fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Није чекао ни да му рана зацијели

Споменик побjедницима битке на Крусима

Споменик побjедницима битке на Крусима


Петар Први: „Нема тога блага на свиjету, нити ће га бити, за коjе бих крв мога народа продао, а своj образ пред свиjетом оцрнио…”

Озло­jе­ђе­ни и на­зло­бр­зи ска­дар­ски сил­ник се, на­рав­но, ни­jе мо­гао по­ми­ри­ти са те­шким по­ра­зом у Бjе­ло­па­вли­ћи­ма. Уви­ђа­jу­ћи да jе за таj по­раз, за то што ни­jе успио да по­ха­ра Бjе­ло­па­вли­ће и Пи­пе­ре, наj­за­слу­жни­jи вла­ди­ка Пе­тар Пр­ви Пе­тро­вић Ње­гош, Мах­мут-па­ша Бу­ша­тли­jа ни­jе саче­као чак ни да се из­ви­да и да му за­до­би­jе­на ра­на у Мар­ти­ни­ћи­ма за­ци­jе­ли, већ jе са jош већом си­лом (ње­го­ва ор­ди­jа jе овог пу­та, из­гле­да, бро­jи­ла 23.000 воj­ни­ка, ма­да има из­во­ра ко­jи на­во­де и свих 30.000) по­но­во кре­нуо, овог пу­та на ста­ру Цр­ну Го­ру и вла­ди­ку Пе­тра Пр­вог лично, на­у­ман да jош jед­ном пре­га­зи и спр­жи Це­ти­ње.

Но, при­jе при­че о то­ме ка­ко се за­вр­шио таj по­ход Мах­мут-па­ше на Це­ти­ње, ево не­ко­ли­ко поjеди­но­сти о исто­риj­ским окол­но­сти­ма ко­jе су прет­хо­ди­ле и овом и прет­ход­ном ње­го­вом походу на Пи­пе­ре и Бjе­ло­па­вли­ће, ко­jе су кра­jем осам­на­е­стог ви­jе­ка озна­чи­ле пре­крет­ни­цу и у исто­ри­jи Цр­не Го­ре и овог ди­jе­ла Бал­ка­на у цjе­ли­ни, ко­jи ће, ко­нач­но, до­би­ти епи­лог и у Пр­вом срп­ском устан­ку у Ср­би­jи по­чет­ком де­вет­на­е­стог ви­jе­ка.

Чим су се ру­ска ца­ри­ца Ка­та­ри­на Дру­га и аустриj­ски цар Јо­сип Дру­ги на Кри­му 1787. го­ди­не дого­во­ри­ли да по­ра­де на сла­бље­њу и по­дjе­ли тур­ског цар­ства, Тур­ска им jе, уз сна­жну по­др­шку Ен­гле­ске и Фран­цу­ске, об­jа­ви­ла рат. У же­љи да ото­ман­ску ца­ре­ви­ну по­љу­ља­jу и осла­бе са више стра­на, са­ве­зни­це Ру­си­jа и Аустри­jа су на­у­ми­ле да по­бу­не на­ро­де ко­jи вjе­ко­ви­ма ча­ме у тур­ском роп­ству. Ме­ђу пр­ви­ма Цр­но­гор­це, вjе­чи­те бун­џи­jе и не­по­кор­ни­ке. Аустри­jа jе за­то одмах на Це­ти­ње као иза­сла­ни­ка упу­ти­ла ка­пе­та­на Фи­ли­па Ву­ка­со­ви­ћа са 100.000 ду­ка­та, нешто хра­не, пра­ха и оло­ва, да на­го­во­ри вла­ди­ку Пе­тра Пр­вог да за­ра­ти са Тур­ци­ма.

Ум­ном вла­ди­ци jе то у по­чет­ку би­ло сум­њи­во и та­кву по­ну­ду jе од­био по­што ни­jе имао по­твр­ду са ру­ског цар­ског дво­ра да jе то у ин­те­ре­су Ру­си­jе, од­но­сно да jе и Ру­си­jа у ра­ту са Тур­ском. Ниjе при­хва­тио чак ни по­ну­ду на­ср­тљи­вог и не­так­тич­ног ка­пе­та­на Ву­ка­со­ви­ћа ко­jи му jе у jед­ном тре­нут­ку по­ну­дио и ми­то од 50.000 ду­ка­та.

„Не­ма то­га бла­га на сви­jе­ту, ни­ти ће га би­ти, за ко­jе бих крв мо­га на­ро­да про­дао, а своj образ пред сви­jе­том оцр­нио и ра­ди­jи сам по­ште­но и у си­ро­ма­штву умри­jе­ти, но стид­но жи­вjе­ти у изоби­љу”, од­го­во­рио jе Вла­ди­ка, твр­ди ста­ри исто­ри­чар Ја­гош Јо­ва­но­вић.

