EKSKLUZIVNO Vučić: Srbija će podići spomenik žrtvama NATO agresije

Premijer i budući predsednik Srbije Aleksandar Vučić potvrdio je danas ekskluzivno za Sputnjik da država namerava da podigne spomenik svim žrtvama NATO bombardovanja 1999. godine.

Tako je budući predsednik republike krunisao i višednevnu medijsku inicijativu Sputnjika, da Srbija do obeležavanja dve decenije od zločinačke agresije na našu zemlju podigne u Beogradu spomenik svim žrtvama NATO agresije.

Praktično, potvrdom premijera da država namerava da ispuni tu obavezu, završena je i naša medijska misija da ukažemo javnosti na dužnost da Srbija ovekoveči imena poginulih, kidnapovanih, i nestalih tokom 78 dana bombardovanja SR Jugoslavije.

Ukazali smo javnosti da je takav spomenik ili spomen-kompleks potreban kako bismo očuvali kulturu sećanja na nevine žrtve jednog bezumnog vremena u kojem smo se našli. Da je to nužno i zbog porodica žrtava, zbog kolektivnog sećanja na jedno suludo vreme i na veliki zločin kojem je bila izložena naša zemlja. To je važno i zbog budućnosti.

Podsetimo, našu medijsku inicijativu javno su podržali i:

Patrijarh Irinej:

Njegova Svetost patrijarh Irinej dao je danas blagoslov za ideju Sputnjika da država u Beogradu podigne spomenik ili spomen kompleks za sve žrtve NATO agresije na Srbiju 1999. godine.

Tomislav Nikolić, predsednik Srbije:

„Podržavam medijsku inicijativu Sputnjika da država podigne spomenik svim žrtvama NATO agresije na našu zemlju 1999. godine. To je naša obaveza prema svima koji su mučki ubijeni, njihovim porodicama, ali i Srbiji prema kojoj je izvršen zločin.“

Predsednik RS Milorad Dodik:

„Međunarodna agresija na Srbiju 1999. godine, koja se po namjeri i sili koja je upotrebljena može nazvati terorističkom, užasan je zločin bez kazne jednog dijela svijeta koji sebe naziva civilizovanim, a koji je okupljen u NATO alijansu. No, kad već nema kazne, svakako treba podržati akciju Sputnjika da se u Beogradu, nakon toliko godina podigne spomenik žrtvama ove agresije koji će podsjećati na nevine žrtve, ali i na brutalnost i nečovječnost NATO alijanse. To mora biti monumentalno zdanje, veliko koliki je i naš bol. Zdanje koje će podsjećati sav miroljubivi svijet na taj užasni i sramni čin gdje su izgubljeni nevini ljudski životi, uglavnom civili, uništeni sela, gradovi, infrastruktura. U isto vrijeme, on treba da bude opomena da se tako nešto ne zaboravi i da se ne smije više nikada i nigdje ponoviti. Hvala Sputnjiku na inicijativi.“

Dr Vladimir Kostić, predsednik SANU:

„Podržavam medijsku inicijativu Sputnjika da Srbija podigne spomenik svim žrtvama NATO bombardovanja naše zemlje 1999. godine. Jedino što bi bilo ciničnije i bezobzirnije od kovanica o milosrdnosti anđela i kolateralnosti nečijih smrti je naše zaboravljanje nedužnih žrtava.“

Akademik Matija Bećković, pesnik:

„U Beogradu postoji nemačko, mađarsko, austrougarsko, francusko, englesko groblje. Jedino ne postoji groblje žrtava NATO pakta. A nekoliko puta je i SPC podnela taj zahtev i rečeno je kako će biti određeno neko mesto u Beogradu gde će biti ta imena zabeležena, nešto poput groblja oslobodilaca Beograda. Bez obzira gde su poginuli i da li su sahranjeni ili nisu, glavno je da sve to što tu bude zabeleženo, bude istina i da bude jedna čitulja koja je ostala nepoznata. Niti smo čuli ta imena, niti taj broj, mada je to nekoliko puta obećavano.

