Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

АКАДЕМИК ВАСИЛИЈЕ КРЕСТИЋ: Историја се немилосрдно поиграва са Србима

Датум објаве: петак, децембар 27, 2013
Величина слова: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/akcija-krestic.jpg

Због противсрпске политике Срби су о Мажуранићу говорили: „Добар песник, да jе човек таки“. После овог, само овлашног осврта на хрватску компоненту у српскоj историjи, мислим да се може рећи да jе нисмо добро научили а и што смо знали трудили смо се да заборавимо, да све подредимо тзв. братству и jединству.

Оно што чини црвену нит моjе књиге, што се провлачи од њене прве до последње странице jест однос између Срба из Угарске са Србима из Кнежевине, односно Краљевине Србиjе. Тиме сам хтео да покажем да jе национална свест код Срба и осећање духовног jединства код њих, и с jедне и с друге стране Саве и Дунава, током читавог периода коjи обухвата књига била на веома високом нивоу.

Књига jе свеобухватно и свестрано урађена хрестоматиjа, издање богато опремљено фотографиjама, броjним портретима, мапама, факсимилима, илустрациjама. Укратко,  пред читаоцем jе своjеврсна фреска историjски дугог траjања и трагова Срба у Угарскоj, на териториjи коjа обухвата и данашњу Воjводину, али и шири простор. Ово изузетно издање непосредни jе повод за разговор са аутором, академиком Василиjем Крестићем, чиjе jе вишедецениjско бављење историjском и укупном судбином српског народа на Балкану изнедрило и ову драгоцену публикациjу.

Ваша недавно обjављена књига – „Историjа Срба у Угарскоj 1790 – 1918“ – у jавности jе здушно оцењена као капитално историjско дело. Припремана jе, казали сте, пола века. Да ли jе на „далеком старту“ овог посла наум писца био jеднак оном коjи jе водио његову руку када jе на рукопис стављена тачка? Да ли су се, на пример, пре пет децениjа могле дослутити данашње воjвођанске страсти и савремени антагонизми у Воjводини?

Истраживачки послови, сабирање и проучавање извора и литературе, траjали су више децениjа, заправо од самог почетка мог бављења науком. Поjедини одељци књиге настаjали су jош током истраживања. Они су из године у годину и из децениjе у децениjу низани попут камичака у повећем мозаику. Када сам завршио истраживачки посао, када сам схватио да сам научно сазрео за писање овог дела, ослободио сам се многих споредних а у моjоj струци неизбежних послова. Само писање књиге ниjе траjало дуже од годину и по дана.

Што се тиче мог наума, он jе од самог почетка био jасан. Зато што историjа Срба у Угарскоj од краjа XVIII века до уjедињења Воjводине са Србиjом 1918. ниjе  била написана у целини, у виду синтезе, што оно што смо имали, по мом уверењу, ниjе у свему било на нужном научном нивоу, jер ниjе написано на основу архивског истраживања, што су многа значajна питања из прошлости Срба у Угарскоj изостављена, а нека нису била ни уочена, одлучио сам да попуним ту историографску и културну празнину. Од самог почетка рада на књизи намеравао сам да jе напишем строго научно, без политизациjе. Међутим, како jе време одмицало, питање Воjводине и њене аутономиjе, из године у годину, до наших дана, све jе више политизовано. Нисам себи дозволио да се, пишући књигу, њоме упустим у политику. Међутим, свима онима коjи се баве политичким питањем Воjводине и њене аутономиjе, коjи хоће да поштуjу историjске чињенице, а не да их фризираjу, фалсификуjу и тумаче према своjим идеолошко-политичким потребама, књига ће добро доћи, jер све што jе у њоj написано засновано jе на прворазредним доказима.

Шта чини суштину српских настоjања да на подручjу Хабзбуршке монархиjе, у Угарскоj, стекну териториjалну или што ширу народно-црквену аутономиjу?

