zaboravimo, ovogodišnje okupljanje je važno – prvo je bez političara. Odležali smo dečje bolesti i, na veliku žalost mnogih, preživeli. Već znamo gde ćemo biti poslednje nedelje juna sledeće godine. Uz nadu da će nas biti još više. Dogodine na Jadovnu!

Autor: Boris Begović

Izvor: Politika

Vezane vijesti:

Srbima i Hrvatima za nauk Jadovno i zlo

SLUŽEN PARASTOS JADOVNIČKIM NOVOMUČENICIMA

Parastos i pomen na srpskim stratištima

FOTO: Dani sjećanja na Jadovno 1941-2014.