„Ako ja ovo zaboravim neka Nebo zaboravi mene“

Savremeni događaji u Ukrajini i Rusiji i u vezi sa Rusijom pokazuju da je fašizam visoko podigao glavu i ponovo neometano maršira Evropom i kreće se ponovo prema Rusiji. Trenutno je to najočiglednije na primeru sada već rasturene države Ukrajine.

Autor: Radojka Tmušić Stepanov

Da Hitler i Nemačka nisu bili sami protiv SSSR-a govori podatak da su Trojni pakt potpisale Mađarska, Bugarska, Rumunija, Slovačka, Finska, Španija i pre svih njih, 15. juna 1945. zloglasna tvorevina Trojnog pakta takozvana Nezavisna Država Hrvatska. Spisak država, Hitlerovih saveznika jasno ukazuje na današnju Evropsku uniju, sa izuzetkom jedino Engleske: Mađarska je Hitleru ustupila armiju od 200.000 (tri korpusa) i još jednu tenkovsku diviziju. Rumunija je ustupila ukupno 18 divizija: deset pešadijskih, četiri gardijske, tri brdske i jednu tenkovsku diviziju. Italijanska osma armija ja brojala 227.000 vojnika. Iz, Belgije 373. valonski puk, a iz Španije 250-ta dobrovoljačka pešadijska divizija. Čak do Kavkaza je stigla motorizovana divizija “Viking“, sastavljena od dobrovoljaca iz skandinavskih zemalja, zatim finska armija, koja je imala bojevu sposobnost na najvišem nivou.

Koliko su ruke tih Hitlerovih saveznika umljane krvlju nije se dugo znalo u potpunosti. I u SSSR se kao i kod nas (mada ne u istim razmerama) ćutalo o mnogim zločinima, zarad bratstva i jedinstva svih naroda i narodnosti, a uvek na štetu ruskog naroda. Tako se o zločinima pribaltičkih republika bivšeg SSSR i nacista iz zapadne ukrajine počelo više govoriti tek pre desetak godina. Ono što su tokom drugog svetskog rata u zapadnoj Urajini činili pripadnici OUN i UPA, ne bi činile ni zveri.

Ove godine se navršava 77 godina od pogroma poljskog stanovništva koji su učinili pripadnici OUN (organizacija ukrajinskih nacionalista) – UPA (Ukrajinska ustanička (ustaška) armija). Vojnici krvnika Stepana Bandere su za nekoliko meseci ubili najmanje 120.000 Poljaka. Sve je urađeno po ranije razrađenom planu. Samo za šest  dana (od 10. do 15. jula 1943) sproveli su 300 akcija u 100 sela ubivši ne manje od 12.000 ljudi. “Ne interesuju nas cifre, nije reč o desetinama ili stotinama hiljada, nego o svim Poljacima do poslednjeg – od staraca do dece“. Reči su Mikole Ljebeda… a preneću još neka svedočenja slučajno preživelih:

“Ušla sam u kuću i videla stričeve prikovane bajonetima za pod. Pod jabukom, nedaleko od praga, ležala je mrtva tetka Galja sa decom. Najmlađi joj je bio u naručju. Svima su bile razbijene lobanje. Tetka Sabina bila je potpuno gola. I njena lobanja je bila razbijena na njenim grudima mrtvi osmomesečni blizanci“

“Benderovci su napali selo, upali su u crkvu i pobili ljude u toku molitve. Malu decu su pobacali u bunar, a one koji su bili malo stariji, pobacali su u podrum i minirali. Jedan benderovac, držeći bebu u rukama za noge, zamahnuo je i udario dečjom glavom o zid. Majka je zavrištala i probili su je bajonetom.“

“U naše dvorište su došli banderovci, uhvatili su oca i sekirom mu odsekli glavu, a sestru probili kocem. Majka je u tom trnutku umrla od srčanog udara“

“Osamnaestoro dece od 3-12 godina, koja su se bila sakrila u žitu su pohvatali dovezli u selo Časni Krst i tamo ih probadali vilama i sekli sekirama“. Visoki nemački oficir je zabeležio da, iako je prošao dva rata takva zverstva nije video. Selo Lozova u Ternopoljskoj oblasti: seoski drvored okićen tzv. “galickim vencima“. Ti venci su pravljeni od male dece koja su bodljikavom žicom privezivana uz stabla i tako davljena. Iznad njih su bile ukucane table sa natpisom na ukrajinskom i poljskom jeziku: “Put ka nezavisnooj Ukrajini“. Ovim anđelima je podignut spomenik u Poljskoj. Na postamentu je napisano: “Ako ja ovo zaboravim, neka Nebo zaboravi mene“.

