Кад су косили у Билогори

Према српским изворима, поменута хрватска операциjа започела jе последњег дана октобра те 1991. нападом на ТО Грубишно Поље, а имала jе

ПРЕ неки дан из Завичаjног удружења „Билогора“ стигло ми jе обавештење да се 31. октобра у Цркви Светог Марка у Београду одржава парастос жртвама хрватске операциjе познате под кодним називом „Откос-10“.

Уз обавештење приложен jе детаљан попис и опис страдања свих жртава рата и пората деведесетих на подручjу источне Билогоре, смештеног на северозападу Хрватске у троуглу између Бjеловара, Дарувара и Вировитице.

На том попису налази се 66 особа, већином српске националности и оних коjи су били у родбинским везама са српским породицама. Међу жртвама jе 41 цивил, од коjих jе 17 убиjено пре акциjе „Откос-10“ током кампање застрашивања и злостављања, те 23 припадника ТО, док су двоjица Срба, коjи су остали у хрватскоj воjсци и полициjи, ликвидирана од „сабораца“. Међу жртвама се налази и седам жена.

Шта jе операциjа „Откос-10“?

Према хрватским изворима, то jе била jедна од првих ослободилачких операциjа хрватске воjске у Домовинском рату. Изведена jе на подручjу Бjеловарско-билогорске и Вировитичко-подравске жупаниjе од 31. октобра до 4. новембра 1991. године, коjом jе ослобођен окупирани део Билогоре, око 300 квадратних километара. Хрватске снаге, састављене од воjске и полициjе, имале су укупно 2.647 „бранитеља“, док су српске, састављене од припадника ЈНА и ТО, броjале 1.750 бораца, међу коjима су превладавали „побуњени становници“ локалних села.

Према српским изворима, поменута хрватска операциjа започела jе последњег дана октобра те 1991. нападом на ТО Грубишно Поље, а имала jе за циљ ликвидирати или протерати Србе са подручjа источне Билогоре. Народ источне Билогоре, оценивши да малоброjне српске снаге, њих око 400, неће моћи дуго издржати притисак више од шест пута броjниjих хрватских формациjа оjачаних тенковима и далекометном артиљериjом, а поучен историjским искуством из Другог светског рата, када су их усташе одводиле и убиjале у логорима Јадовно и Јасеновац, кренуо jе у егзодус спасаваjући голе животе.

Тог и наредног дана, комплетно становништво из 23 села и jедан броj житеља из jош 15 њих, напустило jе то подручjе и у избегличкоj колони, у коjоj се нашло око 4.000 људи и преко 600 различитих возила, прешло у Босну, у коjоj се jош ниjе ратовало. Међу њима jе било и око 250 припадника других националности, Хрвата, Чеха, Мађара и Рома, дио њих у мешовитим браковима са Србима.

После повлачења Срба из источне Билогоре, уследила су убиства преосталих становника, пљачка, паљевине и минирања кућа, укључуjући и села у коjима раниjе ниjе ни било отпора.

На поменутом списку жртава налазе се Мићо Васиљевић и Владимир Кучера из Грубишина Поља и Петар Слиjепчевић (1926) из села Растовац, коjе jе у септембру и октобру 1991. побио Вељко Марић, припадник ЗНГ из Грубишног Поља. То jе онаj ратни злочинац кога jе Србиjа у jуну ове године из свог затвора трансферисала у Хрватску.

Из поменутог списка жртава издваjа се судбина старице Данице Вудраг (1920) из Велике Дапчевице, за коjу се каже да jе имала jедну од наjтрагичниjих билогорских судбина. Са мужем Стевом изродила jе петoро деце. Сина jоj Драгу, старог две године, у грубишнопољском парку 1941. отму усташе и од тада га више никад ниjе видела. Иако jе била пред порођаjем успева побећи усташама, али jе убрзо сустигну и она пред њима роди близанце, два дечачића, коjе усташе одмах по порођаjу пред њеним очима убиjу. Са кћеркама Милком и Јованком преживела jе Други светски рат, али не и онаj деведесетих. Наиме, 1991. Даница jе остала у Великоj Дапчевици, где су jе у децембру те године убили зенговци у дворишту Филипа Глежнића.

На том списку жртава налази се и Милан Раделић (1923) из Великог Грђевца, коjи jе убиjен 24/25. априла 1997. на Велики петак, са три хица у главу из „калашњикова“. Наводи се да га jе убио локални Хрват Јосип Мариjан, уз помоћ Златка Грдинића из Павловца. Милан jе осма жртва усташа у два рата из те породице и био jе последњи Раделић у том месту.

По завршетку акциjе „Откос-10“, у наjбољоj усташкоj традициjи из 1941, настављени су рушење и девастациjа православних храмова тако да су до темеља изгореле дрвене цркве билогорског стила, jединствени споменици културе нулте категориjе под заштитом Унеска: Храм Светог Димитриjа у Растовцу, саграђен пре 1700. год. и црква Успениjе Пресвете Богородице у Доњоj Рашеници из 1709. године.

До Другог светског рата на подручjу источне Билогоре живело jе 18.000 житеља српске националности, а после усташких злочина у Другом и оних почињених у последњем рату, 2005, по подацима Митрополиjе загребачко-љубљанске, преостало их jе 1.170, углавном стариjих особа, док jе попис становнштва у априлу 2011. дочекало мање од 1.000 њих.

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

ПАРАСТОС ЗА СТРАДАЛЕ БИЛОГОРЦЕ 31. ОКТОБРА

VI Сабор Билогораца – 31. маja у Белом Потоку

Завичаjно удружење Билогора: „Јадовничке жртве 1941.“