Симбол нестабилног живота

Од нашег специјалног извештача

Доња Бачуга – Храм Светог Стевана у Доњој Бачуги на Банији подигнут је 1846. Од тада до данас, око њега се бар два пута годишње окупља народ. С прекидима, чији су разлози углавном били ратови. И после последњег рата, у којем су Срби из села с ових простора отерани у великом збегу, престало је зборовање код цркве. Прва окупљања ретких повратника догађала су се управо око ње. И ове године одржан је збор, како се вековима називао скуп поред храма, колико су се овде и састајали Банијци из околних села.

Према легенди, приликом завршетка храма, кад је хтео да постави крст на његов високи торањ, онесвестио се син мајстора који је израдио верско обележје. Пре тога је довикнуо оцу да не види припремљену рупу у коју је требао да постави верско обележје, а овај је почео да запомаже.

– Смутило му се у глави и он ће пасти! – завапио је отац. То се и догодило. Иза грађевине и данас се назиру обриси каменог гроба, за који тврде да је у њему сахрањен несрећни младић, па цео догађај можда и није легенда.

Тих година кад је подигнут храм у његовој близини изграђена је и школа, па храм није био усамљен ни онда кад баш и није било препоручљиво да се долази у његов обилазак. Свети Стеван, овде се ово име много више употребљава него Стефан, у бачушком храму обележава се два пута: на дан преноса његових моштију – 15 августа, када је и храмовна слава, а народ се овде окупља и на дан страдања свеца, 3. јануара. Летњи Стеван привлачио је више слављеника јер је било погодније време, а зимски је био више ослоњен на школу, пошто се тада одвијала настава, није било распуста, па су ђаци са свештеницима приређивали пригодне програме. Све то пре Дугог светског рата.

У Другом светском рату црква је тешко оштећена. Најпре су усташе мучиле пароха Глигорија Живковића, кога су и верници и неверници због његове доброте звали поп Глишица. Пошто су га измрцварили и спалили му браду, мучитељи су свештеника завезали за запрежна кола. Док је могао, он је трчао уз кола, онда је пао па су га вукли. Не зна се где је и када тачно скончао. После рата, али не одмах, подигнут му је споменик на сеоском гробљу, али ту нема његових посмртних остатака. Они су можда остали у Јасеновцу, али се то не рачуна. Није имао уредну пропратну документацију. На обележју које је дуго лежало у трави не пише ко је Глигорије Живковић ни како је страдао. Исти је случај и са споменицима многобројним сеоским жртвама које су страдале широм НДХ, а међу њима је највише деце, жена и стараца, односно цивила. Тамо су и сахрањивани у заједничким гробницама. Куд су страдали невини, да не би били заборављени њихова родбина је подизала споменике, на сеоском гробљу уписивала њихова имена, али без места и начина страдања, јер то због тадашње политике није било дозвољено. Сада локалне власти доносе уредбе по којима се плаћа одржавање гробља по основу гробног места, односно натписа на споменику, па се може догодити да се плаћа порез на празну гробницу или да се споменици уклоне.

А цркву су оштетили партизани кад су хтели да истерају усташе које су у њој имале своју утврду. Храм је гранатиран и митраљиран хиљадама хитаца. Противници комунизма тврдили су да су са сваким поготком партизани имали двоструки учинак: потискиван је ратни непријатељ и гађане су за комунисте непријатељске идеологије – вера и православље. Црква је крај рата дочекала потпуно девастирана, али и тако огољена грађевина на банијском пропланку с кога се види пет села била је изузетно лепа. Око ње су после рата почели да се окупљају верници, али у све мањем броју. Држава је ширила пропаганду да су за све криви попови, а пошто је ово партизански крај, у социјализму је за православну цркву било мало простора. Деци из оближње школе одлазак у храм није био препоручљив. На зимског Стевана ученици би вирили кроз прозоре и гледали оне који су походили црквену службу, после које би се млади хватали у коло и, уз усну хармонику или двожицу, овде некада омиљене инструменте, играли удвоје свинг, дрмеш и полку. Храм, наравно, није обнављан, па се указивало и на опасност од обрушавања камена с зидина. Ипак, ђаци су деценијама прескакали ограде и јурили се око цркве. Никад нико није страдао. Ни кад је једног дана, пре око четири деценије, торањ пао. Срећом, била је недеља, огроман ударац изазвао је потрес у целој Доњој Бачуги, а из Горње Бачуге, Лушчана, Грабовца, па и Чунтића и Прњавора, видело се како се цео дан из цркве извијала печурка од прашине као да је ту пала разорна бомба.

Прашина се стишала, власт је према цркви постала толерантнија, изнад зидина је постављен венац да се не обрушава камење. Најављено је и подизање новог торња. Стизале су немирне године, народ се више окретао вери. За летњег Стевана долазило је на стотине мештана из целе парохије. Почели су да наступају оркестри и певаљке, разапињале су се шатре. Тако је било до збега, а онда су, деценију после њега, повратници поново почели да долазе на Светог Стевана до свог храма. Најпре стидљиво, а онда све слободније.

– Боримо се да опстанемо – каже млади парох Саша Умићевић. Сада се поново разапињу шатре. Бачужана се вратило мало. Данас је међу њима педесетак Срба, а пре рата било их је пет стотина. На збор долазе Банијци из других села, из општине Глина и Петриња. Међу њима и Хрвати, што је у мирна времена била честа појава. Тако се ове године на дернеку испод шатора појавио момак у мајици хрватске репрезентације, са црвено-белим шаховским пољем. Веселио се с пријатељима Србима и на крају, да не би више провоцирао, скинуо мајицу и остатак ноћи провео го до појаса. А било је хладно.

Аутор: Ђуро Ђукић

Извор: Политика