ДЕБАКЛ СРПСКИХ СТРАНАКА НА ИЗБОРИМА У ХРВАТСКОЈ

ЉУБАН КАРАН

Пошто се конститутивни народ у Хрватској свео на три скупштинска мандата, можда је време за нове српске лидере

Избори у Хрватској су печат којим је оверено и озакоњено етничко чишћења Срба. Ово су први избори у Хрватској у којима нико не обраћа пажњу на српску „мањину“ нити иког од политичких фактора изборне Хрватске интересује како ће Срби гласати. Нека гласају како хоће, то више није битно, јер је њихов утицај на изборе сведен на ниво статистичке грешке. Чак и у садашњој ситуацији, када су резултати избора „пата карте“ између Домољубне коалиције, коју предводи ХДЗ, и коалиције Хрватска расте, на челу са СДП, српски гласови не значе ништа. Управо толико ће Срби и добити овим изборима – ништа. Срби се боре да уграбе бар нешто од осам мандата које мањинама гарантује држава. Изборили су три.

Оно што сви знају, а што је такође потврђено и доказано овим изборима, јесте чињеница да се избори у Хрватској добијају антисрпском реториком и деловањем. До пре неколико месеци хрватски премијер Зоран Милановић није имао никакве шансе и ниједна агенција која прати јавно мнење није најавила да он може победити. Након конфликта и озбиљног међудржавног инцидента са Србијом – када је без разлога затворио границу према Србији без обзира на међународне критике и осуде – популарност Милановића у Хрватској је нагло порасла. Што је мање бирао речи и што је више просипао увреде на рачун Србије, постајао је популарнији. Кад су сви мислили да ће му такав безразложан и бесмислен потез само нашкодити у изборној кампањи, њему је рејтинг нагло порастао и поново се вратио у игру.

РАЗБИЈЕНИ СРБИ
После више историјских погрома и 80-годишњег етничког чишћења, српски народ у Хрватској – где је чинио готово трећину популације и уз Хрвате био конститутивни народ – свео се на минорну и безначајну мањину без политичког утицаја, која потпуно зависи од воље већине. Тако су Срби данас већина у само 17 општина у Хрваткој, боље речено у 17 села и мањих градића, који су вешто уклопљени у велике жупаније, у којима као нација представљају кап у мору. Срби данас имају већину у следећим општинама у Хрватској:

• Двор и Вргинмост (данас Гвозд) у Сисачко-Мославачкој жупанији;

• Војнић и Крњак у Карловачкој жупанији;

• Доњи Лапац и Врховине у Личко-Сењској жупанији;

• Ердут, Јагодњак и Шодоловци у Осијечко-Барањској жупанији;

• Бискупија, Цвијане, Ервеник и Кистање у Шибенско-Книнској жупанији;

• Борово, Маркушица, Негославци и Трпиња у Вуковарској жупанији.

Тако, на пример, Срби у Осијечко-Барањској жупанији, представљају мањину од 7,76 одсто иако су били већина у Барањи, јер су жупанијом обухваћени градови Бели Манастир, Белишће, Доњи Михољац, Нашице, Осијек и Валпово. Или Шибенско-Книнска жупанија, где су Срби сведени на 9,1 оддсто иако су били апсолутна већина у Книнском подручју, јер је жупанија обухватила Дрниш, Книн, Скрадин, Шибеник и Водице. Сличан је принцип и у осталим жупанијама: Сисачко-Мославачкој 12,18 одсто, Карловачкој 11, Личко-Сењској 11,5 и Вуковарској 15,5 одсто. Жупаније су након прогона Срба формиране тако да нигде не могу бити не већина него иоле значајан фактор.

