Задушнице на оскрнављеном гробљу

Српско гробље у Косовскоj Митровици – порушено и упропашћено, обавиjено неком маглом, као у филмовима страве и ужаса. 

„У колони, као на стрељање да идемо, вучемо се ка гробовима своjих наjмилиjих. Са стране се чуjу jецаjи жена коjе немаjу снаге да сакриjу емоциjе. Ми сагли главе и само ходамо, као да смо нешто jачи. А свима нам стоjи велика кнедла у грлу. Пролазимо поред спаљене и напола срушене капеле. У трави се виде трагови балеге. Наше гробље им очигледно служи за испашу стоке. Боже, има ли те…“

Задушнице на оскрнављеном гробљу

Четрнаести новембар 2015. године. Иако jе небо сунчано и ведро, jош увек стеже jутарњи мраз, а хладан зимски ваздух нам црвени уши и образе. Отац и jа журимо низ улицу да стигнемо на време до Техничке школе, одакле крећу аутобуси ка православном гробљу у jужном делу Косовске Митровице. Данас су Задушнице, jедна од ретких прилика да организовано одемо тамо и запалимо свеће на гробовима своjих предака. Испред школе стоjе три аутобуса, а око њих толико људи да би могла да се напуне jош три. Некако смо успели да се угурамо у jедан од њих, стоjећи уз шипку близу предњих врата. Унутра се jедва дише. Аутобус има 60 места, а путника jе дупло више. Возач нервозно пали машину и лагано креће кроз град ка источном мосту. Испред и иза нас jе патрола КПС полициjе, коjа на свакоj раскрсници застаjкуjе и осматра има ли потенциjалних проблема, пошто ипак постиjи реална претња да нас неко заспе камењем, или, не даj Боже, нечим опасниjим. Прелазимо на jужну страну нашег града. На тоj страни не живи ни jедан jедини Србин. А пре петнаестак година било их jе на хиљаде. Прелазимо и Ситницу. По причи стариjих, некада jе то била изузетно лепа и чиста река. Данас личи на текућу депониjу. Огромне наслаге кеса, гума, грађевинског шута и другог отпада унакажаваjу обе ситничке обале, да човеку просто буде жао погледати. А у нашем аутобусу, народ к’о народ. Неки се домунђаваjу, неки свађаjу, неки просипаjу неслане шале, неки коментаришу изглед неких нових обjеката у jужном делу, а наjвише се „бистри политика“. Заиста, за 5-10 минута, колико jе траjала вожња до нашег гробља у jужном делу града, чуло се толико занимљивих (интелигентних и мање интелигентних) запажања о политичким збивањима, да би човек помислио да у сваком од моjих сапутника чучи по jедан Бизмарк! Осим што расправљаjу о разним локалним и геополитичким темама, сви забринуто врте главом коментаришући незавидну ситуациjу у коjоj се налазимо, уз притаjене уздахе и неизбежне псовке.

Коначно дођосмо до нашег гробља. А оно jадно, ем порушено и упропашћено, ем обавиjено неком маглом, као у филмовима страве и ужаса. У савршеном складу, без гурања и опомена, сви изађосмо из аутобуса и тихо прођосмо кроз капиjу. У колони, као на стрељање да идемо, вучемо се ка гробовима своjих наjмилиjих. Са стране се чуjу jецаjи жена коjе немаjу снаге да сакриjу емоциjе. Ми сагли главе и само ходамо, као да смо нешто jачи. А свима нам стоjи велика кнедла у грлу. Пролазимо поред спаљене и напола срушене капеле. У трави се виде трагови балеге. Наше гробље им очигледно служи за испашу стоке. Боже, има ли те…

Спаљена капела на православном гробљу

Док са оцем полако ходам ка гробу свога деде, наилазим на сцене какве ниjедан писац, режисер ни уметник не би могао да смисли и довољно верно опише. На уништеним споменицима старице тихо плачу и на остацима мермера пале свеће. Неки људи не могу ни да пронађу гробове своjих рођака, комшиjа, приjатеља. Унезверено тумараjу и причаjу како jе прошле године остатак споменика постоjао. Једна жена кади багрем. Моj отац jе познаjе. Рече ми да jе некада близу тог багрема био гроб њеног оца. Од спомен обележjа ниjе остало буквално ништа.

Некако нађосмо дедин гроб. Са зебњом му прилаземо, надаjући се да његов споменик ниjе докраjчен. Хвала Богу, ниjе. Крстимо се и целивамо дедину слику на хладном мермеру, скриваjући погледе jедан од другог, у страху да ћемо заплакати. Преко места где лежи моj деда, пружио се велики мермерни кип, коjи jе jош раниjе срушен, тако да се гробу може прићи са свега две стране. Ограда коjа jе окруживала вечно место починка човека по коме носим име jе прво сломљена, а затим почупана и однешена. Ћутимо. Само ћутимо… Отац се саже и из платнене торбе извуче свеће, кадионицу и малу флашу са ракиjом. Окадио jе гроб свог оца, запалио jедну свећу а мени рекао да запалим остале. Насу ми jедну чашицу, jа се прекстих, мало просух на земљу и отпих jе на пречац. Тешко ми у грудима, као да у њима олово носим. Стеже ме у грлу, а очи ми влаже. Ипак, ни сам не знам како, издржах. Не пустих сузу. Гледам дедин оскрнављен гроб, погурене људе око срушених споменика, дивље растиње и смеће коjе их окружуjе. У мени се комешаjу очаj, туга, бес и немоћ. Питам се, шта jе то у тим нељудима што их тера да чине овакве ствари? Ако смо им ми криви (што смо живи), шта су им гробови скривили? Да ли jе у питању мржња? Не. То jе нешто сувише благо и невино за овакав степен вандализма. Они, напросто, желе да избришу сваки траг нашег постоjања. Онда се наjежих и помислих да су они за сва оваква и слична злодела награђени. Наjвеће западне силе наградиле су их државом. Европа се куне у своjу демократиjу, слободу, толеранциjу… И да, цивилизациjу. А некоме ко у „сред Европе“, руши хришћанске надгробне споменике, спаљуjе цркве и манастире, даруjе ни, мање ни више, него државу! И то на делу териториjе коjи jе jедном старом европском народу наjвећа светиња, место рођења његове државе, друго име за историjу и идентитет! Нису на нашем гробљу оскрнављени само гробови наших предака, већ и европска цивилизациjа. Ако тако нешто данас уопште и постоjи…

Поглед на Косовку Митровицу са оскрнављеног гробља

Отац ме прену из размишљања. Рече да морамо брзо да идемо, jер се наш конвоj спрема за повратак у северни део града. Полако кренусмо ка аутобусима. Касниjе морамо да одемо и на гробље у Рудару, тамо ми jе сахрањена баба. Деда овде, а баба тамо. Цео век живели заjедно, а у смрти растављени. Ваљда им jе тако писано…

Вратисмо се у наш део родног града. Дођосмо до куће, а затим се упутисмо ка Рудару. На излазу из северног дела Косовске Митровице бацих поглед на велико муслиманско гробље. На њему ни jедна травка ниjе дирнута, а камоли споменици. Иако смо слаби, иако смо пали, иако свакакви људи обитаваjу међу нама, душу и даље имамо. „Хвала ти, Боже, добро jе. Још увек смо живи. Ниjе све изгубљено“, помислих у себи и крадом се прекрстих, док се ауто лагано клацкао у правцу Звечана.

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ

Везане виjести:

ОСКРНАВЉЕНА ГРОБЉА У КРУШЕВЦУ И ГОРЊЕМ ЛИВОЧУ

ЈОШ ЈЕДНО СРКНАВЉЕЊЕ ХРАМА ХРИСТА СПАСА

ПЉАЧКАЊЕМ СРПСКИХ КУЋА ПЛАШЕ ПРОТЈЕРАНЕ

ЗАТИРАЊЕ МРТВИХ