„Шлихтање“ или узалудна нада ЕУ преумљеника

Светећи се за војни пораз, пре једног века оставише „културтрегери претече ЕУ“ своје оболеле од пегавог тифуса међу рањеницима у Ваљевској болници, и намерно их не хтедоше изоловати.

Пише: Витали ЖУЧНИ

Бес због пораза, изазвао је њихову нељудску жељу да се уништи цео српски народ, не бирајући притом средства. Тада, није се ни знало ко и како изазива то смртоносно оболење, које је било сталан становник неких локалних средина у големој „претечи ЕУ“, а њена се државна управа и није баш преморила да га искорени, јер то бејаху неки словенски народи тамо у Галицији далекој или забитима око Тузле.

Многобројне рањенике, и своје и непријатељске, српски су лекари покушавали да одвоје од оболелих, и тако је цело Ваљево болницом постало, а скоро све стамбене зграде постале су резервна болница за коју један лекар и рече – „ако постоји пакао, онда је резервна болница у Ваљеву његов улаз“ – добровољно улазећи и сам, да помогне тим несрећницима!

Већина српских лекара тада није ни покушавала да дезертира из те своје битке, како би свој живот евентуално сачували, али и заклетву лекарску погазили.

Због таквог њиховог високо моралног професионалног односа, притекоше им у помоћ многи лекари из земаља савезница у Великом рату, али и неутралних, где је лични став одговорности појединца био пресудан за одлуку доласка у пакао који их чека!

Век после, управо ових дана, користећи ову годишњицу и чињеницу да је веома пожељно „диливери пријатељима“ фактора стабилности у региону показати захвалност за стварно хумано дело њихових предака, уприличена је свечаност поводом издања јубиларне серије марака на којој су заслужени ликови стварних хероина, шкотских лекарки, медицинских сестара и организатора рада шкотске болнице у Великом рату у Србији.

Његова екселенција амбасадор острва које некад давно беше велесила, беседио је како и приличи, док су пажљиви слушаоци помно пратили његов ситан везак, да га боље разумеју, јер је понекад баш неразумљив те мора и разјаснити шта је то казати желео, а нису га разумели како је он то очекивао, можда и због чињенице да српски језик не користи много кондиционал.

Истине ради, преко је потребно подсетити заборавне да ту мисију није организовала службена власт иако је била тобожња савезница, већ самоорганизована група хуманитарних радница које су већ имале неопходно искуство помажући у недавно минулом енглеско – бурском рату, где су водиле успешну борбу са епидемијама у енглеским концентрационим логорима за бурско цивилно становништво, жене, децу и старе и немоћне, које је главнокомандујући Киченер без милости конфинирао, све планирајући да тако онемогући даљи оружани отпор храбрих Бура.

Лондон је тако могао да се поноси изумом концентрационих логора, али британско реформисано школство нешто данас баш и не помиње ту епизоду из славне прошлости!

Селективно изостављање марке са ликом лекара, официра санитетске службе и стручњака за епидемиологију са радним искуством из колонија, које је британска власт послала организова но (пуковник Хантер и мајор Самерс), можда и није случајност али јесте ефектност, јер се ето тако у Србији најзад увиђа прека потреба за истицањем улоге жене као личности и ствараоца, а не само мајке, сестре или супруге.

Пошто обележавање јубилеја Великог рата траје, за очекивати је и појаву серије марака са ликовима хероина из Русије, и оне су одмах дошле у земљу Србију да се боре са злом званим пегави тифус.

Понеле су и оне комплетну болницу за заражене, и сместиле се у Нишу, где беше у Великом рату највећа војна болница у Србији. Средиле су дерутне напуштене бараке код железничке станице, које су у другом Балканском рату биле болница за колеричаре, претварајући их у место за помоћ многобројним цивилима и војницима, јер опака болест не бира.

Једна њихова екипа је на позив великодостојника СПЦ отишла и на Косово, у манастир Дечане да помогне оболелим цивилима, понајвише женама и деци, радећи у тада немогућим условима.

И оне су остављале своје кости у земљи Србији, а целу њихову акцију осмислила је кнегиња Трубецка супруга руског амбасадора, уз помоћ госпође Хартвиг, супруге трагично преминулог амбасадора-претходника, само, њима је руска влада ставила на располагање и материјална средства и лекове и медицинске инструменте, не штедећи, иако и сама Русија беше у светском рату изложена огромним напорима.

И њихови племенити ликови свакако завређују да се поводом јубилеја нађу на маркама, тим пре што су скоро цео век скрајнуте и заборављене из идеолошких разлога (та буржоазија!).

Његова екселенција руски амбасадор још лепше би то разјаснио на пригодној свечаности, беседама свим Србима разумљивим језиком (изузимају се сорош секе и тете, оне и тако не разумеју словенске језике а нарочито не руски!).

Зар племените Францускиње, чланице бројне хируршке медицинске екипе не завређују јубиларну марку за свој пожртвовани рад на непосредном збрињавању рањеника?!

Француски амбасадор би свакако радо о њиховом раду беседио на пригодној свечаности!

За очекивати је и да се на маркама нађу Холанђанке, чланице хируршке екипе доктора Аријуса ван Тиенховена, њихов допринос у збрињавању тешких рањеника немерљив је као и истраживања о коришћењу забрањене муниције, што су војници претече ЕУ масовно чинили. Додуше, његова екипа је самоиницијативно стигла преко Одесе у Србију, јер је помагао још у Балканским ратовима и успоставио присно другарство са члановима РДЦК (Руско друштво црвеног крста), који ће такође поновно стићи организовано у Србију почетком 1915.године.

То би могло и да иритира млађаног дипломату незгодног презимена (ах тај српски језик, штета што нема еуропског, да се најзад ослободе ружне прошлости!), али би његова екселенција холандски амбасадор ипак радо о њима казивао, на таквој пригодној свечаности!

Светски познати новинар Џон Рид, у својим репортажама назвао је тада Србију „земља смрти“ ужаснут оним што је лично видео, а утиске је по повратку у САД преточио у књигу као својеврсну хронику времену рата и ужасима његовим, на брдовитом Балкану.

Да селективност ипак није случајност, доказује и прошлогодишња свечаност уприличена од челника Српског лекарског друштва, где су у присуству званичника владе и изабраних амбасадора подсећали на немерљив допринос медицинских екипа из Европе, у борби са епидемијом пегавог тифуса у Србији те далеке 1915.године. Помно су набројали све екипе и случајно су баш „заборавили“ руске медицинске екипе, које су прве доспеле у Србију још у августу 1914.године предвођене доцентом доктором Софотеровим. Реч је о хируршкој екипи која се одмах укључила у тежак посао збрињавања многобројних рањеника, радећи и преко граница издржљивости, а позната српска сликарка Надежда Петровић за њихов рад имала је само речи хвале! Једна од чланица ове руске екипе је добровољно отишла на прву линију фронта, да убрза разврставање рањеника, како би медицинска помоћ била још квалитетнија.

Поштујући правила јавила се команданту батаљона, али је њена хумана мисија прекинута непријатељском гранатом која је разнела и њу и српског официра, а војници су њихове земне остатке сахранили заједно, као своје ратне другове и саборце!

Зар племенити лик Дарје не завређује српску марку из јубиларне серије, данас век после ?!

Додуше, можда челници СЛД и нису учили да је Русија у Европи, али свакако није у њима жељеној ЕУ, те је зато у њиховом „шлихтању“ и нема, а није ни пожељно да се помињањем парају тако селективно осетљиве уши слушалаца који одређују све садржаје на брдовитом Балкану, нарочито оне службено одобрене.

Да део или скоро сви вршиоци власти у земљи Србији показују синдром заборавности, селектив не или злонамерне, небитно је за појавни облик и штету коју производе, али је одавно видљиво и препознатљиво онима који имало познају релације међуодноса на брдовитом Балкану.

Можда штампар-издавач и не зна све те детаље, али није ни битно, за намеру која се поодавно у Србији назива „шлихтање“ (корен је из немачког језика и ваљда је зато и тако радо коришћена!) и има небројено много појавних облика, битно је показати захвалност диливери пријатељи ма а све остало је и тако релативно, за ЕУ преумљенике.

Машта удворица чини да се „шлихтање“ одржава у безваздушном простору, просто лебди као аура око изабраних, а они то чак више и не примећују као ни осиони „диливери пријатељи“!

Можда је управо сада време да неко од новинара поново напише књигу, али под актуелним насловом „Земља шлихтања“, јер појава узима размере епидемије а нажалост нема видљиве реакције да се покушава зауставити или ограничити ова актуелна епидемија, која на брдовитом Балкану већ има карактер регионалне пандемије!

Појава за сада срећом обухвата само локалне политичке представнике, нарочито после директног контакта са носиоцима епидемије из врхова ЕУнијатства или државног естаблишмента САД и НАТО, као носиоцима нарочито опасног вида заразе.

Оболели од синдрома „шлихтања“ показују појаву организовања дочека високих дужносника НАТО, хлебом и сољу или пригодним концертом песама из региона, да се успешно докажу.

Српски народ напротив још увек показује природни имунитет, стечен током злочиначке натоовске хуманитарне акције назване „милосрдни анђео“ и ширен путем бомби са осиромашеним уранијумом, као већ доказаном инфективном дозом!

Извор: Фонд стратешке културе

Везане вијести:

Час историје – Ауторска серија емисиjа Самарџића и Девића

Албанска голгота Александра Каначког

Нико не заостаје, гази напред, сече, ломи