А како гробове да замијенимо?

Све до 11. априла 1992. године, међу Србима у Ливну jе тињала нада да се зло неће поновити, да ће разум побиjедити и да ће се све ипак разминути на витлању  националистичким барjацима и проусташкоj галами, можда на диобама и сеобама, без крви и злочина. Тог дана jе, међутим, громовито одjекнула виjест да jе на путу Гламоч – Ливно, на перифериjи Гламочког поља, убиjен Србин, Ливњак, Миле Радоjа.

Да све буде жалосниjе и парадоксалниjе, управо Миле Радоjа, педесетjедногодишњи електричар, стасита људина као од Цинцара одваљена, човjек  коjи се ниjе боjао по два ока у глави, много приjе осталих jе намирисао крв и осjетио да се рђави вакат примиче и то jе отворено и говорио:

– Тих мjесеци, кад су се иза брда почели назирати црни облаци рата, он би ми сваки пут, кад год би смом се видjели или чули преко телефона, понављао да Србима у Ливну и ливањском краjу нема  опстанка – сjећа се Душан Радоjа, Милев стариjи брат, познати  фудбалски тренер, коjи jе у то вриjеме живио у Требињу. – Кад сам и сам увидио како се лавина  национализма и мржње шири и све више узима мах, почео сам да га наговарам да покушамо замиjенити кућу и имовину у Ливну за одговараjућу у Требињу одакле су Муслимани већ били кренули  да селе или се отворено већ припремали за то. Он jе дуго ћутао  и изгледало jе као да се и сам премишља шта да ради, а онда ми jе jедног дана с тугом и примjетним грчом у грлу, одговорио питањем:

– Све jе то лиjепо и лако, имање – ледина, кућа – зидина, лако их jе замиjенити, али кажи ти мени, моj Душане, како да замиjенимо  гробове предака, зар да нам остану у туђини, у тамници, да им крвници кости премећу…?

– Он jе међу првима у прољеће деведесет прве отишао из Ливна – казуjе Милева супруга Јела коjа сада живи у Зрењанину. – Увребао прилику и умакао у Гламоч с надом да ћу се jа с дjецом лакше пребацити. Смjестио се код приjатеља Аца Ћулума и одатле се свакодневно jављао телефоном. И jа онда  почетком априла три ноћи заредом с великом  масом Срба кретала да избjегнем из Ливна – те треће ноћи нас било око двjеста осамдесеторо – али џаба, нема пролаза, затворили крвници сваки пролаз, крила да имаш не помажу ти.

То треће jутро, била субота, jа се вратила уморна и чемерна и цио дан ишчекуjем да ми се миле Јави и чудим се што га нема.  Тек пред ноћ ето зове Ацо. По гласу му одмах познадох да jе неко зло. Моjа Јело, вели,  немам ти шта крити, Миле ти jе погинуо…

МИЛЕ РАДОЈА, прва жртва повампиреног усташтва на подруч jу Ливна 1992. године

Увjерен да му jе породица, супруга и три ћерке (наjстариjоj већ била двадесета година), успjела да се пробиjе из Ливна преко брда пут Гламоча, Миле Радоjа jе то jутро кренуо „ладом нивом“ ливањске електродистрибуциjе, гдjе jе био запослен, да их сретне  барем до на краj Гламочког поља. Са њим су у возилу били Радован Роквић и Урош Росић (по неким казивањим, са њима jе био и неки Кисо, али то ниjе сасвим поуздано утврђено).

На путу су их пресрела и зауставила два  наоружана момка у униформама воjске Републике Српске.  Не слутећи ништа рђаво, Миле им jе казао куд су наумили, да ће да сретну збjег Срба избjеглих из Ливна у коjему jе и његова супруга са дjецом. Воjници су им  обjаснили да иду у извиђање, да желе да се  што више примакну Ливну, али да слабо познаjу пут. Онда су затражили да их Миле повезе барем док се сретну са збjегом. Росић и Роквић су без поговора изашли из кола да би им направили мjесто, а и да Миле у повратку може да повезе сву фамилиjу.