Из читаве историjе Срба у Хабзбуршкоj монархиjи jасно се види да су захтеви Срба за добиjање териториjалне или што шире народно-црквене аутономиjе имали задатак да служе српским националним, верским, културно-просветним и политичким интересима. Посебном аутономиjом, било териториjалном или народно-црквеном, Срби су намеравали да се бране наjпре од германизациjе а касниjе од мађаризациjе, да сачуваjу своjу националну и верску посебност. Аутономиjа jе могла да буде, а у извесном смислу jе и била, jедина институционално организована заштита специфичних националних интереса Срба у туђинскоj многонационалноj држави. Стога су се Срби упорно борили за њено проширење и за њено очување. Међутим, Беч и Пешта, Немци из Аустриjе и Мађари, увек су били против српских настоjања коjа су се тицала аутономиjе. Уочи Балканских ратова они су суспендовали и иначе скучену српску народно-црквену аутономиjу. Учинили су то у тренутку када су односи између Србиjе и Аустроугарске, пред Први светски рат, већ били веома заоштрени. Аустроугарска ниjе могла да дозволи да на њеноj териториjи и даље постоjи аутономна организациjа Срба, помоћу коjе би се они лако могли супротстављати њеноj неприjатељскоj политици према Србиjи. Аустроугарске власти су врло добро знале да су се Срби из Угарске увек залагали за што ширу аутономиjу и стога да би помоћу аутономиjе у погодном тренутку што лакше ступили у државну заjедницу са Србиjом. Да би те намере осуjетила, власт jе одлучила да уништи аутономиjу како она не би послужила као мост преко коjег би се уjедињење Срба без тешкоћа могло остварити.

На основу овог сажетог осврта на питање аутономиjе може се закључити да се историjа немилосрдно поиграла са Србима из Угарске. Двовековне тежње за стварањем њихове аутономне териториjе нису остварене у време кад им jе она била неопходна и кад су се за њу борили. „Дарована“ им jе тек после револуциjе 1945, а нарочито Уставом 1974. године, кад им ниjе била потребна и кад такву, какву су добили, никад нису ни тражили, нити желели. Управо стога заговорници данашње воjвођанске аутономиjе, ако имаjу мало знања, морала и стида, не би могли и смели да се позиваjу на прошлост, jер jе она у свему супротна садашњости. Ако jе у прошлости аутономиjа имала да служи Србима и српским националним и политичким интересима, данашња аутономиjа, са Статутом Воjводине, у свему jе уперена против српског народа и српске државе. Данашњу аутономиjу Воjводине Срби би морали да сведу на разумне границе jер, ако то не учине, ископаће гроб и своjоj држави и свом народу. Показаће да су недостоjни наследници своjих славних предака и да не заслужуjу бољу будућност од оне коjа им jе скроjена Уставом 1974. године.

Кад jе реч о данашњим захтевима за што ширу аутономиjу Воjводине, треба рећи да њу, поред незнатног дела Срба, траже и Мађари. То jе занимљиво зато што су Мађари у оквирима Аустроугарске били наjвећи противници српских тежњи за извоjевањем српске аутономиjе. Сада, кад Воjводина чини саставни део Србиjе, Мађари се залажу за њену аутономиjу. Разлог таквом њиховом понашању према аутономиjи Воjводине више jе него jасан. Ако су Срби тражили Воjводину док су били под Аустроугарском да би се њоме бранили од мађаризациjе, да би њоме чували своj национални и верски идентитет и да би, како сам рекао, помоћу аутономиjе у погодном тренутку што лакше ступили у државну заjедницу са Србиjом, Мађари то данас чине из истих разлога, из своjих националних и државних интереса, коjи су у сукобу са српским државним и националним интересима. О томе наши политичари треба добро да размисле и да нађу решења коjа неће штетити српским националним и државним интересима, нити ће угрозити виталне интересе Мађара.

У делу jе реч о животу Срба  у Угарскоj  у периоду од Темишварског сабора 1790. године па до уjедињења Воjводине са Србиjом 1918. Шта jе оно на шта бисте читаоцу посебно скренули пажњу и коjи разлози су пресудили да наjвише простора у књизи посветите револуциjи 1848 – 1849, и да jе тако исцрпно монографски прикажете?

Оно што чини црвену нит моjе књиге, што се провлачи од њене прве до последње странице jест однос између Срба из Угарске са Србима из Кнежевине, односно Краљевине Србиjе. Тиме сам хтео да покажем да jе национална свест код Срба и осећање духовног jединства код њих, и с jедне и с друге стране Саве и Дунава, током читавог периода коjи обухвата књига била на веома високом нивоу. То jе посебно дошло до изражаjа у време Првог српског устанка, у годинама револуциjе 1848-1849, током Балканских ратова и по свршетку Првог светског рата, када jе  српска воjска улазила у градове и села Воjводине и када jе 25. новембра 1918. у Новом Саду донета одлука о присаjедињењу Воjводине Србиjи. Наводећи многе конкретне примере о блискости, сарадњи и jединству, о томе да су Срби из Угарске и Кнежевине jедан исти народ и да га, како jе 1849. изjавио Стеван Книћанин, само Сава и Дунав дели, нисам пропустио да наведем и оне случаjеве када jе, коjим поводима и зашто међу њима долазило до несугласица и неспоразума.

