VII Сабор Билогораца – 29. мајa у Белом Потоку

7. Сабор Билогораца одржаће се у недељу, 29. маја 2016. у Белом Потоку (Дуго Поље 1А) у близини Београда у Хотелу „Сучевић“ који се налази непосредно уз раскрсницу Авалског и Кружног пута, тел. 011/390-7777

Програм сусрета

11,30 – 12,45  Дочек учесника Сабора, заједничка фотографија

12,45 – 13,00  Поздравна излагања

13,00 – 14,00  Свечана сједница Завичајног удружења „Билогора“

о обиљежавању 25. година егзодуса са Билогоре

14,00 – 15,30  Ручак

15,30 – 20,00  Дружење уз билогорски музички састав „Звуци завичаја“

Цијена по учеснику је 2.000,00 динара, а за све информације, пријаву доласка и начин уплате, обавезно контактирати непосредног организатора 7. Сабора Билогораца, Синишу Радојчића (тел. 063/1722-451,  063/323-888).  Посљедњи рок за пријаве и уплате је четвртак, 26. мај 2016.

Као и сваке године, Сабор Билогораца је прилика да се у оквиру најширег аудиторијума донесу најважније одлуке о организовању и функционисању Завичајног удружења „Билогора“. Ова, 2016. година је посебно значајна за Билогорце који су прије четврт вијека, 1991. пред неупоредивом јачом војном силом у хрватској акцији „Откос-10“ морали напустити своје домове и села које су под „окупацијом“ држали преко четиристотине година. За обиљежавање овог егзодуса пред несумњиво геноцидним намјерама хрватских власти, у Завичајном удружењу Билогора већ је сачињен програм са централном манифестацијом крајем године, а присутни на Сабору ће бити упознати са његовим циљевима и садржајем, те изабрати одбор за његово провођење.

Прије више од годину дана у удружењу је покренут и један амбициозан пројекат – израда публикације о жртвама Билогоре 20. вијека, пројекат за чију реализацију ће требати још скоро годину дана, али се већ сада налази у толико одмаклој фази да ће за његову финализацију на 7. Сабору бити изабрана редакција за припрему публикације за штампу. Са својим већим или мањим прилозима, истраживањима, примједбама и допунама спискова, остварен је контакт или сарадња са импресивних преко 80 сарадника, који ће сви бити наведени у импресуму и високо подићи дигнитет овог издања. За многе наше сународнике који су се прије бавили ово проблематиком све то ће бити немали шок, јер списак билогорских жртава 2. свјетског рата за неколико стотина имена прелази све досадашње прегледе.

Ексклузивно за сајт www.jadovno.com доносимо извод из програмског документа који је претходио овом пројекту.

РАЗЛОЗИ ЗА ПОКРЕТАЊЕ ПРОЈЕКТА „ЖРТВЕ БИЛОГОРЕ 20. ВИЈЕКА“

Непосредан повод за покретање овог пројекта су нововјеки институционални хрватски покушаји да се ревидирају историјске чињенице и њихов карактер, те заједно са тим миниминализују жртве српске националности у 2. свјетском рату. Хрватски напори у том правцу иду у синергији са модерном западном историографијом, па не чуди да ни отворено ширење неоусташких тенденција у данашњој Хрватској, о чему медији изјештавају готово свакодневно, не наилази на критику ни у ЕУ ни код њихових господара у тзв. Новом свјетском поретку.

Разлога за покретање нашег пројекта је више него довољно:

 а/ У првим послијератним пописима рађеним под јаким идеолошким притиском КПЈ и њеног господара, масонског регента Броза, вођена је политика минимизирања српских жртава. За унутрашње потребе КПЈ и притисак на чланство међу којима су били у већини Срби, оправдање за такав поступак објашњавано је потребом успостављања братства-јединства, гдје би пренаглашавање српских жртава било контрапродуктивно. Закулисно, радило се о нечем сасвим другом – постоји обимна документација о томе да је још од 1943, када се већ могао предвидјети исход рата, Броз проводио директиву својих господара која је имала за циљ чување савезника за оно што је касније названо „хладни рат“. Коректно изведена анализа улоге римокатоличке цркве у геноциду над православим Србима у НДХ, довела би папу Пија XII директно на нирнершки суд, чиме би римска црква била у распаду,а Ватикан као моћни и притом контролисани савезник изгуљен.

У том контексту, иако у сродству са енглеском круном, скрајнута је српска монархија и фалсификоване чињенице о улози Драже Михаиловића о чему свједочи и Џорџ Орвел, аутор „1984“, потенциран 1948. сукоб са Информбироом, сви стратешки потези, па и оснивање покрета несврстаних вучени су уз обилату финансијску помоћ и у складу са геополитичким плановима Запада, све до рушења Југославије када као таква није била потребна.

