Sahrana Milorada Ekmečića

Piše Milorad Vučelić

Akademik Milorad Ekmečić, koji je preminuo u Beogradu u subotu 29. avgusta, u sredu 2. septembra sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Sahrani su, pored porodice, prisustvovali i njegovi brojni poštovaoci i predstavnici akademija i vlada Republike Srbije i Republike Srpske .
U ime Vlade Srbije, bio je prisutan i ministar pravde Nikola Selaković, a u ime Vlade Republike Srpske, između ostalih, i ministar prosvete i kulture Dane Malešević.
Od vodećeg srpskog istoričara oprostili su se predsednici akademija nauka i umetnosti Srbije i Republike Srpske, Vladimir Kostić i Rajko Kuzmanović, koji su govorili o neuporedivom značaju Ekmečićevog dela za srpsku istoriju i kritičku istoriografiju. Od Ekmečića se oprostio i istoričar Ljubodrag Dimić, ocenjujući da je posle akademikove smrti ostala velika praznina u našoj nauci.
Istog dana u podne, u Skupštini grada Beograda održana je komemoracija povodom smrti akademika Ekmečića, i tom prilikom su o životu i impresivnom delu ovog velikog naučnika govorili istoričari Miloš Ković i Slavenko Terzić – ambasador Republike Srbije u Rusiji, Milorad Vučelić, glavni urednik „Pečata“, i ministar nauke i tehnologije Republike Srpske Jasmin Komić

Ukazana mi je čast ‒ prilikom da se na ovoj komemoraciji oprostim od tako velikog čoveka kao što je bio Milorad Ekmečić. Bila mi je, takođe, velika čast i to što sam tokom proteklih godina bio u prilici da sarađujem sa profesorom Ekmečićem. I „Pečat“ i ja izuzetno smo ponosni na tu saradnju čiji su tragovi – mogao bih reći   ̶ i značajni i trajni.

U svakoj naciji i – ukoliko ta nacija ima sreće – u svakoj njenoj generaciji, rodi se i javno deluje neko kome se, prema snažnom unutrašnjem uverenju da je to ispravno,  poklanja gotovo bezrezervno poverenje i poštovanje. Tako se, tom jedinstvenom „hemijom“ uzajamnog uvažavanja, vremenom i sticajem društvenih (ne)prilika odneguje neupitno uvažavanje naroda prema njegovim izdvojenim pojedincima koji potom ‒ na najširoj javnoj sceni ‒ izrastaju u velike nacionalne autoritete   ̶ moralne, intelektualne, naučne,  kulturne… Oni najređi među tim autoritetima postanu, jednovremeno, i sve to, ali i još više, ličnosti koje u svom imenu i delu objedine sadržajno bogatstvo nesvodivo na jednu „oblast“ i „granu“ delovanja. Milorad Ekmečić je bio, i – ostao, nacionalni autoritet od te najređe vrste, autoritet koji se uvažava, sluša, i što je možda najvažnije i najdragocenije – voli!

Zbog toga, zbog poverenja, ljubavi i uzajamnog razumevanja i slušanja i osluškivanja koji na tom visokom nivou postoje samo između naroda i njegove stvarne, zaista malobrojne elite, odlazak Milorada Ekmečića jeste nenadoknadiv gubitak. Gubitak ‒ ne samo za njegovu porodicu, ne samo za njegove kolege i za istorijsku nauku kojoj je verno služio, već i za sve nas kojima je bio tako nasušno potreban, blagotvoran i dragocen. Tugujemo neutešni, upravo i zato što smo njegov glas prepoznavali kao spasonosan u meri u kojoj su svakom narodu u teškim okolnostima najdragoceniji i najkorisniji trezveni upozoravajući glasovi mudrih i radenih pojedinaca.

