Afera Valdhajm u Jugoslaviji (6): Svi pamte zlog poručnika

Streljanje talaca u Pljevljima 4. maja 1942. godine

Pokolj talaca

– Ja sam neposredno pre njegovog dolaska u Pljevlja pušten iz italijanskog zatvora – sećao se pre četvrt veka Rizah Katana, tada sedamdesetosmogodišnji ugledni Pljevljak. – Poručnika Valdhajma smo zapazili čim je stigao u Pljevlja jer je u to doba bio jedini njemački oficir ovdje. Iako je to bilo veoma rizično, potajno sam pratio kud se kreće i nastojao da saznam što više o njemu. Najčešće je odlazio direktno kod komandanta italijanske divizije generala Đovanija Espozita.

Družio se i sa predsjednikom italijanskog prijekog vojnog suda, odvratnim i uvijek namrštenim pukovnikom Pjetrom Kastanjelom i komandantom karabinjera Danijelom Vičencom i civilnim komesarom Karlom Povesom, a posebno sa ozloglašenim majorom, komandantom artiljerije, Alfonsom Ričijem.

U krivičnoj prijavi okružnom tužiocu u Bijelom Polju, koju je protiv Kurta Valdhajma zbog navodnih ratnih zločina svojevremeno podneo beogradski advokat Borivoje Borović, kao jedini neposredni svedok predložen je Milojica Dojčinović iz Priboja, koji je za vreme Drugog svetskog rata živeo u kući trgovca Nika Rabrenovića u Pljevljima, gde je 1942. godine bio smešten Valdhajm sa pratnjom.

Dojčinović je rano ostao siroče, a onda se kao bliski rođak supruge trgovca Rabrenovića preselio i jedno vreme živeo u njihovoj kući. Krajem osamdesetih godina sam ga našao u Priboju, ali ovaj, tada sedamdesetdvogodišnji penzioner, nije zbog nečeg želeo da govori za novine i priseća se tih ratnih dana i Valdhajmovog boravka u Pljevljima i u kući Rabrenovića.

Sva nastojanja da od njega izvučem bilo šta što bi tu priču potkrepilo i upotpunilo ostala su uzaludna – ostao je dosledan zaveri ćutanja kao da se još plašio i živeo u uverenju da ga može dosegnuti zlovolja koščatog i uvek mrgodnog naciste, kojem su se svi sklanjali s puta i izbegavali susrete s njim.

Svi ostali, pak, koji se živo sećaju Valdhajma iz Pljevalja, pre svih Mile Dragašević i Rizah Katana, tvrde da su nakon njegovog dolaska u Pljevlja Italijani postali mnogo okrutniji i nemilosrdniji nego što su bili do tada i to je još u to vreme tumačeno kao „zasluga“ ovog esesovskog oficira. Pored ostalog, za nepuna dva meseca te 1942. godine – u vreme dok je Valdhajm bio u Pljevljima – u ovom gradu i okolini pogubljen je 71 talac. Pri tom se posebno pamti streljanje 32 Pljevljaka izvršeno 4. maja 1942. godine na zloglasnom gubilištu Senjak.

Opšte je uverenje Pljevljaka da Italijani, uprkos porazima i gubicima koje su trpeli u borbama sa partizanima, nikada ne bi preduzeli jednu tako nemilosrdnu odmazdu i masovno pogubljenje da nije bilo pritiska moćnog izaslanika vrhovne nemačke komande, koji je viđen inače dan-dva ranije u blizini zloglasne „ravne kasarne“ pretvorene u zatvor, iz koga su taoci izvođeni na gubilište.
Branko Knežević, jedan od malo preživelih talaca, tvrdio je svojevremeno da su logoraši kroz žice primetili nemačkog oficira u blizini i zapamtili ga po karakterističnom izgledu, a njegovu pojavu su odmah protumačili kao rđav znak – da se neko veliko zlo priprema: – Tog 4. maja 1942. godine osvanuo je vedar i sunčan dan, ali kad su taoci povedeni na gubilište, stuštila se strahovita oluja sa munjama i gromovima, kao da se i sama priroda bunila zbog bezumnog čina nad nevinim i nedužnim ljudima – prisećao se svojevremeno Mile Dragašavić. – To ipak nije omelo dželate.

A upravo zbog epizode iz Pljevalja, zbog krvave pljevaljske mrlje u Valdhajmovoj biografiji, američki predsednik Ronald Regan je 1987. godine potpisao dekret i zabranio mu ulazak u Ameriku. Ta zabrana će ostati na snazi do kraja Valdhajmovog života i on zaista nikada više, čak ni za šestogodišnjeg manadata predsednika Austrije, nije kročio na tlo SAD.

Naime, američko ministarstvo pravde, odeljenje za specijalne istrage, koje se bavilo Valdhajmovom nacističkom prošlošću, precizno je utvrdilo da je on učesnik u detaljno objašnjenom i dokazanom ratnom zločinu, koji se desio u Pljevljima. On je, kako je nesumnjivo dokazano, bio jedini nemački oficir pri štabu italijanske divizije Pusterija stacionirane u Pljevljima i upravo u to vreme su izvršena masovna streljanja i odmazde po strogim direktivama i naređenjima nemačke vrhovne komande armijske grupe E koje je prenosio poručnik Valdhajm.

Odmazda unapred

Kao dokaz, dovoljno je pročitati naredbu komandanta Vermahta za jugoistok, izdatu 19. marta 1942. godina, u kojoj, pored ostalog, izričito piše: „U principu, zarobljene odmetnike treba obesiti ili ubiti. Ako su korišćeni za obaveštajne ciljeve, to može odložiti njihovu egzekuciju…“ I dalje: „Trupe moraju biti izvežbane da primene maksimalnu oštrinu. Što se primene teže i okrutnije mere odmazda od početka, manje će biti potrebe za njima kasnije. Bez sentimentalnosti! Bolje je da 50 osumnjičenih bude likvidirano nego da jedan nemački vojnik izgubi život…“
Valdhajm je – nastavlja Danko Vasović – u Pljevlja došao iz Grčke, iz Soluna, očito po specijalnom zadatku i s visokim ovlašćenjima pošto su Nemci bili nezadovoljni kako se Italijani bore i odnose prema stanovništvu na okupiranoj teritoriji. Direktna posledica toga je bila smrt – streljanje 71 osobe.

Na drugoj strani, u tom periodu su sa tog prostora, sa prostora Sandžaka, stotine ljudi deportovane u koncentracione logore i na prisilni rad, a po međunarodnim konvencijama i to je bio ratni zločin.

Amerikanci ga kaznili Slučajem Valdhajm u SAD se, inače, bavio Patrik Trenor, jedan od najboljih američkih istoričara-istraživača, zajedno sa šefom kancelarije za specijalne istrage Nikolom Šerom. Oni su Valdhajma smatrali direktno odgovornim i za sve ono što se događalo na Kozari, ali taj period njegove ratne biografije nije tada bio još detaljno istražen i razjašnjen, pa mu je kao glavni greh i dovoljan razlog za zabranu ulaska u SAD uzeto samo ono što se desilo u Pljevljima.