Babji Jar – u zapadnom delu Kijeva – jaruga koja je progutala preko 200.000 Rusa, Jevreja, komunista, cigana. Genocid su zajedno sproveli nemački i ukrajinski fašisti. To nije bilo jedino stratište u Kijevu. Sirecki konclogor je “progutao“ oko 25.000 ljudi. Tu su 18. februara 1943. streljana i tri igrača Kijevskog Dinama – fudbaleri Trusevič, Kuzmenko i Klimenko, koji su igrali sa nacistima čuvenu “Utakmicu smrti“, koju nisu hteli da izgube, iako im je u slučaju poraza obećan život.

Koliko su zločinci bili podivljali od ljudske krvi, govori podatak da su pedantno fotografisali svoje žrtve. Na jednoj fotografiji koja je učinjena 7. maja 1943. godine vide se leševi tri deteta Petra i Anele Mekala iz sela Gvjazdovski, srez Luck: sinovi Januš (3 godine) sa polomljenim rukama i nogama i Marek (dve godine), obojica zaklani bajonetima. U sredini leži devojčica kćer Stefana i Marije Stefanjka iz sela Bojarčukov, Stasja (5 godina), sa rasporenim stomačićem i iz kog vire unutrašnji organi, i sa takođe polomljenim rukama i nogama.

Selo Hatinj u Belorusiji više ne postoji. U toku kaznene operacije 22. marta 1943. godine u selu Hatinj je ubijeno 149 ljudi, od čega 75 dece mlađe od 16 godina. U kaznenom nemačkom odredu su tri glavna egzekutora bila tri Ukrajinca, banderovca.

Danas je Lavov i cela zapadna, pounijaćena Ukrajina ponovo fašističko leglo. I Bandera i Ljebed su danas nacionalni junaci, i dižu im se spomenici širom zapadne Ukrajine, a Juščenko ih je bio proglasio za heroje.

Da se podsetimo kako su se ponašale u Drugom svetskom ratu i kako se ponašaju sada “oslobođene“ i “suverene“ države – nastale od bivših pribaltičkih republika SSSR.

Stiče se utisak da one, postavši državama, članicama EU, dobijaju krila da se što pre vrate na pozicije 1941. godine. To svakako ne bi moglo da se desi da za to pre svega nisu došli na vlast oni ljudi koji tu politiku nose sa sobom, ko za novac, ko u genima. Ne treba zaboraviti da su estonski fašisti najdirektnije učestvovali u drugom svetskom ratu na strani Hitlera, pa u tom svetlu Estonija nije prihvatila ni poziv Rusije da prisustvuje proslavi 60 godina pobede nad fašizmom.

Aprila 2007. spomenik Bronzani vojnik u glavnom gradu Taljinu je demontiran i prenet na Vojničko groblje. Da nije samo u pitanju spomenik, nego i teritorijalne aspiracije svedoče izjave političkih prvaka Estonije “da posle premeštanja Bronzanog vojnika na njegovo pravilno mesto, sada treba i premestiti estonsko-rusku granicu na njeno “pravilno mesto“..

Na dan nezavisnosti Litvanije 11. marta marširaju neonacista i nesmetano uzvikuju nacističke parole. Poznati memorijalni kompleks žrtava fašizma Litvanija je pretvorila u kompleks posvećen žrtvama komunizma. U toku Drugog svetskog rata litvanski fašisti su pobili preko 220.000 Jevreja i danas jevrejska opština u toj zemlji vodi veliki medijski rat protiv antisemitizma koji prosto buja u Litvaniji.

Inače i u Letoniji se svake godine organizuje marš nacista u čast godišnjice stvaranja njihovih SS legiona.

Činjenicu da su fašisti odvozili decu iz Rusije u Nemačku, uglavnom je poznato, ali je tek nedavno skinuta oznaka tajnosti sa dokumenata koji svedoče da su rusku decu iz Rusije i Belorusije odvodili latvijski odredi. U Moskvi je pre dve godine otvorena izložba “Prognano detinjstvo“ o zločinima letonskih nacista, o otetoj ruskoj deci.