Verujemo da je upravo pomenuti kolektivni osećaj velikog gubitka i spoznavanje te, njegovim odlaskom, u trenu nastale opasne praznine, učinio da se na vest o smrti Milorada Ekmečića, kao jedan od prvih javno izrečenih komentara, kaže: Otišao je jedan od najumnijih Srba. Među našim otuđenim i otupelim savremenicima, ne izriču se baš često ovakve tvrdnje kada se procenjuje gubitak jedne ličnosti. Takođe, među našim savremenicima i majstorima oblikovanja stegnute i „korektne“ govorne poetike javnog i tajnog života nije uobičajeno ono što se događa i što se beleži u ovim proteklim danima: na pomen Milorada Ekmečića – mnogim pojedincima, inače škrtim na pohvalama i takozvanim velikim rečima, jezik bi se nekako odvezao i sam poleteo u susret  naizgled „neodmerenim“, a tačnim i zaslužnim rečima  ̶ „veliki čovek“, „zlatni glas srpske istorije“, „uteha srpskom rodu u vremenima mračnim i teškim“, „slava tebi, veliki Ekmečiću, imao si se zašta i roditi“, „bio si odgovor Boga na sve bezbožne radnje naše i naših neprijatelja“... Razume se da nismo nimalo zbunjeni i začuđeni, i da se ne pitamo: Zašto je to tako, i otkuda svo to navodno i „nekritičko obožavanje“? Nismo iznenađeni pre svega mi koji se nismo ustezali ni ranije da svedočimo o tome da je Milorad Ekmečić autoritet i oslonac od najplemenitijeg soja. Razumeli smo i tvrdili da je istoričar Ekmečić posvećen ne samo svojoj nauci (u kojoj je pripadao najvišim krugovima vanserijskih pojedinaca) već bezrezervno, i odvažno, posvećen i sudbini svog naroda i razumevanju složenih istorijskih, geopolitičkih, i najširih kulturoloških i antropoloških okolnosti koje su odlučivale i uticale na tu sudbinu, istoričar kadar da svojim mudrim i celovitim uvidima razgoni tminu i nespoznatljivost društvene stvarnosti i pomenutih datih prilika koje živimo, i u kojima ćemo, nažalost, tek živeti. Njegova reč je, kao malo koja druga iz redova pripadnika njegove profesije, bila reč hrabrog, časnog i duhom sposobnim za sveobuhvativu sintezu, nadmoćnog istoričara, koji „misli istoriju“. Drugi su išli u susret „duhu vremena“, i volji prilika, ali ne i on.

U ovom trenutku, kada uz tugu i jasnu svest da je upravo takav veliki nacionalni autoritet otišao, da je zanavek utihnuo javni govor plemenitog istoričara Milorada Ekmečića, još jasnije nego do sada spoznajemo, sluteći kao i on što je – da budućnost gledamo kroz tamu! Spoznajemo i znamo i zbog čega smo njegovom pozamašnom naučno-istorijskom delu poklonili sve poverenje, i zbog čega ćemo mu i dalje verovati ‒ bez rezerve, sumnji i cepidlačenja. Njegovo, jednostavno kazano, misaonom snagom i dubinom jasno i oštro dokumentovano pronicanje u složene i često skrivene slojeve stvarnosti, biće nam – u budućnosti – još dragocenije. Grejaće nas i osvetljavati nam put.

Neka je večna slava Miloradu Ekmečiću.

(Obraćanje na Komemoraciji u Skupštini grada Beograda, sreda, 2. septembar 2015.)

