6. јун 1941. – 75 година од почетка страдања Срба Ливањског поља

Овог јуна навршава се 75 година од почетка масовних усташких злочина над српским народом Ливањског поља.

Према расположивим изворима, 6. јуна 1941. године група наоружаних усташа из Ливна упала је у Губин, српско село на западу данашње општине Ливно. Према писању Буда Симоновића у књизи Огњена Марија ливањска, усташе су дошле у Губин у потрази за Цвијом Пајчином, званим Орашчић, који се већ био одметнуо у планину и почео да пружа отпор властима НДХ.

Пошто Цвију нису успели наћи, усташе су ухапсиле угледног и дугогодишњег губинског свештеника, оца Ристу Ћатића и Цвијиног млађег брата Јову. По свему судећи, отац Ристо је усташама свакако већ био трн у оку. Као и у другим угледним и образованим Србима у Ливањском пољу, и у њему су видели особу која би могла покренути обичан народ на отпор злочинима које су припремали над Србима.

Уз оца Ристу и Јову Пајчина, према сведочењима које је забележио Будо Симоновић, усташе су ухапсиле и: Васа Пајчина, Рада Загорца (Јолића), Илију Шормаза, Васа, Пера, Мирка, Ника (Сима) и Славка Росића и Војина и Илију Јањића. Једина кривица ових мештана села Сајковића и Грковаца је што су се нашли на путу усташама у тренутку када су тражили жртве за одмазду.

Ових 12 Срба усташе су одвеле у правцу села Каблића крај Ливна. Ту су их спровели у планину, са намером да их убију. Међутим, схватајући шта ће се десити, Јово Пајчин и Перо Росић успевају да побегну пре почетка стрељања. Након мучења и злостављања, усташе су стрељале преосталу десеторицу, те њихова тела бациле у јаму Рубића Долац изнад Сухаче.

Међутим, један од бачених у јаму, Мирко Росић, је био само рањен, те је успео изаћи из ове јаме и докопати се слободе. Захваљујући овој чињеници, о овом страшном злочину остало је да сведочи троје сведока.

Тела страдалих су се налазила у овој јами дуги низ година. Након рата, извађене су из јаме и сахрањена у порти Губинске цркве. На том месту је подигнут и споменик 1962. године. На плочи на овом споменику стоји следећи текст:

”Овде почивају посмртни остаци деветорице невиних људи из Сајковића и Грковаца, првих жртава фашистичког терора у Ливањском крају, које су усташки злочинци, слуге окупатора, 6. јуна 1941. године поубијали и бацили у јаму Рубића Долац изнад Сухаче код Ливна:

Ћатић И. Ристе         Шормаз Ј. Ила

Росић Ј. Симе             Пајчин И. Васе

Росић В. Славка         Јолић М. Раде

   Росић Т. Васе             Јањић М. Војина

Јањић П. Илије

Споменик невиним жртвама подиже народ Доњег Ливањског поља

Губин, септембра 1962. године”

Током рата 1992-1995, овај споменик је тешко оштећен. Захваљујући залагању парохије Губинске, добрих људи и Удружења Огњена Марија Ливањска, његова обнова је завршена почетком 2015. године. У јулу исте године, споменик је освећен, након чега је над њим служен помен страдалима.

Из књиге Буда Симоновића „Огњена Марија ливањска“.

ПОП РИСТО ЋАТИЋ

Чим су се домогли власти, усташе су и у Ливну започеле систематске и темељите припреме за потпуно истребљење српског живља. Упутства о томе донијели су они који су са благословом Степинца и потпуним овлашћењима Павелића стигли из Загреба убрзо након капитулације и распада Југославије.

Знали су добро да је први и најважнији задатак докопати се највиђенијих и најутицајнијих људи и покупити оружје и ратну опрему из руку Срба а потом их, голоруке и обезглављене, у датом тренутку сасвим уништити.

Направљена је црна књига а један од првих који је у њу уписан био је Цвијо Пајчин, звани Орашчић из Сајковића, који је већ приликом првог доласка усташа дошао у сукоб са њима.

Било је то негдје у мају 1941. године. Др Драган Урумовић је бануо са свитом у Сајковић да и ту притврди наредбу о предаји оружја и припријети немилосрђем према свима који се о ту наредбу оглуше. Цвијо је излетио пред њега и у брк му рекао да никад неће дати оружје и да усташе више не смију крочити у Сајковић.

Урумовић се вратио бијесан и празник руку, а Цвијо се латио оружја и одметнуо у планину. Од тада усташе су непрекидно вребале прилику да са Цвијом измире рачуне, а он опет да одржи дату ријеч и врати им мило за драго.