Опрезан и неповjерљив, Миле jе изгледа тек што су кренули нешто  посумњао. Шта се и како стварно догодило, никад се вjероватно неће са сигурношћу ни дознати, тек „лада“ се убрзо зауставила и одjекнуо jе пуцањ.  Роквић и Росић су потрчали да виде шта jе било. Воjници су их дочекали са упереним оружjем, а Миле jе  већ био мртав за воланом. Роквића и Росића су нагнали да га извуку из возила, а онда их стрпали у кола и заjедно са њима одмаглили пут Ливна.

Глас да jе убиjен Миле Радоjа  проструjао jе Гламочким пољем брзином муње. Брзо се  сазнало и како jе било. Пошто jе  Југословенска народна  армиjа претходног дана направила ршум на Купресу и разjурила усташе из тог тврдог гниjезда, двоjица од њих, пресвучени у униформе  Воjске републике српске кренули су да се пробиjаjу према Ливну.  Како су, по прилици, били родом  однекуд са стране (причало се да су били из Загреба) и ниjесу знали пут, залутали су и избили у Гламочко поље…

Поп Мирко Јамеџиjа ( и он jе у то вриjеме већ био избjегао из Ливна), коjи jе  Мила Радоjу спремао за сахрану каже да jе био  погођен у потиљак, а тих дана се причало  и да  се он, ваљда кад jе схватио  да jе у питању превара, да има посла са пресвученим усташама, побунио, да jе наводно потегао и пиштољ коjи jе носио у потаjи,  да jе чак и лакше ранио jедног од њих…

– Никад то нико  ниjе ни испитивао ни истраживао, jер jе од тог дана у Ливну отпочела усташка страховлада и Срби су масовно  почели да бjеже како jе ко могао и куд jе могао – присjећа се Јела Радоjа  тих тешких тренутака. – Од тог дана су заређала убиства а послиjе мог Мила први су убиjени адвокат Владо Митранић и његова љубавница Хрватица. Ето, Миле  у суботу а они у сриjеду.  Ја сам  се некако  те ноћи пребацила до Гламоча. Мила смо сахранили у мом родном краjу, у Ресеновцима у општини Босанско Грахово, а прошлог љета смо његове кости ипак прениjели и сахранили на православном гробљу у Ливну.

Занимљиво jе да jе Миле Радоjа оваj свиjет угледао као сироче. Рођен jе 1941. године, истог дана кад су му усташе у Прологу убиле отац Алексу.

– Мени jе била тек трећа година и све то, наравно, не памтим – прича Милев брат Душан. – Ни маjка ниjе  памтила  датуме, увиjек jе зборила само да jе била недjеља. А да ниjе било Италиjана и ми би  сигурно завршили у Копривници, Прологу или на нерком другом стратишту. Они су нас буквално отели из усташких руку и касниjе  повели у Далмациjу. Како нам jе било, то jе наjбоље знала и запамтила  наша маjка, коjа jе на самом почетку рата остала удовица са двоjе неjаке дjеце у наручjу. Но, ниjесмо били сами.  Ја, рецимо, никада послиjе рата у Ливну ниjесам имао друга Србина коjи jе имао оца, нити иjедног  коjему се маjка преудала иако су све то биле младе жене, тек на прагу живота. Моjа Љубица jе, напримjер, имала непуних двадесет и пет година кад jе остала удовица и како jе тада обукла црнину за мужем никад jе до краjа живота више ниjе скинула…

Захваљуjући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Мариjа Ливањска“

 Књига jе посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у наjновиjим ратним сукобима на том подручjу, посебно током 1992. и 1993. године. То jе прича о 1587 жртава, претежно дjеце и неjачи, мучених и на наjзверскиjи начин побиjених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживjели са тих губилишта, посебно преживjели из неколико jама, чиjе jе казивање своjевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своjу гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и броjни иновjерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи коjи у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог виjека, нису гледали ко се како крсти и шта jе коме на глави. Књига jе стога страшно свjедочанство о злу, оптужба за сва времена, али и траjни документ о величаjним примjерима добротворства и жртвовања човjека за човjека. Издавач књиге „Огњена Мариjа Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) jе компаниjа „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, наjтиражниjа дневна новина у диjаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски jезик и jугословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназиjи „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романиjи, а онда се посветио новинарству (почео у сараjевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованоj Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада обjављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

Везане виjести:

Промоциjа књиге „Огњена Мариjа Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у jами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоциjа књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци