Дозвола за говор мржње

Поводом текста „Говори антисрпски да те цео свет разуме”, „Политика“, 6. јуна

Зоран Ћирјаковић*

Hије најстрашније оно што Светислав Басара скоро свакодневно пише о Србима и српском друштву. Страшније је то што смо се на то навикли и огуглали. Слике о непоправљиво крвожедном и патолошком народу, које сервирају Басара и плејада његових мање или више пристојних истомишљеника, постали су нешто нормално и очекива­ но, говор мржње с којим смо се саживели.

Ауторасистички и аутошовинистички ставови су у Србији одавно постали и важан вектор друштвене мобилности. Оно што је поражавајуће јесте да легитимитет оваквој дехуманизацији већине не дају само елоквентни евроатлантски лобисти и професионални грађани. Дозволу је у „Политици” дала и др Весна Ракић Водинелић, професорка људских права.

Позната професорка угледног факултета изјавила је да је говор мржње дефинисан препорукама Савета Европе и законом о медијима и изнела тврдњу да постоји само кад је усмерен ка припадницима мањина: „Говор мржње уперен је против одређених мањина у друштву, а забрана говора мржње прописана је ради њихове заштите.”

Тешко је поверовати, али у прилог овој тези професорка износи тврдње због којих би пала на пријемном испиту из опште културе. „Наравно да не може већина бити дискриминисана говором мржње, јер је свака већина јача и доминантна. Не постоји у Србији говор мржње према Србима, јер би то значило да су они мањина, а они

то нису”, објашњава Весна Ракић Водинелић. Не чуди да неко ко пориче саму могућност говора мржње према већини истовремено негира апартхејд и злочине алавитског режима над сунитима у Сирији.

И препоруке Савета Европе и пракса Европског суда за људска права говоре супротно од онога што тврди саговорница „Политике” – „сваки облик изражавања” мржње представља говор мржње. Мањине се помињу једном, на крају дефиниције у препоруци из 1997. године, у делу где су набројани „други облици мржње засновани на нетолеранцији, укључујући:  нетолеранцију изражену кроз агресивни национализам и етноцентризам, дискриминацију и непријатељство према мањинама, мигрантима и људима имигрантског порекла”.

Параневладине организације, кључне полуге неоколонијалне доминације, ревносно таргетирају говор мржње (и „говор мржње”) према мањинама, а понекад им се прикључи и слабашна држава. Али, проблем није само у томе што се говор мржње према Србима никада не процесуира или што не постоје актери који би га, са марљивошћу лажног цивилног сектора, бележили и утуживали. Комплекс Сребренице је учинио да он постане табу за власт, државна ствар о којој је паметније ћутати – што указује да је овде интернализовано схватање о колективној кривици Срба.

Када говоримо о легитимисању говора мржње према већини, важно је истаћи још две чињенице. Прво, Савет Европе у својој дефиницији истиче агресивни етноцентризам. На њему се темељи селективни антинационализам, који често склизне у аутошовиаутошовинистички говор мржње. Схватање о не толико неспроведеној колико неспроводивој „деконтаминацији” учврстило је мит о српском негативном изузетку, опасном народу који постоји ван света и времена.

Весна Ракић Водинелић сматра да говор мржње постоји само кад је усмерен ка припадницима мањина

Друго, у саопштењу објављеном 2011. године, Савет Европе је подсетио да се говор мржње често не манифестује у јасно препознатљивом изражавању мржње и негативних емоција. Он „може бити прикривен у изјавама које на први поглед могу деловати рационално или нормално”. „Културни” и пристојни, привидно грађански говор мржње елите може бити не само подједнако опасан већ и опаснији од псовачког говора мржње екстремних националиста.

Институционализована некажњивост може имати трагичне последице. Како смо могли да научимо деведесетих, метастазирани говор мржње у једној земљи легитимише масовна убиства у суседним државама. Бојим се да су, слепи и за „трње” и за „балване” у туђим очима, неки наши етноцентрични антинационалисти већ утрли пут за монструозне покоље у будућности.

Нажалост, следећи грађански рат у Босни није назамислив, а практично једини „србијански” саговорници бошњачких медија јесу наши поносни ауторасисти и аутошовинисти, интелектуалци

који (остале) Србе редовно уоквиравају као културом програмиране, неизлечиве злочинце. Није тешко разумети сваког Бошњака који, читајући њихове ставове, сасвим рационално закључи да нам је место на дну масовне гробнице.

Нисам сигуран да више постоји могућност да било ко у Босни или Хрватској буде осуђен за, како је Европски суд за људска права у једној пресуди дефинисао говор мржње, „ширење, подстицање, промовисање или оправдавање мржње засноване на нетолеранцији” према Србима.

Ако неко и буде оптужен, лако ће се одбранити. Бојим се да су све то у Србији већ рекли Светислав Басара и његови „грађански” саборци.

 *Новинар

Извор: ПОЛИТИКА, уторак 14 јун 2016., стр. 24

Везане вијести:

Београд: трибина на тему ,,Србофобија и њени извори …

Прави Срби и случајни Хрвати | Јадовно 1941.