По казивању неких свједока, већином забиљежених половином 1990. године, међу којима је и професор Марко Пајчин, Цвијов брат од стрица, том приликом је дошло и до туче између Цвија и пратилаца др Урумовића. У неравном боју Цвијо је изгледа извукао дебљи крај, али су и усташе осјетиле како он удара и што им је најтеже пало, није им пошло за руком да га свежу и поведу са собом.

Како је вријеме одмицало и усташка власт снажила и узимала маха, Цвијо је постајао све већи трн у оку. Његов непокор је представљао велику опасност и наносио несагледиве штете при остваривању усташког пакленог плана.

Свјесни да би буна Цвије Орашчића могла да се распламса и поприми озбиљније размјере, да његов углед из часа у час вртоглаво расте међу српским становништвом, усташе су одлучиле да се са њим и његовим истомишљеницима на вријеме немилосрдно обрачунају.

Једног дана, у првој половини јуна 1941, упали су у Сајковић у потрази за Цвијом. Кад нијесу ухватили нега, похапсили су и повели других дванаест мјештана на челу са угледним и омуљеним попом Ристом Ћатићем и Цвијовим млађим братом Јовом Пајчином.

И о овом догађају запис је оставио Милан Радоја:

„Трагали су стално за Цвијом Пајчином али га нису могли уватити, и онда је дошо ред на попа Ристу Ћатића.

За вријеме Аустроугарске, кад је каво ђак учијо црквену богословију, бијо је добар пријатељ Гаврила Принципа и са његовом групом бијо је у атентату на пестолонаследника Фердинанта са још њи неколико. Није био разоткривен па је тако измако казну аустрински власти.

Падом Аустрије рађа се нова краљевска Југославија 1918. године. Ристо завршио поповску школу. Долази у губинску парохију. Смијенијо неког старог попа Уроша… Он се поносио да припада Младој Босни. Носио је на капуту и неку значку и бијо признат код они власти.

Послим кад су се почели водити избори, одма су постала два табора: Радикална странка и Сељачка хрватска странка. У нашој околини доњег поља сви Срби гласали би за радикале, а Хрвати за Хрватску сељачку странку.

Онога времена попови су одигравали главну улогу. Они би тумачили сваки на свој начин. Ниједан свештеник није никада реко ниједну ријеч о братству и јединству него су одма постојала два табора, ко је које вјере.

Поп Ристо, свештеник, и жупник Божо Шимлеша слабо су се гледали. Нико ји није видијо да су заједно говорили. У жупи Боже Шимлеше било је и Срба, у Лиштанима и Горњим и Доњим Рујанима.

Из ови села људи молили попа Ристу да јим одобри и помогне да направе једну малу црквицу па да им он дође неколико пута у години одржавати молитву.

То им је он помогао. Направили су једну малу црквицу и једну молитву у њој одржали. Одма, кроз неколико дана, неко дошо поноћи, поломио циглу, разбило врата и вршило нужду у цркви…

Одма тај глас кроза село отишо до попа Ристе. Искупило се нешто око стотина људи, вјерски загрижени. Обантују попа Ристу да иде пред њима и да понесу црквену заставу на лице мјеста па када виде да је то истина да ће ићи и они са том руљом разорити лиштанску цркву.

Када је дошла та руља са црквеном заставом онда су Срби из ова три села што су у мањини долетили молити да то не раде. Љубили попа Ристу и оне виђеније људе да то не раде: нас ће онда ноћ прогутати па шта ће нам црква.

Тако молећи, у галами ове руље, вјерски загрижене, вратили се натраг, галамећи.

Један човјек, неки стари Перић који није знао низашто, у чуду гледо шта се догодило. Онда неко из пушке опали. Човјек паде мртав ни крив ни дужан.

Након неколико дана дошло је нешто око 30 жандара из Сплита, Мостара, Ливна… Долазили на лице мјеста. Црква је била обрисана. Доводили жупника Божу Шимлешу. Он се правдо да он није никога наговоријо него да су то неки берекини урадили. Тако се то утишало, а сељаци између себе још више вјерски загризли. Два свештеника су се крвнички гледали. Чекао се моменат освете за те догађаје. Дошао је сада ред на попа Ристу.

Један аутобус и једна луксузна кола са око 15 усташа, са једним пушкомитраљезом, отишли су у Губин код цркве, у поповску кућу. Уватили попа Ристу и тражили Орашчића Цвију. Нису га могли наћи. Уватили су му брата Јову и још мирни сељака. Неки су копали крумпир, неки шишали овце каво мирни сељаци, нису се томе надали.