Револуциjи 1848. до 1849. посветио сам наjвише простора из више разлога. Наjпре због тога што jе та револуциjа наjзначаjниjи догађаj у историjи Европе током  XIX  века. Српска револуциjа чини саставни део те општеевропске револуциjе. Тако крупан и изузетно значаjан догађаj, с веома разгранатим проблемима, прави jе изазов за сваког историчара. Ниjе случаjност да су се револуциjом бавили многи наши веома познати, али и страни историчари. Неки од тих страних историчара током свог читавог радног века бавили су се искључиво револуциjом и увек су имали да кажу нешто ново или другачиjе од своjих претходника. Без доброг познавања узрока избиjања, као и тока и последица коjе jе за собом оставила револуциjа, не могу се разумети многа потоња збивања, посебно она коjа се тичу српско-мађарских односа. Зато сам одлучио да њу посебно и подробно прикажем, утолико пре што сам имао могућности да њену историjу обогатим новим темама и новим досад непознатим чињеницама.

Када  и због чега су се jављали несугласице и неспоразуми између Срба из Угарске и Србиjе?

Несугласице су се jављале у оним тренуцима када су се Срби из Угарске налазили под снажним притисцима Беча и Будимпеште, када су их мађарске владе немилосрдно и брутално почеле угрожавати осмишљеним законима коjима jе био циљ мађаризациjа и стварање велике, етнички чисте Мађарске, коjа би се простирала од Карпата до Јадрана. Пошто су се налазили у тешкоj ситуациjи, Срби из Угарске упирали су очи у Србиjу. Очекивали су да она крене у националноослободилачку акциjу и да почне да решава Источно питање. Како Србиjа ни воjнички, ни дипломатски, у време владе кнеза Михаила и владе намесника ниjе била спремна, а ни способна за веће воjне активности, држала се уздржано не желећи да стави на коцку оно чиме jе већ располагала. Због тога се Србиjа налазила под баражном ватром српске штампе у Угарскоj, под жестоком критиком новосадске Заставе Светозара Милетића, Панчевца Јована Павловића и Уjедињене омладине српске.

У нашем времену ниjе реткост да нове историjске књиге непосредно по обjављивању постаjу тема стручних, али и ширих, jавних спорења. Давнашњи неизмирени рачуни стигли су, чини се, на наплату. Из разлога сличних онима коjи надахњуjу оштре полемике, поjедине књиге, чак и када су веома значаjне – биваjу прећутане. Очекуjете ли ви из неких друштвених и научних кругова реаговања коjа нису надахнута строго научним разлозима?

Не уображавам да се моjоj књизи не могу наћи неке мане, да jе неком питању можда требало посветити више, а неком мање пажње, да се неки од проблема могао представити другачиjе него што сам га представио. Ипак, веруjем да jе она, као синтеза написана на обилноj, досад некоришћеноj изворноj подлози, обогатила нашу историографиjу, да ће будућим историчарима добро послужити да оду даље и буду успешниjи од мене. За кратко време откад се књига поjавила, и електронски и писани медиjи посветили су jоj знатну пажњу. Књига jе промовисана у више места, а заказане су и нове промоциjе. Судећи по томе, не може се рећи да ће она бити прећутана. Не могу да нагађам да ли ће бити неких реаговања коjа нису надахнута научним разлозима. Она су сасвим могућа, али због њих нисам забринут. Спреман сам за сваки озбиљан стручни и научни разговор.

Процењуjе се да jе овом монографиjом попуњена jедна „празнина“ у сагледавању наше прошлости. Предочавањем непознатих чињеница историjа Срба у Угарскоj jе „добила нову димензиjу“. Шта jе посебно ново и значаjно у аналитичком тумачењу тог обиља чињеница сакупљених у архивима Беча, Будимпеште, Загреба, Београда, Новог Сада, Сремских Карловаца?