Do dan danas na granicama Rusije i Belorusije sa Letonijom postoje mesta gde se ljudi ne naseljavaju. Ta mesta se smatraju ukletim, jer na njima nacisti nisu samo ubijali ljude, nego se baš tu odigravao i lov na rusku decu. Upadali su u sela, ubijali i spaljivali starije i bolesne, a ostale odvodili žive. Kasnije su ti živi zavideli mrtvima. Transportovani su u konclogor Salaspils na 18 kilometara od Rige u kome je po raznim podacima umoreno preko pola miliona ljudi.

Nije bilo milosti ni za decu. Na njima su ispitivali delovanje različitih otrova, ubijali ih motkama da ne troše municiju i po svedočenjima očevidaca su sve te zločine činili uz smeh i kikotanje. Time se spisak zločina nije završavao. Ono što ledi krv u žilama je to da su iz dece vadili krv koja je korišćena za lečenje ranjenih nacističkih vojnika. Birali su decu do sedam godina i obavezno one koji su ličili na arijevce. U stvari za krvopije to i nisu bila deca nego hodajuće posude sa krvlju. Poznat je podatatak da su samo za prvu godinu i po dana iz dece izvadili više od tri hiljade litara krvi.

Svedočenja: “Svake nedelje su dolazili i uzimali krv. Videla sam malo dete koje leži na stolu i iz njega je u kesu tekla krv. Dete je počelo da trza nožicama i ručicama i onda se umirilo. Bila sam svesna da i mene čeka takva sudbina, ali nekim čudom sam se osvestila u podrumu u kovčegu u kom je bilo tesno. Podrum je bio pun tih kovčežića sa malim dečjim leševima, svi su bili goli. To čovek ne može da uradi, to su radile zveri!“

Onu malo jaču su kupovali seljaci za rad na imanju. Birani su kao što se bira marva, pregledani su im zubi, ispitivana snaga. Poslovi koje su obavljali su bili veoma teški i potpuno neprimereni njihovom uzrastu. Hranjeni su samo koliko da “prevedu dušu“. Kada bi ovi robovi umirali od iscrpljenosti, seljaci su kupovali novu partiju malih mučenika. Napadi na Rusiju i Belorusiju, trgovina robljem i vađenje krvi iz dece trajalo je nekoliko godina. U Letoniji se danas kaže da su se ovi zločinci borili protiv sovjetske okupacije, za otadžbinu, slobodu i nezavisnost.

Konclogoru Salspils su bili promenili naziv u Vaspitno-popravni, ali kada se antifašistička svetska javnost ipak pobunila, naziv su ostavili, ali su preko puta logora podigli spomenik nemačkim vojnicima, koji su ovde poginuli. Tako i danas nevini mučenici ovog pakla stoje pod stražom svojih dželata. Letonski pravnici su otišli dalje: U savremenoj Letoniji, deca koja su iz Rusije i Belorusije deportovana u Salspils imaju status polički represiranih ljudi, a verovali, ili ne taj isti status imaju i njihovi progonitelji i dželati! Oni se takođe smatraju žrtvama i imaju prava na brojne socijalne olkšice i povlastice!

Vratimo se na događaje u Ukrajini. Zapadni deo ove može se reći bivše države je obilno potpomognut Evropskom Unijom, ojačao i postao pogodan za novi napad kako na pravoslavni ruski živalj, tako i za napad na samu državu Rusiju. Razbijanje Ukrajine nije moglo početi bombardovanjem, kao što je bilo 1999. u SRJ. U prvoj fazi ovog posla se ipak moralo ići tiše, tzv “obojenom“ revolucijom i na prvi pogled neprimetnim rasturanjem države iznutra. To se naravno najbolje radi rasturanjem školskog sistema. Iz školskih programa je pre svega izbačen ruski jezik, zatim zajednička istorija ruskog i ukrajinskog naroda, naročito ona koja se tiče pobede u Drugom svetskom ratu. Na sve to su se nadovezivale razne “akcije“, podržavane od aktuelnih proevropskih i rusofobskih vlasti Ukrajine.