Потрпали ји у аутобус. Уставили су се у Струпнићу код жандарске станице. Тамо је неки збор бијо. Из аутобуса смијали се и викали поносито: ово су хрвацки соколови што купе српску банду, ми ћемо нашу домовину очистити од банде…

Оћерали су ји више Каблића у планину и бацили у јаму. Од њи, успјели су два побјећи — Цвијин брат Јово и Росић Нико…“

Сем попа Риста и Јова Пајчина усташе су тог дана похватале још и Васа Пајчина, Рада Загорца, Илију Шормаза, Васа, Пера, Мирка, Ника и Славка Росића и Војина и Илију Јањића. Довели су их над јаму Сухача и након мучења и мрцварења побацали у јаму.

Не зна се сасвим тачно шта се све и како одиграло над јамом Сухачом тог јунског предвечерја. Покољ су преживјела тројица (а не двојица како пише Милан Радоја), али је сваки од њих својим путем стигао на слободу и на свој начин доживио и преживио ову крваву драму

Јово Пајчин и Перо Росић, звани Перић, успјели су да побјегну изнад јаме у тренутку када су схватили да ће их постријељати. Како су касније казивали, између њих је био Раде Загорац. И он је сунуо да бјежи, али је његова судбина до дана данашњег остала неразјашњена и сасвим покривена велом мистерије.

По једној верзији он је у бјекству рањен. Усташе су успјеле да га пристигну и дотуку а потом га бациле у неку другу јаму или шкрип који до данас није откривен. По другој, он је у току ноћи, бјежећи са стрелишта, упао у неку кућу да потражи спас, али је ипак нашао смрт јер је погодио и ушао у хрватску кућу.

Трагови о његовој смрти су добро скривени. Истина о судбини попа Ћатића и групе око њега, међутим, већ сјутрадан је објелодањена кад су кућама добјежали живи Јово Пајчин и Перо Росић, а мало потом и Мирко Росић (а не Нико како је забиљежио Милан Радоја).

Јово Пајчин је, по казивању професора Марка Пајчина, пошто је умакао плотунима, успио да се под окриљем мрака удаљи неопажено низ поље испод села Каблића. Ту се склонио и преданио у једној ракити, а пошто су ливаде већ биле забрањене за испашу, није било опасности ни од чобана да га нађу и открију. Одатле се пребацио до куће, испричао шта се десило, извукао пушку из потаје и одметнуо се и он у планину, у друштво брату Цвију, а оружја су се латили и сви остали у селу који су га имали јер се очекивало да би усташе поново могле доћи да купе нове жртве и праве одмазде.

То се, ипак, није догодило све до 27. јула када ће у Сајковићу креснути и једна од првих устаничких варница у Босни и Херцеговини.

Судбина Мирка Росића, по мајци званог Ружић, посебно је занимљива. По једној причи њему се указала срећа да је међу усташама био и неки који је са Мирком служио војску и који изгледа ипак није заборавио војничко друговање. Случајно или намјерно, тек згодило се да баш тај пуца на Мирка и промаши га.

Вјероватнија је ипак друга верзија. Мирко је пао већ од првог плотуна, али је био само лакше рањен. Упростио се, међутим, и није показивао никакве знаке живота, поготову кад је чуо да на његове другове поново пуцају и докрајчују их куршумима у главу.

Једног по једног су затим бацали у јаму. Мирка потоњег. То га је по свему и спасило јер је у јаму пао на гомилу тијела и тако остао жив. У току ноћи он је некако успио да се извере и извуче из јаме и побјегне кући…

Но, ако она прича о доброчинству усташе и помоћи коју је пружио Мирку Росићу и није, може бити, тачна, тачно је да му је Хрват касније спасио главу.

Био ту у селу неки Пилип Бенцун, шумар, родом однекуд из Далмације. Радио човјек свој посао и није се много бактао политиком.

Једног дана, лутајући по шумама, шумар наиђе на Мирка Росића који се, такође, одметнуо у планину чим је стигао кући и избјегао смрт у јами Сухачи. Мирко спавао испод некаквог омара, али га Бенцун пажљиво пробудио и брацки посавјетовао да се чува „бандита усташких” — баш тако рекао — јер ако им поново падне шака више главу неће изнијети.

И Мирко запамтио то његово доброчинство и Пилипа Бенцуна, који је у народу иначе био омиљен, никог никад од Срба није мрко погледао, чак ни кад је почео устанак, све док му се у ратном вихору није замео траг. По неким подацима и он сам је касније осјетио злоћу и немилосрђе усташко, без обзира што је био Хрват, јер усташе су посебно били кивни на Хрвате који у Србима нијесу видјели злотворе само зато што су Срби и што се крсте са три прста…

Извор: Удружење Огњена Марија Ливањска

Везане вијести:

Удружење Света Огњена Марија Ливањска: Срби Ливањског поља – трајање кроз вијекове

Имена жртава усташког геноцида у Ливну и околини љета Господњег 1941.

Гордана Достанић: Планско уништење српског народа на подручју Ливањског поља