Музеј Козаре: Доказе о покатоличавању Срба учинити доступним јавности

Музеј Козаре Приједор затражиће од Архива Републике Српске школске матичне књиге приједорске гимназије из времена прије и послије оснивања Независне Државе Хрватске, које садрже доказе о масовном покатоличавању православног живља у граду на Сани.

Директор Музеја Козаре Зоран Радоњић рекао је да је ову иницијативу покренуо професор приједорске гимназије у пензији Лазар Гвозденовић, који се и сам са истим захтјевом обратио и овом музеју и Архиву Републике Српске.

„Сматрамо да је корисно за нашу историјску збирку и њене потребе да има копије ових докумената“, оцијенио је Радоњић. Школске матичне књиге свједоче о ђацима који су похађали приједорску гимназију и који су се у школској 1940/41. години изјаснили и били уписани као православци, а наредне 1941/42. године као католици.

Професор Гвозденовић обратио се и епархији бањалучкој Српске православне цркве с циљем да и ово црквено намјесништво допринесе да се такви документи учине доступним школама, музејима, јавности и медијима јер се о овој архивској грађи не зна довољно, поготово међу младима.

„Они и не знају гдје се могу наћи докази о масовном и насилном покатоличавању нашег народа током Другог свјетског рата. Има их који ни не знају да се то догодило. Постоје и злонамјерни који говоре о преувеличавању“, наводи Гвозденовић у допису Епархији бањалучкој.

Он подсјећа да о покатоличавању Срба након оснивања НДХ, на данашњи дан прије 75 година, свједоче и бивши ученици и професори у монографији „Приједорска гимназија 1921 – 1981“.

„Љето 1941. године протиче у тмурним данима окупације. Преживљава се и покољ 31. јула и 1. и 2. августа, затим долази прекрштавање на римокатоличку вјеру, а у јесен почиње са радом гимназија“, свједочанство је ученика Драшка Поповића сачувано у овој монографији. „Послије збора бака ми је причала како су их усташе, за вријеме покоља Срба у Приједору, извеле из куће и како их је спасила комшиница Мунтијанка, представљајући их као католике и Хрвате. Навратио сам и код тетке Драгиње Остојић. И она и њене три кћери, млађе од мене по неколико година, Мирјана, Бранка и Дринка, морале су, као и бака и ђед, прећи на католичку вјеру“, свједочи у овој књизи ученик Војин Хаџистевић.

Монографија чува и свједочење под насловом „Моји приједорски дани“ које је писао професор Мате Баће који каже да се највише бојао сусрета са дјецом у разреду.

„Како ће ме та дјеца гледати? Како ће ме примити? Замишљао сам да, можда, српска дјеца у мени не могу гледати доброг човјека. Коначно, ја сам Хрват. А шта су `Хрвати` учинили њиховим родитељима, старијој браћи? Како је дјеловало прекрштавање на њих?“, пише професор Баће.

Осим доказа о покатоличавању ученика православаца, монографија „Приједорска гимназија 1921 – 1981“ садржи и доказе да су се у настави изучавале исламска и католичка вјеронаука, али не и православна, будући да на списковима имена свих професора нема вјероучитеља православне вјеронауке, већ само католичке и исламске.

„Овакво стање није било карактеристично само за Приједор, него за сваки град некадашње НДХ. Тако свеобухватно покрштавање Срба на цијелој територији НДХ могло се реализовати само по темељито осмишљеном плану и програму католичке цркве на чијем челу је био Алојзије Степинац“, закључује професор Гвозденовић.

Извор: Радио Телевизија Републике Српске