Но, ипак, кад jе и из Ру­си­jе сти­гла по­твр­да о ра­ту са Тур­ском, Пе­тар Пр­ви се по­ми­рио са Вукасо­ви­ћем и по­чео да се при­пре­ма за об­ра­чун са Тур­ци­ма. Ни Тур­ци, на­рав­но, ни­су сjе­дjе­ли скр­ште­них ру­ку. Ска­дар­ски ве­зир Мах­мут-па­ша Бу­ша­тли­jа, осjе­ћа­jу­ћи да се цр­но­гор­ска брђанска пле­ме­на све ви­ше при­бли­жа­ва­jу Цр­ноj Го­ри, да не­ће мо­ћи jош ду­го да их др­жи у покор­но­сти и одво­jе­но од ма­ти­це, пред­у­зео jе по­ме­ну­ти по­ход на Бjе­ло­па­вли­ће и Пи­пе­ре, увjерен да ће ту пре­сjе­ћи сва­ку по­ми­сао на ши­ре­ње устан­ка и у оста­лим бр­ђан­ским пле­ме­ни­ма и мо­гућ­ност њи­хо­вог при­са­jе­ди­ње­ња Цр­ноj Го­ри.

Ка­кав сул­тан и ку­чи­не

У сво­jоj зна­ме­ни­тоj при­по­ви­jет­ци „Поп Ан­дро­вић но­ви Оби­лић” Сте­фан Ми­тров Љу­би­ша jе, чи­ни се, бо­ље од ико­га опи­сао Мах­мут-па­шу Бу­ша­тли­jу, ње­го­ву па­ко­сну на­рав и зло­бу, ње­го­во не­мило­ср­ђе ко­jе су до­бра­но осjе­ти­ли и са­ми Па­штро­ви­ћи.

Кад jе не­гдjе у дру­гоj по­ло­ви­ни осам­на­е­стог ви­jе­ка, у ври­jе­ме успо­на и jа­ча­ња мо­ћи Мах­мут-паше учи­њен jе­дан умир кр­ви из­ме­ђу Па­штро­ви­ћа и Спи­ча­на, на че­му jе по­наj­ви­ше по­ра­дио углед­ни и ути­цаj­ни поп Ра­де Ан­дро­вић, то ни­jе би­ло по во­љи ни ска­дар­ском ве­зи­ру ни млетачком про­ви­ду­ру из Ко­то­ра. Пр­га­ви и са­мо­вољ­ни Мах­мут-па­ша jе истог тре­на по­звао Спича­не у Ска­дар да ис­пи­та ка­кве то они до­го­во­ре и по­ми­ре пра­ве са Па­штро­ви­ћи­ма иза његових ле­ђа и ка­ко то они ми­мо ње­го­вог зна­ња и во­ље по­мjе­ра­jу гра­ни­це (Па­штро­ви­ћи су у то ври­jе­ме би­ли под вла­шћу Мле­та­ка). Де­ле­га­ци­jа Спи­ча­на, на че­лу са Мир­че­том Ни­кла­ном, покуша­ла jе да одо­бро­во­љи на­пра­си­тог и без­об­зир­ног сил­ни­ка, на­гла­ша­ва­jу­ћи не­во­ље Спи­ча­на и му­ке ко­jе су тр­пjе­ли због тог муч­ног ду­га пре­ма Па­штро­ви­ћи­ма, али и ло­jал­ност ко­jу и да­ље га­jе пре­ма сул­та­ну. Са­мо што jе спо­ме­нуо сул­та­на, то jе до кра­jа раз­jа­ри­ло би­jе­сног ве­зи­ра:

„Ка­кав сул­тан и ку­чи­не! Ја не­мам врх се­бе го­спо­да­ра, по­тле Бо­га и Про­ро­ка, а за то­га па­ди­шу ми­слим као за сво­га ха­та. Док jе ме­ни Ар­ба­ни­jе и љу­та Ма­ли­со­ра, не бо­jим се jа, фу­ка­ро, ни сул­та­на ни це­тињ­ског ка­лу­ђе­ра, ко­jи ми сjе­ди на ђе­до­ви­ни, ни оне ћо­са­ве ба­бе у Мле­ци­ма, ко­jоj се поп Ан­дро­вић три­пут на дан кла­ња, но ћу их сва три пот­ко­ва­ти при­jе го­ди­не, и по­би­ти границу то­пу­зом, гђе ми гођ хат до­пре и но­гом чеп­не!”

 

Пише: Будо Симоновић

 

Сjу­тра: ПА­ША СЕ УЗДАО У СИ­ЛУ, СВЕ­ТИ ПЕ­ТАР У СЛО­ГУ

 

Извор: Дан

 

Везане виjести:

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу I

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу II

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу III

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу IV

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу V

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу VI

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу VII

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу VIII

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу X

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу XI

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу XII

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу XIII

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу IV

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: