Све ће то народ…

Долазе времена када ће се стварно позлатити оно што треба: вера, искреност, љубав, правда. Времена у којима више неће лажне демократије, лажне патриоте, лажни моралисти узимати и присвајати награде које им не припадају. Маске полако падају и питање је момента када више неће моћи да прекрију тo од зла искривљенo лицe запада и њених слугу. Можда је баш данас 10. јануара право време да размислимо о томе? Баш данас док се Америка и њени НАТО послушници присећају свог јунака. Оног њиховог јунака који се на данашњи дан 1917. године упокојио, а био је „јунак“ јер је убијао староседеоце Америке – Индијанце, и по прерији вијао бизоне због крзна.

Погодили сте у питању је Вилијам Фредерик Коди – Буфало Бил. Славе га они који се данас декларишу као борци за људска права, она „демократска“ друштва које се декларативно боре против убијања животиња. Вероватно ће и они када маске падну као и њихов јунак завршити у неком од многобројних циркуса где ће моћи да приказују своје вештине. Додуше њихов јунак је приказивао вештине јахања и пуцања а за њих ће бити резервисана једина могућа улога, улога кловна.

Док запад има своје разлоге за сећања православна браћа имају своје. Једна од таквих је сигурно и 10. јануар 1943. године када су након одбијања немачке команде да капитулира јединице Донског фронта Црвене армије почеле уништавање немачке Шесте оклопне армије код Стаљинграда. Иако је Шеста немачка армија била ударна песница нацистичке армаде Совјетска армија је чврсто показала своју снагу и било је јасно да креће потпуни слом фашистичке Немачке.

Једна друга битка је исто 10. јануара, само 1916, добијена и окончана – Мојковачка битка. Почела је 6. и 7. јануара и у њој су учествовале са једне стране црногорска Санџачка војска у чијем су се саставу налазиле и три српске батерије а предводио их је сердар Јанко Вукотић, а са друге три пута бројнија аустроугарска војска. Иако се тадашња црногорска војска изузев регрутских батаљона више могла називати племенском милицијом или наоружаним народом, епском храброшћу извојевана је победа и испуњен дуг према братској српској војсци.

Делови 52. и 63. аустроугарске дивизије, укупно 14 батаљона, натерано је на повлачење. Без обзира на огромну бројчану и оружану надмоћ Аустроугара, битка за спас српске браће је добијена срцем. Аустроугарска војска није успела да затвори „Мојковачка врата“ делу српске војске како је то планирала. Тиме је том делу српске војске омогућено успешно повлачење. То је уједно била и последња војна операција војске тадашње Краљевине Црне Горе. Каква је то била битка и о каквој се храбрости радило можда најбоље описују речи аустроугарског генерала Хецендорфа:

 „Борили смо се против јунака из бајке…“

Убрзо након тога долази до капитулације Краљевине Црне горе и њене војске, која практично не постоји све до 1918. године, када велика народна скупштина племенских првака, посланика и угледника једногласно одлучује да се присаједини победничкој Србији.

Док наше мисли и душу испуњавају сећања на све ове и многе друге јунаке који су се храбро борили против зла, не смемо заборавити ни нашег Лазу Лазаревића, лекара и писца. Лаза Лазаревић је рођен 13. маја 1851. у Шапцу а упокојио се 10. јануара 1891. у Београду. Са шеснаест година Лазаревић уписује правни факултет Велике школе у Београду, који 1871. и завршава, након чега одлази у Берлин на студије медицине. Важно је напоменути да је за време Српско-турског рата 1876 -1877. Лаза прекинуо студије и служио као лекар у српској војсци, за шта је био и одликован сребрном медаљом за ревносну службу. Након рата враћа се у Берлин и завршава студије медицине.

Лаза Лазаревић ће у српском народу ипак више бити запамћен по својим приповеткама због њихових истинитих социјалних тематика. Он је припадао писцима реализма и сматра се творцем српске психолошке приповетке. За живота је написао девет приповедака а ми би данас требало да се сетимо једне од њих и дубоко размислимо о њој. Реч је о приповетци: „Све ће то народ позлатити“. Знам да сте је сви прочитали али није на одмет да се присетимо барем кроз фрагменте тог дела:

“И сумрак се почео хватати, а лађе још нема. Свет који ју је чекао почео се разилазити….

…Сава, која је била тако опала да се готово на сваком месту могла газити, сањиво отицаше одбијајући слабачак црвенкаст рефлекс од облачака поврх ње…

…Сем слугу и чиновника паробродских на обали стајаху још само два човека — један у фесу и чакширима, други у мундиру и мамузама. Онај у фесу — Благоје казанџијa…

…Капетан, пак, по имену Танасије Јеличић, стајаше готово цео дан на једном месту подбочивши се на сабљу…

…Капетан ћути.

— А кога ви чекате? — упита опет Благоје.

— Жену!

— А ја сина! Рањен је.

Он се мало стресе, брзо стаде истресати скоро пуну лулу и поновно је напунивши и палећи настави преко чибука:

— Али лако, сасвим лако! Писао ми је његов друг Јоле…

 …Пристао би он сада и да се бије, и да га бију, само да му прође време. Није он, иначе, био баш ни врло разговоран човек, и вечерашње његово управо нападање на свакога кога сретне беше само очајнички покушај да разагна чаму. Због тога он опет јуриша на капетана:

— Јесте ли видели онога с ногом?

— Кога с ногом?

— Та онога без ноге!…

…— Па, кажу, хтео је да умре од ране што је добио на Јавору, па му онда одсекли ногу, па сад иде без ноге … Зар ви не знате оног с ногом?

— Не знам, — рече капетан — нисам га видео.

— Па све проси пред црквом!

— Хм!

— Ух, боже! — Благоје се стресе…

…Капетан се осети позван да објасни казанџији положај инвалида:

— То је лепо што је он за своју земљу осакатио себе. Али зато он не може тражити сада да буде саветник. Видите, сваки онај који је пролио крв за своју земљу, треба да се рачуна у срећне јер се одужио својој мајци, својој земљи. Сваки је дужан својој земљи, земља није никоме ништа…

…— Е, знам и ја те ваше философије! Знам ја, ако ћеш, и „земља јеси, у земљу отидеши!” Али дај ти, брате, штогод у жива уста! Видите: то је чисто … како да кажем? … то је страшно погледати! Довде одсечено — а човек хоће хлеба! Па сад зар да проси? Мора! Не може да оре, не може да копа! Па још, може бити, понеки пут слабо што и напроси. Бре, да је мени власт, ја бих знао шта бих радио! Ја бих лепо из куће у кућу. Уђем унутра — седи газда и једе питу од ораха. — „А, ти једеш пите?” — „Једем!” — „А је ли крв јевтинија од пите? А камо ономе онда с ногом?” — „А шта ме се он тиче?” — „Ха, не тиче те се, је ли? Дај овамо докторе! Један, два, пет — колико их треба! Деде, сеци. Сеците му ногу овде! Јок, јок, не питам ја треба ли или не треба: сеци ти само! Тако. Сад види како је ономе онде! Ха, синко!”

Капетан виде да се с Благојем не да објашњавати у вишим регионима. Он се спусти ниже:

— Тако је, тако је! Али ће они и добити сви пристојно издржавање из државне касе кад се сврши рат. Немајте ви бриге!…

…Капетан истрча напоље у свеже јутро. Једва је дисао. Неисказан страх владаше њиме. Он у трк дотрча до станичне лађе. Докопа бачен алат с лађе која долазаше и стаде вући себи. И таман да заметне уже на казук, а у гомили света опази једну жену која издиже више главе дете у повоју. Капетан баци уже момцима, који се чуђаху његову послу, занесе се и мало што не паде у воду. И кад му жена у оној тишини и гурању паде на прси и предаде му сина, прво сузе па онда пољупци почеше падати на пуначко детенце које се нимало не срђаше на свог досад невиђеног оца.

И жена је плакала — то се већ зна! И друга једна постарија жена иза ње — и без тога не иде! И најзади детенце ототањи.

Они брзо пређоше преко моста и склонише се у страну правећи места другим путницима који се гураху заједно са својим пртљазима, јер још не беше ниједног кочијаша ни носача.

Капетан хтеде много штошта питати жену, али никако да отпочне; напослетку му се одреши језик:

— Међер, ти си жива!

Он је ухвати и стеже за мишицу, као хтевши се уверити.

— И овај мали! Ти, ти, војниче? А што ти ја којешта нисам мислио! Боже, боже!

Он обриса лице рукавом, и држећи дете, настави:

— Знао сам, зацело сам знао да ћеш доћи. Тако сам баш у длаку рачунао. А нана?

Тек у тај пар он угледа стару жену и потрча јој руци:

— Хвала богу, само кад сте ви сви живи и здрави! Кад је све добро!

Стара жена бризну у плач:

— Далеко смо од добра, мој синко! Остадосмо без куће и кућишта.

Капетана као да нека ледена рука шчепа за срце; али та рука исто тако нагло попусти, јер он у исти мах опази како се преко ћуприје креће један човек у простом војничком оделу, а без десне ноге и леве руке.