Минимизирање српских жртава у 2. свјетском рату, Голи оток, нови геноцид 1991. у Хрватској, сатанизација, бомбардовање, могуће мјере против будућих покушаја успостављања било којег вида српске суверености, само су „колатерална штета“, посљедица основног акционог мотива – сакривање истине о улози Ватикана у геноциду над Србима у 2. свјетском рату, која би, отворено објелодањена, дјеловала и данас попут цунамија у међународним односима. Утолико, има основа за сумњу да су осиромашени уранијум, окупација, одвајање и распарчавање српских земаља, притисци на промјену свијести и идентитета Срба, екуменске аспирације у СПЦ, читав спектар атака на традицију и културу све до инструментализације УНЕСКО-а у ту сврху, депопулација, урушавање војних и привредних потенцијала Србије, фашистоидна реторика агентура у НВО под плаштем антифашизма, све то и много тога другог, дио исте парадигме која има за циљ да свако српско становиште учини ефемерним и депласираним, а сваку наду у препород народа и државе спријечи под пријетњом која иде до тога да би у најнеповољнијим сценарију од Срба и Србије могли остати само географски појмови. Уосталом, нема много разлике између реторике и штеточињског дјеловања на тлу данашње Србије од онога што је против интереса српског народа изван Србије провођено у тишини од 1945 -1990, а након тога на сав глас.

Утолико, истина о српском страдању постаје геополитички појам, инструмент у међуна-одним односима чију моћ једва да можемо појмити, а истраживање, публикација и пуна валоризација тог страдања у планетарним оквирима посао од ексклузивног националног значаја, са приоритетом истим, ако не и већим од бриге за наталитет и економски опоравак. Оно што се надаје као задатак Билогораца, то је да поштено обаве свој дио посла у евидентирању жртава и дају свој допринос у даљим неопходним активностима на ширем плану.

b/ Осим паушалне оцјене о 1,7 милиона жртава, све до 1964. у Југославији се институционално није ништа подузимало да се направе поуздани спискови страдалих у 2. свјетском рату, осим по учешћу у редовима бораца НОВЈ. Приче о страдању тако су се преселиле у ред урбаних легенди, што је у новије вријеме постао изговор за оспоравање злочина, па и бројне дрске фалсификате попут недавног покушаја да се 87 жртава на стратишту у Сибенику прогласе Хрватима и Мађарима побијеним од „ćetnika“, којих у Билогори није било ни у траговима.

Текст хрватских аутора објављен на http://hr.wikipedia.org/wiki/Grubi%C5%A1no_Polje

Grubišno Polje nakon uspostave NDH postaje kotarskim središtem u sklopu Velike župe Bjelovar. Mjesto i okolica (za ratne uvjete) doživljavaju značajan gospodarski rast te se u državnim glasilima često spominju kao jedan od najperspektivnijih krajeva države.

U mjestu biva organiziran ustaški stožer koji u čitavom kraju provodi državnu rasnu politiku pa tako malobrojno židovsko stanovništvo kotara biva gotovo istrijebljeno slanjem u koncentracijske logore unutar države i izvan nje.

Srpsko stanovništvo (uglavnom koncentrirano u selima oko Grubišnog Polja) većinom pristaje uz rojalističke snage vjerne srpskoj kraljevskoj obitelji te organizira četničke odrede koji većinom djeluju u istočnim dijelovima kotara. Mnogi Srbi iz grubišnopoljskog kraja bivaju zarobljeni te ih se transportira u zatvore i logore. One od njih koje je vlast NDH smatrala posebno opasnima, ustaše su poslale u radni logor na otoku Pagu …

http://www.tjedno.hr/masovna-grobnica-u-selu-sibenik/

EKSKLUZIVNO

MASOVNA GROBNICA U SELU SIBENIK

Listopad 4, 2015

Neki Mladen Šanteković iz susjednog sela Vukosavljevića, za nedavnog rata, digao u zrak taj

spomenik, kojeg su podigli partizani poslije rata žrtvama „ustaškog pokolja“ i tu svake godine 4.

studenog dolazili, držali govorancije i odlazili na kraj toga sela u lovački dom i tamo žderali i pili, sve do 1990. godine. Istina neporeciva je ovo: u jesen 1943. godine, upali su u selo Sibenik četnici, i s domaćim četnolikim spodobama, pokupili ljude, žene i djecu po hrvatskim kućama, odveli u tu vrtaču, koju zovu Zidine i sve ih poklali, kao ovce i janjce

Слиједи опсежан наставак овог инфамног текста чији је аутор окорјели „promicatelj“ усташтва Ante Matić

c/ Локални спискови, ако су и постојали, рађени су у највећој тајности и нису објављивани, а у грубишнопољском примјеру, гдје постоји свједочење о постојању јединственог и потпуог пописа, он и данас није доступан ако је и преживио догађаје из 1991.

По многим свједочењима, комплетан списак жртава, фотографије споменика на стратишима, чак попис погинулих војника ЈА у завршним операцијама 1945. са локацијама гдје су сахрањени, чувао је Бараћ Љубана Стево, службеник у финансијској служби општине Г. Поље. И данас је енигма по којој основи је овај материјал похрањен у његовој канцеларији гдје је и остао 1991. г. (Стево је негдје у том времену и умро). Сви који су покушали у претходном времену доћи до овог материјала, међу којима и Милан Басташић, тврде да је Стево свим силама спречавао увид у документа. Басташићу је дозволио да направи само фотографију прве и задње странице списка жртава, јер је Милан инсистирао да има бар доказ о постојању документа. Међутим током рата 1991. и ово је изгубљено, тако да Хрватска располаже пуним подацима о жртвама Г. Поља, за које не можемо очекивати да ће их икада објелоданити.

d/ Када је већ било јасно да се објелодањивање страдалих 1964. више није могло избјећи, акценат је стављан на позната и већа локална стратишта и кампање прогона дубоко урезана у памћење, док су се бројни мањи примјери страдања занемаривали. Тако се на примјеру Великог Грђевца оперисало само са жртвама Јасеновца и кроз то имплиците сугерисало да су то скоро и једине жртве, па је и ту навођено само 95 имена умјесто најмање 135 по нашем првотном, скоро „сондажном“ истраживању, да се и не говори о другим облицима и локацијама убистава, гдје долазимо до 217 цивилних жртава којима никада није подигнут ни споменик ни најмања спомен-плоча!

е/ Службени спискови жртава вођени су под општим називом „жртава фашистичког терора“, што би имало оправдање на подручју под италијанском окупацијом као што би и термин „нацистички“ имао оправдање тамо гдје су њемачки окупатори били егзекутори. Међутим, прећуткивање усташког терора и његова замјена са фашистичким није само невино бирократско уопштавање – то је ординарна и свјесна лаж са задњим намјерама – користити термин фашистички умјесто усташки за најужасније злочине у историји човјечанства, еуфемизам за нешто што људски ум једва да може и замислити, што људска рука не може учинити, па је и коришћење термина фашистички, посебно из посљедичне визуре 1991, у функцији заташкавања истине. Његова улога је да сакрије чињеницу да усташтво није ни фашистички ни нацистички покрет, већ специфична клеродиктатура развијана искључиво у десловенизованим дијеловима хрватског народа, посредством римокатоличког свештенства, под контролом и за потребе Ватикана.

f/ На пригодно подизаним локалним споменицима именом и презименом су се наводила имена погинулих бораца, а цивили само бројем, чиме се стварао утисак да су мање вриједни, што је за „контролоре“ на врху државе био мање опасно него да су побројана имена међу којима би свако могао утврдити који мјештанин или члан породице недостаје.

Ћирилична спомен-плоча у Великој Барни из 1952. и латинични споменик из 1983.

g/ За разлику од првих споменичких обиљежја која су подизана са ћириличним исписом, обнављана и нова била су исписивана искључиво латиницом, а ћирилица је, као у случају Малог Грђевца, забрањивана по партијској линији.

h/ На службеним пописима постоји један тип, условно речено грешака, које то престају бити код данашњег критичног приступа, те постају свјесни фалсификат. Ради се о бројним примјерима гдје се Ромима, Јеврејима, па и понеким Србима мијења национални идентитет и замјењује хрватским. Користећи чињеницу да су се неки Роми, попут Амића из Велике Барне из страха изјашњавали као Хрвати и као такви увођени у службене НДХ документе, да о Јеврејима који су готово истребљени није ни имао ко другачије свједочити, да је због уништених матичних књига и понека Дока, када се већ није хтјело знати да се ради о Евдокији, постала Хрватица, невидљиви администратор је кроз вјештачки број страдалих из хрватског народног корпуса повећавао број цигли у имагинарном зиду братства-јединства, који су ти исти почели рушити, једва дочекавши да „мајстори оду“.

itd/ Сви они, можда и претежнији разлози, које не треба прегласно помињати.

Приредио: Ранко Раделић

Везане вијести:

Милан Басташић: Жртве Билогоре и Јасеновац

Тужна годишњица масакра Срба са Билогоре

Усташки терор не сме у заборав

На српској Билогори нема села гдје нема масовне гробнице нашег народа