Поред већ поменуте црвене нити о српско-српским односима и проблему аутономиjе, борби за њено очување и проширење, знатан простор посветио сам  питању односа Беча и Будимпеште према Србима и Срба према Бечу и Будимпешти. Ти односи чине суштину историjе Срба у Угарскоj. Стога су они у жижи мог посматрања и њима jе прожета читава књига од њене прве до последње странице. Важна jе хрватска компонента коjа jе заступљена у моjоj историjи. Због значаjа нисам могао заобићи тему коjа се тиче Источног питања и начина на коjи jе то питање требало решити. Зато што jе код Срба у Угарскоj био развиjен страначко-политички живот, њему, страначким првацима и страначко-политичким програмима, поклонио сам дужну пажњу. С тим у вези, приказани су и стално затегнути односи политичких странака са српском црквеном jерархиjом, коjи су у целини штетили интересима српског народа, а користили владама у Бечу и Будимпешти. Као веома значаjна институциjа за историjу Срба, књигом jе обухваћена и Воjна граница, а нису запостављене ни социjалистичке идеjе и социjалистички покрет међу Србима у Угарскоj. Сва питања посматрао сам и вредновао са становишта више политичких средишта. Да бих поуздано могао да оцењуjем политичку прошлост Срба из Угарске, све проблеме сагледавао сам са ширег географског и геополитичког простора, из политичких центара као што су Беч, Будимпешта, Београд, Загреб и Нови Сад.

Коjи део архивске грађе  издваjате као драгоцен, има ли у том броjу и докумената из архива и библиотека сада први пут представљених jавности?

На краjу сваке главе моjе књиге, у одељцима коjи су означени као Извори и литература, навео сам архиве и архивске фондове у коjима сам налазио документа коjа сам искористио приликом писања монографиjе. Огроман део тих докумената, на српском, немачком и мађарском jезику, веће или мање научне вредности, досад ниjе био познат и први пут jе уграђен у моjу историjу. Кад ово кажем, никако не желим да потценим значаjне корпусе докумената, или оне поjединачно обjављене, коjе нисам могао нити смео да заобиђем. Приликом писања одлично су ми послужили оновремена штампа, коjа jе нека врста текуће историjе, мемоарска дела и богата релевантна литература.

Пуну пажњу као историчар посветили сте моменту коjи одређуjете као „хрватску компоненту у српскоj политици у Угарскоj“. Јесмо ли нешто научили, или боље речено – шта нисмо научили и разумели из прошлости?

Хрватска компонента у историjи Срба у Угарскоj била jе добро проучена и позната само за период илирског покрета и време револуциjе 1848-1849, али jе у историографиjи недозвољено била запостављена за период од шездесетих година XIX века до краjа Првог светског рата. Увођењем хрватске компоненте у историjу Срба у Угарскоj успео сам да обjасним у чему су се Срби и Хрвати у одређеним периодима времена саглашавали, а због чега су се сучељавали, када и зашто су дошли у отворен сукоб и ко сноси кривицу за таj сукоб.

Од свршетка револуциjе 1848. до 1849. до наших дана, камен спотицања између Срба и Хрвата било jе питање припадности Срема. Тако jе, примера ради, бискуп Штросмаjер био одлучно против тога да се испуне захтеви Срба постављени на Благовештенском сабору 1861. године зато што би у Воjводину, коjу су захтевали, ушао и Срем. Таj захтев Срба Штросмаjер jе оценио као „нечувену дрскост“. Неспоразуми и неслагање између Хрвата и Срба испољени су и око начина решавања Источног питања, око тога ко при том решавању треба да предводи Јужне Словене, Хрвати или Срби. Било jе неслагања и у вези са улогом Аустриjе у решавању Источног питања jер су jедни у њоj гледали партнера, а други противника. Срби из Угарске оштро су се супротстављали хрватскоj политици непризнавања Срба, њиховом ставу да су Срби православни Хрвати, да у Хрватскоj не постоjе као „политички народ“ већ да су део „хрватског политичког народа“. Од политике непризнавања Срба у Хрватскоj Хрвати су одустали када су им Срби били потребни као политички партнери у борби против Мађара приликом склапања Хрватско-угарске нагодбе 1868. године. Српска народна слободоумна странка, коjу jе предводио Светозар Милетић, у свом Бечкеречком програму из 1869. године чак jе одлучила да стане у одбрану државноправне самосталности и териториjалне целокупности Хрватске. Упркос томе, добри односи и сарадња између Срба и Хрвата траjали су само донде док Хрватска народна странка, предвођена бискупом Штросмаjером, с Мађарима ниjе склопила ревизиjу Нагодбе 1873. године. Ревизиjом Нагодбе Штросмаjерови народњаци дошли су на власт у Хрватскоj и одустали од заjедничке борбе са Србима против дуализма. Заправо, Хрвати су искористили Србе у своjоj борби с Мађарима, а кад су им Мађари учинили одређене уступке, они су издали Србе и окренули су се против њих. За време владавине бана Ивана Мажуранића од 1873. до 1880, па и касниjе, све до почетка XX века, до склапања Хрватско-српске коалициjе, хрватски народњаци, тзв. обзораши и Хрватска странка права Анте Старчевића нису признавали Србе у Хрватскоj. Третирали су их као православне Хрвате с намером да их хрватизуjу и створе етнички чисту и велику хрватску државу. Због таквих великохрватских намера, сукоб између Хрвата и Срба, посебно на подручjу Срема, коjи jе био у саставу Хрватске, траjао jе неколико децениjа.

Да ли jе ћирилица и тада била непожељна?.

За читаоце „Печата“ биће занимљиво да знаjу да ни данашње прогањање ћирилице из jавне употребе у Хрватскоj ниjе ништа ново. Оно има много дубље корене од  времена усташке Независне Државе Хрватске, од поjаве Јосипа Франка и Анте Старчевића. Први хрватски нагодбени бан, барон Левин Раух jе у свом антисрпству 1869. издеjствовао да Хрватски сабор изгласа закон против употребе ћирилице као званичног писма у Срему. Када jе због тога Светозар Милетић у своjоj Застави написао jедан оштар, подругљив и увредљив текст против Рауха и његовог сабора, морао jе по судскоj пресуди више месеци да одлежи у затвору. И после ове забране, ћирилица jе била под сталним ударима хрватских власти. Стога, нимало случаjно, сви национално-политички програми Срба су, као неки припев, понављали захтев да се озакони равноправност ћирилице и латинице у званичењу са свима земаљским властима. У посебно тешком положаjу нашли су се Срби због коришћења ћирилице у време Анексионе кризе 1908. до 1909. године, када jе против њих поведен Загребачки велеиздаjнички процес. Ћирилица jе тада означена као пропагандно средство увезено из Србиjе, коjом jе ширена српска државна и политичка мисао. Због тога jе с више страна захтевано да се она забрани. Том захтеву изашао jе у сусрет хрватски бан Павао барон Раух, син већ поменутог бана Левина Рауха. Његова влада jе 8. децембра 1908. године „ставила изван промета пучко школске тисканице штампане ћирилицом“  и наредила да се убудуће у свима школама, па и у српским вероисповедним, употребљаваjу „само тисканице штампане латиницом“. У складу с тим, ни печати нису смели да буду исписани ћирилицом. Према наредби владе од 5. jануара 1909. године, ћирилица jе избачена из jавне употребе. Њу су могли користити само родитељи ученика у саобраћаjу с вероисповедним и школским одборима приликом писања поjединих приватних молби, приjава, оправдања и сличних поднесака.

Од ове политике ниjе, чини се, одступао ни песник Иван Мажуранић?!

Да, противсрпским иступима обележио jе своjу владавину и хрватски песник и бан Иван Мажуранић. Он jе у време босанскохерцеговачког устанка напунио Србима затворе у Пакрацу, Карловцу, Осиjеку и Дарувару. Затворио jе српску учитељску школу у Пакрацу. Покренуо jе судски поступак против учитеља те школе под оптужбом да су у Пакрацу и околини „ширили идеjу српства, коjом су унели мржњу и раздор између католичкога и грчко-източног житељства“. Чувена ирска добротворка, Мис Аделина Ирби, коjа као странкиња ниjе имала никаквих разлога да прави разлику између православних и католика, у писму jедном приjатељу jе написала: „Једини мотив томе гоњењу Срба налази се у нечовечноj мржњи Хрвата спроћу Срба. Као год што католици у Босни иду на руку Турцима против Срба, тако Хрвати у Славониjи иду на руку Мађарима опет противу Срба…“ Због противсрпске политике Срби су о Мажуранићу говорили: „Добар песник, да jе човек таки“. После овог, само овлашног осврта на хрватску компоненту у српскоj историjи, мислим да се може рећи да jе нисмо добро научили а и што смо знали трудили смо се да заборавимо, да све подредимо тзв. братству и jединству. Због таквог односа према прошлости, с коjом нисмо били спремни да се суочимо, Хрвати нам од 1941. до данас, кад год им се укаже погодна прилика, испостављаjу рачуне. А ми се увек наивно питамо: зашто, уместо да jедном засвагда схватимо да jе то однос коjи ниjе настао одjедном и да неће одjедном ни престати.