— Ћути! — рече капетан с ужасом на лицу. Брзо предаде дете жени, па притрча богаљу. Потхвати га руком испод мишке и поможе му да закорачи једну греду која се била испречила на мосту.

— Да ниси ти, војниче, газда-Благојев син? …

— Јесам, господине капетане! — рече војник, састављајући ногу и штаку и дотакнувши се по војнички капе. Али га штака издаде, и он се придржа за једну госпу с кучетом и зембилом која врисну и одскочи у страну.

— Ту ти је отац! Чекај да му кажем!…

…У тај пар гологлав Благоје истрча из механе.

Капетан поскочи и дохвати га за руку:

— Стани! Он је тешко рањен! Здраво тешко!

— Како тешко? Ко то каже? … Ево, ево писма!… Његов друг Јоле…

…Зверајући на све стране он потрча поред инвалида и заустави се на крају публике:

— Па гдје је?

— Тата! — викну војник милостиво окрећући се на једној нози и подупирајући се штаком. — Тата! Та ево ме!

Благоје се као муња брзо окрете. Стаде пред сина. Гледа га, гледа — па онда тресну о земљу.

Нико не мишљаше да иде својим послом. Сви прискочише, попрскаше га водом. Дама с кучетом и зембилом тури му некакве капљице под нос. Брзо га повратише и дигоше на ноге. Он се прво обриса од воде којом су га поливали, па онда загрли сина, али тако нагло као да се бојао да ће му побећи!

Дуго га не пусти. А и кад се одвоји, он га гледаше правце у очи, не смејући никако спустити очију доле где је некад нога била.

— Хвала богу, само кад си жив! Све ће опет добро бити. Ово — он руком напипа штаку — ово ће народ позлатити. Је ли тако, браћо?

Сви прискочише одобравајући….

…— Хајдемоте одавде! — рече капетаница. — Овде је несрећа, а ми… — онда погледа у обе ноге своме мужу и у пуне обрашчиће свога детета… — ми смо, хвала богу, срећни и пресрећни!…

…Тада су одвели Благоја и сина с поклонима на каруцама у варош. Људи добра срца чинили су им донекле поклоне, али све на свету огугла. Све избледи: и одушевљење, и љубав, и дужност, и сажаљење, и не можеш га више познати, као ни Топузова вранца који је некад добивао сваку трку, а сад окреће сухачу.

Капетан је опет озидао кућу на истоме месту у Књажевцу. Покрио ју је, истина као што се то каже, хартијом, али му је жена весела и синчић здрав, и чупа га већ за бркове.

Благоје је још донекле говорио: „Све ће то народ позлатити!” После је окренуо на: „Све ће то теби Бог платити!” Напослетку се пропије и ту скоро умре. А његов син прима издржавање из инвалидског фонда и — проси!”

Кад рат прође држава некако по правилу заборави на своје синове и хероје приметио је то још тада Лаза Лазаревић. Тако је то са државом, али државу не треба мешати са Отаџбином. Ми смо данас дужни да од државе направимо Отаџбину. Морамо да вратимо понос српском војнику и српском официру, време је да Србија добије и Српску војску. Никад више се не сме догодити да своје браниоце испоручујемо непријатељу, да своје хероје оставимо, заборавимо, дозволимо белосветском шљаму да о њима прича без поштовања.

Нећемо ваљда дозволити да нам деца уче о некаквом убици Индијанаца уместо о војсковођама попут Карађорђа, Степановића, Мишића, Бојовића, Путника, сердар Јанка Вукотића… Никад Србији нису недостајали хероји, зато смо и успели да сачувамо Отаџбину. Опет су наишла она тешка времена у којима морамо да докажемо да смо Срби достојни предака. Наравно да ће, без обзира да ли ће народ нешто позлатити, Бог сигурно свакоме платити како је заслужио. Живот је саткан како од осмеха тако и од суза. Осмеси ће временом избледети а сузе ће се осушити, док ће се потомци сећати једино наших дела.

Потрудимо се зато да хероји никад више не просе, да нам Отаџбину никад више не понизе. Наравно да не можемо да изменимо оно што је прошло и да тако сада направимо неки нови почетак али сигурно је да можемо од овог часа почети да стварамо другачију и светлију будућност потомцима. Поклонимо се пред сенима хероја: нека им је слава и вавек хвала и нека нам њихова вера, храброст и истрајност буду једини путоказ. Све ће то народ…

Пише: Ненад БЛАГОЈЕВИЋ

Извор: Фонд Стратешке Културе