Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

А извињење, господине Столтенберг?

Датум објаве: понедељак, 23 новембра, 2015
Објављено у Србија 1999
Величина слова: A- A+
Јанс Столтенберг
Јанс Столтенберг

„Наша интервенција није била уперена против српскога народа“, изјавио је Јанс Столтенберг на Факултету политичких наука у Београду. И није добио нити једно питање о страдању српског народа под НАТО бомбама.

Није потребно да се подсећамо колико је цивила и на који начин НАТО убио, али да се подсетимо да је један амерички званичник изјавио тада:“Да, ми гађамо цивилне циљеве, јер желимо да сломимо вољу српског народа“. Подсетимо се да је један британски војни званичник рекао „да треба уништити целу инфракструктуру, уништити све мостове, погасити сву струју…“. Подсетимо се још једног Американца који је изјавио:“Ако треба, вратићемо их у 1389“. Међутим, није било никога довољно храброг да постави и оне најмање, најневиније, од три године, анђеоским страдањем, скројене три речи: А Милица Ракић?

Столтенберг је изјавио да је НАТО агресија била завршетак крвавих ратова деведесетих, алудирајући на кривицу Милошевићевог режима. Међутим, подсетимо се да је амерички амбасадор Цимерман у својој књизи признао да је он рекао Алији Изетбеговићу да повуче потпис са Кутиљеровог плана, чиме је Босна увучена у рат, а да је сам Кутиљеро окривио Изетбеговића за рат. Подсетимо се да Дејвид Овен у својим мемоарима објашњава како су Американци минирали Венс-Овенов план, а да Хенри Кисинџер у једној од својих књига то потврђује и додаје да су Американци минирали и друге планове током ратова деведесетих, те да су, на крају, у Рамбујеу „инсистирали на рату“ и намерно га минирали да би изазвали рат. Дакле, америчка страна је злочинац против мира на Балкану и она страна која је минирала планове како би се ратови изазвали или продужили. Зашто? Да би се очувала постхладноратовска сврха постојања НАТО и тако Европа задржала под контролом САД. Међутим, сви су савесно прогутали српску кривицу за ратове деведесетих.

На крају, генерални секретар НАТО је изразио жаљење и изјавио саучешће због жртава НАТО агресије истичући да се НАТО трудио да их буде што мање. Колико лицемерно! Но, проблем је нешто друго: нестало је храбрости да се постави питање:“А извињење, господине Столтенберг?“. Да ли је могуће да је српска омладина дошла у то духовно стање у којем је неко отворено лицемеран, исмева српске жртве и да апсолутно нико не каже једну шкакљиву реч да покуша да заголица савест генералног секретара? Нико. Ништа. Мрак. Ново убијање српских жртава, овог пута, ћутањем српске омладине. То ћутање показује да је од цензуре опаснија само аутоцензура која се код појединца или народа јавља из страха: страха од моћи, страха од егзистенције, страха од било чега, а овај догађај је потврдио да део оног друштва које мора бити најслободније – академска заједница – без грешке ћути. Да је српски народ у најтрагичнијем духовном стању – аутоцензури душе.

Србија не треба бити земља која ће себе затворити за друге и Србија данас није у стању да улази у непотребне сукобе којима би себе довела у опасност, те српска званична политика у том смислу треба бити паметна: не изазивати непотребне сукобе и последице по Србију у овим временима. Али, млади људи, студенти, нису државни званичници који морају тако да се понашају: они могу да одскоче, академска част их задужује да питају оно што званичници не смеју или не могу. На Универзитету, где мисао мора бити слободна – нису питали.

Но, није српска академска омладина увек ћутала. Својевремено, пре мање од сто година, железничка станица у Београду је била премала да прими све оне који су хтели да дочекају нобеловца и највећег индијског песника и филозофа, Рабинданата Тагору. Био је велики пријатељ српскога народа. Одушевљење што једна таква величина долази у Србију, међутим, није се пренело на Универзитет међу омладину израслу на теоријама једнога духа, те је један нобеловац, у току свога предавања, исмејан и извиждан на сред Универзитета само зато што је искрено и чисто, без мржње, говорио о енглеском колонијализму у Индији и декаденцији савремене цивилизације. Сведоци смо, паланачки дух снисходљивости према једному духу ни данас није напустио велики део универзитетске омладине. Оне омладине која мора бити најслободнија, а, уствари, духом је најспутанија, јер се ограничава на једну мисао и један начин производње живота. Тако је прошао велики Тагоре. „Ринге ринге јаја дошао чика Паја и појео јаја, једно јаје мућ, а ми деца ћућ“, отпевао је Столтенберг песму из својих дечијих дана у Београду, песму коју многа српска деца нису дочекала да певају, и добио аплауз. Тако је прошао Столтенберг.
Све је мутно било тога дана на Факултету политичких наука, не само јаја. Академске слободе и част су пали пред страхом или духовном аутоцензуром; слободна мисао Универзитета је поклекла пред вољом моћних. И не важи овде аргумент да су била припремљена питања, да је доведена посебна омладина која неће постављати оваква питања. На том скупу је била српска омладина, каква год, која год и чија год, која је постављала питања, која је пристала на духовну аутоцензуру и тога дана, мутнија од оних мутних Столтенбергових јаја, била је само савест те српске омладине.

 

Извор: Intermagazin

 

Везане вијести:

Срби, шта је било и шта нас чека

Ухапшен Андреј Фајгељ

 


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top