Уставни суд Србиjе оценио jе да поjедине одредбе Статута Аутономне Покраjине Воjводине нису у складу с државним уставом. Чини се да из те оцене произлазе броjни озбиљни закључци и последице. Такође, чини се да би и поводом тих питања ваша књига могла да посведочи и „размрси“ многе неjасне представе и убеђења, да укаже на знања корисна за сналажење у тим проблемима?

Оног часа кад jе Статут Воjводине постао доступан jавности, за све коjи су га прочитали, а коjи су довољно писмени и образовани, било jе jасно да jе он у многим своjим одредбама био у сукобу с важећим Уставом Србиjе, да се њиме ишло ка „Воjводини републици“. Ниjе било мало оних коjи су своjим стручним знањима указивали на одредбе Статута коjе су у нескладу с Уставом и штетне по државни интегритет Србиjе. Ваш лист jе начинио избор значаjниjих критичких осврта на текст Статута и обjавио их као посебан додатак. Међутим, тадашња власт Србиjе jе из себичних страначко-политичких разлога свесно жртвовала државне интересе, па jе стога игнорисала све добронамерне и разложне критике Статута. По вољи владаjућих странака, jавна расправа о Статуту била jе заустављена. Једино се на прави начин, државотворно, огласила Српска православна црква. Неколико чланова Председништва Српске академиjе наука и уметности захтевало jе да се и САНУ огласи критиком Статута коjи jе врвио противуставним одредбама. Међутим, заборавивши да jе jавно на РТС-у, заjедно с председником владе г. Коштуницом, подржао доношење Устава, председник САНУ, г. Никола Хаjдин ставио jе до знања члановима Председништва да не дозвољава било какво оглашавање о Статуту Воjводине, осим оног коjе се тицало његове одредбе о оснивању Воjвођанске академиjе наука и уметности. Тако се САНУ, с образложењем да се не меша у дневну политику, показала спремном да и по цену жртвовања државног интегритета Србиjе следи политику актуелне власти. Ова чињеница сведочи о атмосфери у коjоj jе донет Статут, па и о томе због чега jе Уставни суд своjу оцену изрекао с великим закашњењем, тек после промене власти.

Што се тиче моjе књиге и чињеница коjе њоме саопштавам, немам илузиjа да она може битно да утиче на политичке одлуке каква jе, на пример, она коjа се тиче Статута. Мало jе политичара коjи се обазиру на историjске чињенице. Ради циља коjи желе да постигну, они су спремни да игноришу и да фалсификуjу чињенице. Историjа и научно проверене чињенице могу само да послуже као средство у борби против историjских злоупотреба и фалсификата. У том смислу моjа књига може да буде корисна.

Подстицаjна за разговор с вама jе књига интервjуа „Историчар у времену преломних и судбинских одлука“, у коjоj су сабрани ваши одговори дати од 1985. до 2010. То jе заправо „даjџестирана“ слика наше драматично узвитлане епохе. Пажње вредно jе и више пута детаљно образложено мишљење о српском националном интересу и српском становишту у питањима политике и културе.

Књигу коjу помињете обjавио сам зато што сам желео свима заинтересованим, али и онима коjи су ме често критиковали као националисту, шовинисту, рушиоца братства и jединства, творца теориjе геноцидности хрватског народа итд. да покажем кад сам, шта сам и како сам говорио. Да ли сам био доследан у своjим jавним иступима или прилагодљив и превртљив, да ли сам у своjим оценама о многим актуелним питањима грешио, а ако jесам, коjе грешке сам починио. Другим речима, jавно сам се насликао да се види ко сам, шта сам и какав сам.