Утисак је да аутентична и општеприхваћена српска странка у Хрватској и не постоји. Већина Срба у Хрватској сматра да предизборна кампања, што се тиче Срба, није ни постојала. Да ли је у питању смишљен потез деструкције или некаква државна блокада приступа медијима, није потпуно јасно, највероватније да је реч и о једном и о другом. Представници Срба се у предизборној кампањи такорећи нису ни оглашавали. Није било планског и координисаног утицаја на Србе за кога да гласају у свом интересу. Ко је тај ко је требало да их повеже и усмери? Одговор се сам по себи намеће. Српско народно вијеће Милорада Пуповца је саветодавно и координативно тело Срба у Хрватској. Такву улогу су сами себи давно одредили и питање је зашто је данас не проводе. Ако већ не излазе на изборе као странка, зашто нису информисали и усмерили српску „мањину“?

Има превише информација да су Срби на овим изборима били збуњени и дезоријентисани, и да стварно нису знали за кога да гласају. Били су препуштени сами себи у срединама где живе, већина њих изоловани и затворени у српским селима која личе на гета. Тако су многи одлучили да уопште не изађу на гласање. Према непровереним информацијама (за сада их није могуће проверити), од 125.000 Срба са правом гласа, само је 18.000 гласало. И они који су гласали сматрали су да ће више помоћи себи ако гласају за неке странке које су мање зло, као, на пример, за Мост, него за неке минорне српске странке, које више немају никакав утицај на хрватску политику.

Није ново да Срби у Хрватској живе у страху, што је посебно изражено приликом јавних прослава и манифестација у Хрватској. Тако је билона изборима. „Мањинци“, како их у Хрватској у жаргону и поспрдно зову, приликом гласања добијали су два листића. Један листић добијали су као и сви грађани Хрватске, где су се опредељивали за поједине странке или коалиције. Други листић добијали су само припадници националних мањина, на коме су се опредељивали за своје мањинске представнике. Већина Срба није хтела да узме други листић, да ли из страха да се експонирају као Срби или због тога што нису задовољни својим представницима, па немају за кога да гласају.

КО ПРЕДСТАВЉА СРБЕ У ХРВАТСКОЈ
Дежурни и једини представник Срба у Хрватској још из „Домовинског рата“ до данас је Милорад Пуповац, по много чему контрадикторна личност и још контрадикторнији политичар. Он је такорећи једини који се оглашава у средствима информисања и даје изјаве о свим актуелним питањима. Нема се његовим изјавама шта приговорити, али његовом деловању и резултатима које постиже СНВ и СДСС итекако може, јер тих резултата нема, и Срби у Хрватској их не осећају и не виде. Након избора у Хрватској Пуповца ништа друго не мучи и -ништа друго му не представља проблем сем четвртог мандата!? Срби су добили три, а, према њему, да нису ометани, добили би величанствена четири!? Каква би то била разлика, четири у односу на три? Мисли ли Пуповац да српски народ у Хрватској не зна да тај један мандат њему ножда нешто и значи, док онима које представља не значи ништа. Исто им се пише.

Срби у Хрватској се и након ових избора питају како то да Пуповац увек под параваном неке друге странке, коју не представља као лидер, исплива у први план и увек изнова заступа Србе у Хрватској? Пуповац је председник Српског народног вијећа – СНВ, које је политичко али и саветодавно и координационо тело Срба у Републици Хрватској, које као такво никада није излазило на изборе. Пуповац је у Сабор улазио на мала врата, преко неких других странака, српских националних али и општих. Први пут је ушао у Сабор 1995. године преко изборне листе Акције социјалдемократа Хрватске. На изборима 2000. године није ушао у Сабор јер је имао мање гласова од Милана Ђукића из Српске народне странке. Али зато на избрима 2003, 2007, 2011, па и на овим 2015. године, улази у Сабор на листи Самосталне демократке српске странке – СДСС – Војислава Станимировића.

Војислав Станимировић, психијатар и професор на Београдском универзитету, својевремено је као санитетски официр ЈНА учествовао у ослобађању Вуковара. Након ослобађања Вуковара био је управник болнице у том граду, практично је наследио по злу чувену Весну Босанац, и тако га Хрвати доводе у везу са стрељањем ратних заробљеника – са ратним злочином на Овчари. Иако он лично с тим нема никакве везе, Хрвати сматрају да има, тако да је непрестано изложен нападима сваке врсте, па и физичким, због чега је 2008. године морао да замрзне свој мандат у Сабору јер је на седницама био физички угрожен. Међутим, ни Срби из Хрватске немају о Станимировићу добро мишљење, јер је у процесу мирне реинтеграције Источне Славоније, Барање и Западног Срема био председник прелазног Извршног већа за ову област, а сви знамо како се та мирна реинтеграција завршила за Србе. Срби су у овој области изгубили сва права иако им је много тога обећавано и гарантовано пре потписивања Ердутског споразума. Наравно да добар део одговорности за то пред угроженим народом сноси Станимировић.

Тако је српску „мањину“ у Сабору Хрватске наставио да представља и заступа Милорад Пуповац, као потпредседник СДСС, иако већина оних које представља сматра да су сви његови досадашњи мандати у Сабору вештачки и монтирани. Није никаква тајна да Срби у Хрватској никада нису прихватили Пуповца као свог представника јер му не верују. Све време је био у најмању руку кооперативан са сваком власти у Хрватској и често је водио политику која им одговара. Он се вербално супростављао хрватској власти по питању незаконитих поступака према српској „мањини“, али им је својим присуством у политици као српски политичар давао известан легитимитет. Наравно да те ствари Срби не одобравају и не заборављају, и да сумњају у његове тајне везе са хрватским институцијама још од његове јавне подршке одвајању Хрватске од СФРЈ на конференцији у Хагу 1991. године.

И Пуповац и Станимировић су се усавршавали у иностранству. Пуповац је 1996. боравио као истраживач у вашингтонском центру Wоодроw Wилсон а 1998. и 1999. на универзитету Корнел у Њујорку. Станимировић је био на усавршавању у Лондону и у Будимпешти. Обојица су били на значајним функцијама у хрватском Сабору, Пуповац чак у низ међународних институција. И шта су учинили за Србе у Хрватској? Ништа. Њихов утицај као јединих представника Срба у Хрватској свео се на ниво статистичке грешке. Зато српски народ у Хрватској у њих нема поверења (ако је икада и имао) и захтева промене, поготово уклањање Пуповца, кога већина Срба сматра за политички истрошену и компромитовану личност.

Најбоља слика српских представника у хрватској власти види се у анонимним коментарима на текстове у хрватској штампи. Ти текстови нису меродавни, али итекако много говоре о угледу и кредибилитету српских политичара. Мађу овим коментарима нећете наћи нити један са позитивним мишљењем о Милораду Пуповцу, па ни о Војиславу Станимировићу, иако се већина коментатора представљају као Срби из Хрватске.

ХРВАТСКЕ СЛУЖБЕ И СРПСКИ ЛИДЕРИ
Одавно се шушка да је група српских политичара око Милорада Пуповца под директним утицајем и заштитом хрватских служби безбедности. Таква мишљења постоје још од почетка „Домовинског рата“, који је Пуповац провео у Загребу, а да му није фалила длака са главе. То јесу претпоставке и приче, али без обзира да ли су основане или не, оне итекако утичу на расположење српског бирачког тела. Зато није ни чудо што Срби у Хрватској траже нову личност, нову снагу и енергију која ни по чему не би била спорна када су интереси српске „мањине“ у питању.

Поред тога што је дискутабилно, код Пуповца постоји и нешто што су чуњенице и факти. Наиме, један од најближих сарадника Милорада Пуповца у СНВ својевремено је био Слободан Платиша (на слици изнад), његова десна рука и поуздан човек (умро је у септембру ове године). Платиша је 2006. године постављен за директора Центра за развој и инвестиције СНВ а имао је важну улогу и у Тесла банци, српској банци у Хрватској.

Овај Центар и банка (развојна банка) замишљени су тако да пруже финансијску помоћ Србима на угроженим подручјима и Србима повратницима. Колико су имали успеха у раду, не треба ни објашњавати након наведених процената преосталог српског становништва у Хрватској. Резултати су толико слаби да и овде постоје јаке сумње да је у питању подвала, а не намера да се Србима стварно помогне да остану у Хрватској или да се врате у Хрватску.

Са радом и инвестиционим активностима СНВ и СДСС Хрвати се подсмевају у својим медијима. Тако је на порталу Savjest.com 15. априла 2011. године изашао чланак под насловом Краве са СДСС-овом партијском књижицом, у коме између осталог пише:

„Када смо их упитали јесу ли то краве Милорада Пуповца, лидера СНВ, одговорили су да је то њихова стока купљена у Француској. Задарска бранитељска удруга, наиме, накнадно је ушла у тај посао са СНВ-ом као координатор ове сточне авантуре СДСС-а. На челу тамошњих викенд гонича стоке, чија крда подсјећају на каубојске филмове, налази се Слободан Платиша, директор Центра за развој СНВ, који службеним теренцем дође из Загреба на брдо и далекозором проматра и броји сточни фонд који највећим делом припада њему и Пуповцу. Будући да је Слободан Платиша хрватски бранитељ и бивши дужносник тајних служби, он је повезао задарске бранитеље са СДСС-ом. Зимус је гађао краве пушком и продавао месо у ловачком дому“.

Слободан Платиша је 1990. године као оперативац СДБ побегао из Загреба јер му је наводно претило хапшење од стране нових хрватских власти. Осумњичен је и оптужен у Хрватској да је био припадник сарадничке мреже војне службе безбедности коју је истраживала хрватска тајна служба под кодним именом „Лабрадор“. Током грађанског рата у Хрватској био је начелник безбедности у крајинској 6. личкој бригади. Након откривања и разјашњавања велике обавештајне афере „Опера“, када је саслушаван, побегао је у Хрватску. Нема података да је тамо хапшен или суђен, али се зато појављивао као дежурни сведок тужилаштва на сваком суђењу у Хрватској лицима везаним за поменуте афере. У Загребу су га звали „Пуповчев сигурњак“, што може да значи да је био задужен за безбедност СНВ, али и то да је као оперативац хрватске службе убачен у српске институције.

У тексту се Платиша помиње као хрватски бранитељ? Како може да има тај статус када је рат провео као официр на српској страни, у војсци РС Крајине? Како није хапшен и суђен као припадник за хрвате злогласне 6. личке, као официр безбедности и као припадник „Опере“ и „Лабрадора“? Могуће је да не буде хапшен и суђен само ако се нагодио са хрватским тужилаштвом или ако је био „кртица“ у нашим редовима, па му се статус припадника МУП Хрватске и статус драговољца није ни прекидао. Након свега тога постао је Пуповцу десна рука. Ако је ово био Пуповчев најповерљивији човек до 2012. године, када је сам одлучио да се повуче, може ли се онда веровати и Пуповцу.

Наравно да следи логично питање, да ли су српске партије и друге институције аутономне или су их хрватске тајне службе избушиле као сир? Можда је неуспех српског корпуса на изборима у Хрватској природан после погрома и прогона и можда су ови резултати једина могућа и реална слика. Познајући рад хрватских служби безбедности, њихов главни циљ и преданост, чисто сумњам да су и ово мало Срба који су преостали у Хрватској оставили на миру без уплива у њихове редове. За њих Срби никад неће бити довољно разбијени и разједињени да се на том плану не би могло учинити још више. Зато има српски народ у Хрватској право, стварно је време да пронађу и афирмишу своје нове представнике и лидере. Можда они неће постићи бољи резултат, али гори од овога не могу и да хоће, јер неколико мандата им као мањини гарантује држава Хрватска.

Извор: НОВИ СТАНДАРД

Везане вијести:

Хрватска: Право гласа има 3,7 милиона бирача

Порфирије: Изаћи ћу на изборе и гласаћу

„ЊУЈОРК ТАЈМС“: ХРВАТСКА СЕ ВРАЋА НАЦИОНАЛИЗМУ