Srpski narod je nekoliko puta bio određen za uništenje. Nad njim su izvršeni mnogi genocidi, ali jedan od genocida izvršio je on sam prema sebi i svojim nevinim žrtvama. Tako da je došao dotle da njega samog danas zovu genocidnim jer nije svoje žrtve popisao i nije im se odužio. Kako onima iz Drugog rata, tako i onima iz agresije NATO pakta. To bi bilo važno zbog našeg samopoštovanja, jer ako to ne bude urađeno, uskoro će se tvrditi da te agresije i tog bombardovanja i tih žrtava nije ni bilo. Bilo bi važno da gosti koji nam dolaze sa te strane prvo polože venac na tom groblju, a i bez toga, to je osnovni dug koji duguje otadžbina onima koji su ni krivi ni dužni za nju pali.“

Akademik Dušan Kovačević, pisac:

„Podržao bih inicijativu za podizanje spomenika žrtvama NATO pakta zato što je taj bezumni čin bio agresija i neprimeren, međunarodni teroristički napad na jednu nezaštićenu zemlju u kojoj je stradalo uglavnom civilno stanovništvo. Nikakvog opravdanja nema da je to bila bilo kakva vojna intervencija protiv nekakve sile koja je bila na zemlji. Znajući da je Srbija nezaštićena i da na nebu mogu da rade šta hoće, izveli su stotine hiljada letova. Niko neće moći da izračuna kakve će biti posledice, koje nas, evo, stižu sa raznim bolestima od tog osiromašenog uranijuma koji se tako cinično naziva samo da se ne bi rekla prava stvar, da je to zapravo uništavanje jedne zemlje. Podržao bih akciju podizanja spomenika kako taj čin nikada ne bi bio zaboravljen.“

Istoričar Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju:

„Nema prošlosti bez sećanja, to jest istorijskog pamćenja, a prošlost će nam biti onakva kako je kroz sećanje prenosimo na potomke. Spomenici su te tačke sećanja koje govore o istoriji. Oni su nemi svedoci, ali priča o njima govori o trajnom pamćenju. Krajnje je vreme da se podigne jedan centralni spomenik na vidnom mestu na kojem bi stajala svaka žrtva položena za odbranu zemlje i naroda. Kao istoričar smatram da bi bilo najbolje ostaviti neku ruševinu, konzervirati je kao spomenik trajnog sećanja. Na primer, da to bude deo zgrade Generalštaba, koja je delom raščišćena, posebno RTS, a naročito civilni objekti koji su bespotrebno razarani širom Srbije. Pre toga, naravno, treba precizno popisati svaku žrtvu stradalu u NATO agresiji. Kao što sam rekao na početku, nema prošlosti bez sećanja.“

Akademik Ljubomir Simović, pesnik:

„Za vreme bombardovanja, od kada je počelo, pa dok se nije završilo, osetio sam obavezu da vodim dnevnik o onome što se događa. Beležio sam sva imena koja sam video u novinama, čuo na radiju i televizijama. Pratio sam sav taj užas i znam kroz šta smo prošli. Naravno da podržavam ideju da se sećanje na sve te ljude koji su stradali sačuva na neki dostojan način.“

Ljubivoje Ršumović

Na veliki lični jubilej — 60 godina svog stvaralaštva, Ljubivoje Ršumović napisao je za Sputnjik pesmu u znak podrške ideji da se podigne spomenik svim žrtvama NATO bombardovanja 1999. godine.