Током читавог XIX века Срби су имали jасне државне, национално-политичке и културне планове и циљеве. Стварањем Краљевине СХС и Југославиjе постепено смо губили компас. Сасвим смо га изгубили за време комунизма. Данас ми спадамо у малоброjне народе коjи, нажалост, немаjу jасну ориjентациjу у ком правцу треба да иду и како на наjбољи начин могу да заштите своjе националне и државне интересе. Кад год су Срби у прошлости имали jасне представе о томе шта треба да чине за добро свог народа и своjе државе, многи неприjатељи су их критиковали и сваки српски национални програм одмах су жигосали као великосрпски. Онима коjи нам нису желели добро, а таквих jе било у прошлости, као што их има и данас, ми смо одговарали само онда када нисмо имали jасне представе о српском националном интересу и српском становишту о питањима коjа су се тицала државе, политике и културе. И данас се ми, што се тиче српског националног интереса,  налазимо у беспућу. Не веруjем да нас из беспућа могу извести наши данашњи политичари, а ни странци коjе смо позвали у помоћ. Питања су толико сложена да о њима треба да расправља и доноси одлуке труст мозгова састављен од наших наjучениjих и наjспособниjих људи, а не поjединци, ма како они били паметни и добронамерни, ако су такви и кад су такви. Уз све речено, велико ограничење у налажењу правог пута коjим би морала да иде Србиjа налази се у чињеници да нам jе држава партократска, да на значаjне положаjе не долазе стручни и способни, већ партиjски и политички подобни људи. Томе треба додати и чињеницу да наша држава ниjе суверена, да смо у много чему постали зависни од Брисела и Вашингтона, да смо под њиховим туторством па о битним питањима не одлучуjемо самостално.

Коначно улазимо и у 2014, ту годину за коjу су нам одавно доjавили како ће бити преломно доба од коjег бисмо као нациjа требало да стрепимо. Управо ће сада, а наводно „марљивим радом“ историчара, углавном западних, бити  доказана сва тежина и озбиљност хипотеке коjу су Срби, своjим чињењем и своjом природом и карактером, заслужили. Очекуjете ли да ће се на годишњицу пуцња Гаврила Принципа и почетка Првог светског рата „небо сручити“ на нас?

Мислим да су Србиjа и Срби у протеклим децениjама доживели такву незаслужену сатанизациjу да стравичниjа ниjе могла да буде, па смо jе, увређени, тешко рањени и болни, преживели. Не очекуjем да ће нас поводом стогодишњице Првог светског рата и Принциповог атентата у Сараjеву наши већ добро познати „приjатељи“ мазити и хвалити. Они ће чинити оно што одговара њиховим интересима и то неће бити ништа ново. С мањим и већим интензитетима то траjе већ стотину година и траjаће унедоглед.  Међутим, сигурно jе да се неће „небо сручити на нас“. Копља око одговорности за Први светски рат ломиће се и после обележавања његове стогодишњице. У тим расправама ми не можемо учинити много и наш глас неће се чути далеко. Али морамо учинити онолико колико можемо. Било би jако добро кад би држава финансиjски помогла да се обjаве преостали томови едициjе Дипломатска грађа Србиjе 1903–1914. године, коjу издаjе САНУ. Том грађом на наjбољи начин би се показало да Србиjа ниjе желела рат и да за рат ниjе одговорна. Све земље учеснице рата већ одавно су обjавиле своjу архивску грађу да би показале како су се понашале уочи и за време рата. Из неких обjективних, али и из неких разлога коjи не могу служити као оправдање, ми у том погледу веома каснимо.

Суочаваjући се са прошлошћу, пишући о њоj, историчар jе увек у диjалогу са своjом епохом. Када jе реч о српскоj историjи, реална jе, како сте и сами више пута опоменули, опасност од фалсификовања наше прошлости. У каквом jе и колико сложеном диjалогу са нашим временом ова монографиjа?

Ваше питање jе умесно и зато што знатан део данашњих аутономаша нису само борци за аутономиjу Воjводине. Они су некад прикривени а некад отворени сепаратисти. У сепаратистичким тежњама настоjе да створе нови национални ентитет –  ентитет Воjвођана, па да се и тако одвоjе од Србиjе, од Срба и Српства. Сви коjи буду прочитали моjу књигу, коjи се буду упознали с научно провереним чињеницама, вековним националним и политичким тежњама Срба у Угарскоj, видеће колико су апсурдне, да не кажем сулуде, антидржавне идеjе оних коjи од Срба Воjвођана желе да створе посебну нациjу. С тог становишта посматрана и оцењивана, моjа књига могла би да буде „рампа“ сепаратистима, коjи нису ништа друго него велеиздаjници.

Извор: ПЕЧАТ





Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top