Primera radi u jednoj elitnoj školi u Kijevu («Pechersk School International»), koju je pohađao, kako sin tada aktuelnog predsednika Juščenka, tako i deca mnogih ukrajinskih visokopostavljenih političara i činovnika, “delo“ Adolfa Hitlera je proučavano sa ni malo negativnim stavom, naprotiv! Đaci su dobili domaći zadatak da nađu 68 razloga za opravdanje i zaštitu Adolfa Hitlera. Da bi što bolje “osetili i bili prožeti“ duhom “uvaženog firera“ đaci su u školi morala da se pozdravljaju nacističkim pozdravom. U istoj školi, koja je izeđu ostalog u samom centru Kijeva, je postavljena čitava izložba posvećena nacističkom lideru. Šta ovome može dodati normalan razum­?

Još jedna od akcija koja je imala za cilj isključivo napad na Rusiju je manifestacija «Neugasla sveća», kojom je obeležen pomor glađu u Ukrajini 1932./1933. godine. Golodomor nazvan genocidom i u Ukrajini se počela voditi kampanja kojom se od Rusije (!?) traži da se izvini za genocid nad Ukrajincima, sa namerom da se traži i materijalno obeštećenje. Sam Solženjicin je povodom ovog izjavio: “Oni koji su su započeli ovu akciju svesno spekulišu, sa kostima stradalih seljaka“.

Parlament Ukrajine je 2006. godine doneo i zakon, koji je prihvatio i Savet bezalternativne Evrope i preporučio svim članicama UN da ga u svojim parlamentima prihvate.

Da li smo mi, kao država koja bezalternativno hrli ka Evropi, naslednici fašističkog poraza, ili antifašističke pobede sada već postaje ozbiljno pitanje.

Ovaj svoj tekst sam već odavno smatrala obavezom i dugom prema žrtvama estonskih, letonskih, litvanskih i ukrajinskih fašista o kojima naša javnost ne zna bukvalno ništa. Može se reći da se danas u Ukrajini nisu pobunili banderovci nego njihove žrtve iz Drugog svetskog rata, koje su nemim protestom učinile da se zločinci vrate na mesto zločina i da se vidi njihovo pravo lice i oda pomen zaboravljenim mučenicima.

Neka moje pisanje i vaše čitanje, dragi čitaoci, bude zapaljena sveća najpre za duše pomorene dece, pa onda svih ostalih znanih i neznanih mučenika, žrtava nacističkih zločinaca Estonije, Letonije, Litvanije i zapadne Ukrajine.

Slika levo „Galicki venac“ – Putokaz ka fašističkoj Ukrajini, selo Lozova 1943, a slika desno spomenik tom događaju „Aka ja ovo zaboravim neka Nebo zaboravi mene“.

______________________________

Literatura:

http://xoxlandia.net/pogrom-vo-lvove/

http://lenin-kerrigan.livejournal.com/610377.html

http://topwar.ru/2467-zverstva-banderovcev.html

http://www.youtube.com/watch?v=i0brS7GN5fQ (http://militera.lib.ru/research/0

/pdf/lostxeno.pdf

http://uglich-jj.livejournal.com/57674.html

http://www.youtube.com/watch?v=81IRpGgeEv8 http://slavgromada.wordpress.com/

history/oun-upa/

http://www.youtube.com/watch?v=kfN-EpTTUyI http://www.bbc.co.uk/russian/

international/2014/03/140316_riga_waffen_ss_march.shtml  http://khatyn.by/ru/genocide/

http://www.diletant.ru/articles/67666/

http://jewish.kiev.ua/news/934/

http://ejwiki.org/wiki/%D0%A1%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D1%81%D0%B

F%D0%B8%D0%BB%D1%81_(%D0%BB%D0%B0%D0%B3%D0%B5%D1%

80%D1%8C_%D1%81%D0%BC%D0%B5%D1%80%D1%82%D0%B8)

http://www.liveinternet.ru/community/1223849/post288823527/

http://www.rusarchives.ru/publication/golod.shtml

http://rus.newsru.ua/ukraine/08oct2008/holodomor.html

http://korrespondent.net/ukraine/politics/474430-yushchenko-prinyal-uchastie-v-

mezhdunarodnoj-akcii-neugasimaya-svecha

http://nnm.me/blogs/starover/aleksandr_solzhenicyn_o_golodomore_i_genocide/

http://alatyr.org/content/soyuzniki-germanii-na-vostochnom-fronte

Izvor: NSPM