IZ BIOGRAFIJE

Milorad Ekmečić je bio nosilac Ordena časti sa zlatnim zracima Republike Srpske i Ordena Svetog Save prvog stepena. Za naučni rad je nagrađivan 27-julskom nagradom BiH, Nagradom ZAVNOBIH-a, NIN -ovom nagradom, Specijalnom Vukovom nagradom, Nagradom ,,Vladimir Ćorović“, Nagradom ,,Pečat vremena“ za nauku i društvenu teoriju, Nagradom Srpske književne zadruge za životno delo i Kočićevom nagradom.
Autor je desetak značajnih knjiga – opsežnih, sintetičkih istoriografskih studija i više od tri stotine naučnih radova. Istorijsku sintezu, i prema mnogim viđenjima svoje životno delo, Dugo kretanje između klanja i oranja. Istorija Srba u novom veku (1492–1992) sa naslovom pozajmljenim od Ive Andrića, koji je 1919. tim rečima sažeo dugi istorijski hod jednog naroda, objavio je 2010. godine. Ovo delo je sledeće – 2011. nagrađeno priznanjem koje naš list dodeljuje najboljem, na srpskom jeziku štampanom delu iz oblasti nauke i društvene teorije – Pečat vremena.
Milorad Ekmečić rođen je 1928. u Prebilovcima u Hercegovini. Posle završene osnovne škole u Čapljini i gimnazije u Mostaru diplomirao je istoriju u Zagrebu, da bi iste 1952. bio izabran za asistenta na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, gde je radio do 1992. godine. Bio je član Akademije nauka i umetnosti BiH i Srpske akademije nauka i umetnosti, dopisni član Crnogorske akademije nauka i umetnosti i član Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske.

Predstoji nam nova Staljingradska bitka

Svoj poslednji veliki intervju akademik Milorad Ekmečić dao je našem listu. Razgovor je izašao u jubilarnom 350. broju „Pečata“ (štampan 26. decembra 2014). Već u trenutku njegovog objavljivanja, ne sluteći da sa dragocenim sagovornikom nećemo imati priliku da razgovaramo još koji put, zaključili smo da je reč o bezmalo testamentarnom razgovoru s najznačajnijim srpskim istoričarem. Teme koje je on tom prilikom pokrenuo i zaključci koje je tada predočio javnosti ne poseduju samo vanvremenu aktuelnost već se mogu, značajnim delom, smatrati i svojevrsnim i opominjućim zaveštanjem što nam je ostavio naš umni, brižni i dalekovidi mislilac. Upravo zbog toga, ovaj razgovor – u integralnoj verziji – ponavljamo u ovom broju, kojim se od Milorada Ekmečića opraštamo, čineći to uz jasan uvid da će nam, i za duga buduća vremena, on ostati živi i važni sagovornik

Razgovarali Milorad Vučelić i  Ljiljana Bogdanović

Svet ide u susret dužem vremenu prelaska sa politike globalizacije jedne velike sile u novi sistem ravnoteže velikih sila. Za ulazak u njihov koncert se plaća visoka cena novim ratovima i odlučujućim bitkama u njima. Teško je verovati da će američki grogirani bokser napraviti istorijsku omašku da svoje latinoameričke plaćenike pošalje u poljske i ruske ravnice. Rađe će se držati dosadašnjeg pravila da Amerikanci daju generale, a Nemci i Crnogorci pešadiju. Neki pod Lovćenom već klikću što će poći u novi Feldzug nach Stalingrad. Dolazi era prljavih manjih i većih ratova na svim područjima oko Rusije

Aktuelne složene i uznemirujuće svetske prilike, posebno rastuću pretnju od izbijanja globalnog i velikog ratnog sukoba, u razgovoru za „Pečat“ tumači i sa istorijskog aspekta pojašnjava i objašnjava vodeći srpski istoričar, akademik Milorad Ekmečić.

Sada su, u svim medijima, učestale ocene da postoji opasnost od novog rata. Da li ste, kao profesor univerziteta za opštu istoriju Novoga veka u trajanju više od 40 godina, razrađivali faze priprema i vođenja ratova? Jasno je da nema opšteustanovljenog kalupa kako se oni pripremaju i vode, ali ipak postoji jedna osnova na kojoj se ratovi javljaju, ili prestaju.