Emir Kusturica, režiser:

„Taj spomenik bi trebalo da nas podsjeća na istinu kako je sve što se dešavalo srpskom narodu u prošlom vijeku bio projekat njegovog nestanka! Ne samo to. Da se u našoj istoriji napravi najskuplji transfer i da od žrtve postanemo zločinci, sejači genocida, počinioci onoga što je upravo nama bilo namjenjeno i učinjeno. Kao narod koji je doživio najveće stradanje u čitavom vijeku, narod koga su saveznici samo u Drugom svjetskom ratu bombardovali četiri puta, a ovo 1999. godine je bila kruna njihovih zločina, zaslužujemo spomenik koji će nas podsjećati na zbir zločina koji su nam učinjeni u ime civilizacije i najnovije ideje da se bombama naučimo demokratiji. Živjela Srbija!“

Siniša Pavić, scenarista:

„Raduje me takva inicijativa. Smatram da te žrtve ne samo što zaslužuju da im ostavimo trajan spomen, nego i oni koji su ostali živi i njihovi potomci treba da znaju šta se tada desilo i da neguju taj spomenik. Da ne dozvole da on postane neko obeležje pored kojeg će ravnodušno prolaziti.“

Ljubiša Ristić, pozorišni reditelj:

„Mislim da je to odlična inicijativa i mislim da je ona već zakasnila, da je trebalo već da bude realizovana. Ali iz poznatih razloga, to očigledno nije bilo moguće jer je bilo suviše onih koji su svoje građane i svoju zemlju optuživali za NATO agresiju, a opravdavali NATO. Sada će se situacija, možda, promeniti, sada bi trebalo podići spomenik svima, i civilnim i vojnim žrtvama agresije NATO-a. Ono što mislim, pošto u inicijativi još nije označeno gde bi mogao da bude taj spomenik, jedna od mogućnosti je, a mislim da je odlična, to je spomenik koji je još 2000. podignut u parku kod Ušća. To je Večna vatra koja je jedno vreme bila zapuštena, sa grafitima. Na kraju je to neko ipak očistio, tu bruku i sramotu. Mislim da je kod Večne vatre pravo mesto da se napravi i ploča na kojoj bi bila ispisana i sva imena onih koji su poginuli u NATO agresiji.“

Ljubiša Ristić, pozorišni reditelj:

„Mislim da je to odlična inicijativa i mislim da je ona već zakasnila, da je trebalo već da bude realizovana. Ali iz poznatih razloga, to očigledno nije bilo moguće jer je bilo suviše onih koji su svoje građane i svoju zemlju optuživali za NATO agresiju, a opravdavali NATO. Sada će se situacija, možda, promeniti, sada bi trebalo podići spomenik svima, i civilnim i vojnim žrtvama agresije NATO-a. Ono što mislim, pošto u inicijativi još nije označeno gde bi mogao da bude taj spomenik, jedna od mogućnosti je, a mislim da je odlična, to je spomenik koji je još 2000. podignut u parku kod Ušća. To je Večna vatra koja je jedno vreme bila zapuštena, sa grafitima. Na kraju je to neko ipak očistio, tu bruku i sramotu. Mislim da je kod Večne vatre pravo mesto da se napravi i ploča na kojoj bi bila ispisana i sva imena onih koji su poginuli u NATO agresiji.“

Bora Đorđević, muzičar

Roker i pesnik Bora Đorđević poslao je Sputnjiku stihove kojima je podržao inicijativu da se podigne spomenik svim žrtvama NATO agresije 1999:

„Neki momci su dobri

Neki momci su loši,

Koja je od te dve sorte

Ubila dete na noši?

Eto zato

Neću NATO“, napisao je Bora Čorba, dodajući da akciju „podržava svim srcem“.

Radoš Bajić, glumac, scenarista, reditelj

„Ubijali su nam decu. Ubijali su nam žene. Ubijali su nam omladinu. Ubijali su nam starce. Ubijali su nam vojnike. Nisu nam ubili veru. Nisu nam ubili nadu. I danas nam ljudi umiru. Jer su nam demonskim bombama darovali ’slobodu‘. Jer su nam obećavali veliko bogatstvo poklanjajući nam osiromašeni uranijum. Zatrovali su nam zemlju, vodu i vazduh, ’hraneći‘ nas smrtonosnim tovarima. Rušili su nam mostove, zgrade, kuće, štale, groblja, spomenike. Podmuklo. Iz daljine. Iz mraka“.

„Borili smo se i preživeli. Ali, ni 17 godina od užasnog zločina koji je promenio svet, nismo odužili dug prema sebi samima. Srpski seljak će poslednji dinar iz slamarice izvaditi da podigne spomenik svojim najmilijima. Da imaju gde da im zapale sveću. Mi to još, kao država, nismo uradili. Iako nas to neće mnogo koštati. Duboko i iskreno podržavam medijsku inicijativu Sputnjika da se podigne spomenik ili spomen kompleks svim žrtvama NATO bombardovanja. Ne mogu ni da zamislim da to ne bude učinjeno. To je obaveza zbog svih koji su ubijeni. To je obaveza zbog nas koji smo ostali. To je obaveza zbog predaka. To je obaveza zbog potomaka“.

Istoričar Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju:

„Nema prošlosti bez sećanja, to jest istorijskog pamćenja, a prošlost će nam biti onakva kako je kroz sećanje prenosimo na potomke. Spomenici su te tačke sećanja koje govore o istoriji. Oni su nemi svedoci, ali priča o njima govori o trajnom pamćenju. Krajnje je vreme da se podigne jedan centralni spomenik na vidnom mestu na kojem bi stajala svaka žrtva položena za odbranu zemlje i naroda. Kao istoričar smatram da bi bilo najbolje ostaviti neku ruševinu, konzervirati je kao spomenik trajnog sećanja. Na primer, da to bude deo zgrade Generalštaba, koja je delom raščišćena, posebno RTS, a naročito civilni objekti koji su bespotrebno razarani širom Srbije. Pre toga, naravno, treba precizno popisati svaku žrtvu stradalu u NATO agresiji. Kao što sam rekao na početku, nema prošlosti bez sećanja.“

Ljiljana Smajlović, predsednica Udruženja novinara Srbije:

„Mislim da je vaša ideja odlična. Ja bih takođe volela da jednog dana budem potpuno sigurna u to šta je potpuna i konačna istina, ko su ljudi i kako se zovu. Ja bih podržala ideju, i da se ustanovi koliko je ljudi stradalo, i da znamo njihova imena, i da ta imena budu na dostojnom spomeniku.“

Arno Gujon

„Svakog 11. novembra roditelji su me kao dete vodili da posetimo spomenik žrtvama Prvog svetskog rata u mom rodnom selu u francuskim Alpima. Sećam se da smo se mi, sva deca, okupljali ispred lokalne opštine gde se nalazi spomenik i odavali počast herojima našeg kraja palim tokom tog stravičnog sukoba. Svakog 11. novembra sam sa ponosom gledao imena mojih predaka isklesanih u mermeru, svestan da su oni platili cenu moje slobode.

Sa 13 godina, 1999. godine, roditelji su mi objasnili da su ono što pričaju mediji o nama savezničkoj Srbiji laži koje opravdavaju jedan jedini cilj: bombardovanje. Tata je preko svog oca, mog dede,  bio vezan za staro francusko-srpsko prijateljstvo kojeg se nikada nije odrekao. Bili smo svesni da je Srbiji učinjena ogromna nepravda.

Sa 19 godina, sudbina me je navela u Srbiju, moju drugu otadžbinu čiji sam danas ponosni građanin. U toj zemlji sam se nastanio i venčao, u ovoj zemlji sam postao otac jedne divne devojčice ružičastih obraza kojoj smo dali ime Milena. Milena zna sada srpski i francuski. Milena je Srpkinja. Ali i Francuskinja. Milenu ću svakog 11. novembra voditi da vidi spomenik u mom rodnom selu, kao što su to činili moji roditelji sa mnom.

Ivana Prodanović Ranković, istoričar umetnosti, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture:

„Apsolutno podržavam inicijativu Sputnjika da se u Beogradu podigne spomenik svim žrtvama NATO agresije na Srbiju 1999. godine.“

Autor: Nikola Joksimović

Izvor: SPUTNjIK