Jesam, pa čak u više navrata o tome objavljivao neke studije. Ako nekoga zanima, navodim „Pojam ‚Velike sile‘ i umeće diplomatije“ („Ogledi iz istorije“, Beograd, 1999, str. 371–413). Cela je ljudska istorija kao sunđer natopljena ratovima i sukobima, a u razdoblju koje nazivamo Novim vekom (1492–2014) postoje neke šeme pripremanja i vođenja ratova, koje pre toga vremena nisu postojale, ili su se izvijale iz zakržljalih semenki u trajanju od dve hiljade godina. Glavna podloga u toj razlici jeste činjenica da u razdoblju Novoga veka nema nesankcionisanih ratova i da svaki sukob, gde god da se desi u svetu, izaziva grupisanje država u dva bloka. Zbog toga su svi ratovi veliki, a od 1914. i svetski.

Gde smo danas u razvoju modela koji jako liči na one što su prethodili, da li je moguće da se razvije neki veći rat?

Danas smo u onome što je pre malo vremena predsednik Putin nazvao traženjem nove ravnoteže. To je prava reč, jer se mir održava samo onda kada postoji ravnoteža sila, kojom se onemogući da jedna od njih dobije svetsku dominaciju.

Puno me pitate da li je moguć neki veći rat. Odgovorio bih onako zagonetno kao što je pred 1914. Nikola Pašić odgovorio radoznalim novinarima, koji su trčali za njim: „Deco, rata može biti i može ne biti, trećeg nema, a moguće je da se i ono dogodi.“ Sad se češi da nađeš neki suvisli odgovor! Opravdanije je danas postavljati samom sebi pitanje da li se mi već sada nalazimo u nekoj vrsti rata za koji nismo ni svesni da je ratno stanje. Mislim da se mi već nalazimo u jednom ratu na koji nikada nismo naučili da može postojati. Sada razmišljam o redovima koje sam, na jednom međunarodnom skupu o sukobu civilizacija, početkom decembra 1997, napisao: „svetske sile će ratove voditi, kao Sjedinjene Države danas – religijom, finansijskim destabilizovanjem i obaveštajnim službama, umesto diplomatije i njenih principa oslonca na norme ustanovljenog međunarodnog prava. Naredni vek će biti vek globalnih prljavih ratova.“ SAD se danas upinju da konačno unište odredbe Versajskog mira o suverenoj nacionalnoj državi. Smatra se da su obaveštajne službe preuzele primat nad diplomatijom u međunarodnim odnosima iza 1962. (ili oko tog meni nejasnog datuma). Sjedinjene Države danas vode jedan neviteški, prljavi rat, u okviru onih oblasti koje pomenuh – religiozni odnosi, unutrašnje destabilizovanje protivničke valute i izlazak rulje na ulice – da bi se birao novi predsednik. U nekim oblastima su same Sjedinjene Države objavile da su pokret „Solidarnost“ Leha Valense u Poljskoj finansirale sa pet miliona dolara, slom vlade Slobodana Miloševića sa 50 miliona dolara, otcepljenje Crne Gore od Srbije sa 55 miliona dolara. Onomad saopštiše da su slom proruskog režima Janukoviča u Ukrajini platili sa pet milijardi dolara. Najpre su kupili 63 poslanika u ukrajinskom parlamentu iz stranke Janukoviča i odmah glasali da se obara postojeći predsednik i raspišu novi izbori, koji su doveli na vlast ono što danas nazivaju „Kijevskom huntom“ predsednika Porošenka. Sada Rusiju ekonomski destabilizuju kako bi se stvorio jedan metež po uspelom srpskom i nedavno ukrajinskom modelu. Uveren sam da će, ako Putina obore, iza njega doći novi Staljin.

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti:

U BEOGRADU SAHRANjEN AKADEMIK MILORAD EKMEČIĆ …

Odlazak jednog od najumnijih Srba: U Beogradu preminuo dr …

Ekmečić: Srbiji bi istorija mogla da se ponovi – Jadovno 1941.

Akademik Milorad Ekmečić, istoričar – Predstoji nam nova …

Hercegovina – Jadovno 1941.