Zadušnice na oskrnavljenom groblju

Datum objave: nedelja, 22 februara, 2015
Objavljeno u Kosovo
Veličina slova: A- A+

Srpsko groblje u Kosovskoj Mitrovici – porušeno i upropašćeno, obavijeno nekom maglom, kao u filmovima strave i užasa. 

„U koloni, kao na streljanje da idemo, vučemo se ka grobovima svojih najmilijih. Sa strane se čuju jecaji žena koje nemaju snage da sakriju emocije. Mi sagli glave i samo hodamo, kao da smo nešto jači. A svima nam stoji velika knedla u grlu. Prolazimo pored spaljene i napola srušene kapele. U travi se vide tragovi balege. Naše groblje im očigledno služi za ispašu stoke. Bože, ima li te…“

 

Zadušnice na oskrnavljenom groblju

 

Zadušnice na oskrnavljenom groblju

Četrnaesti novembar 2015. godine. Iako je nebo sunčano i vedro, još uvek steže jutarnji mraz, a hladan zimski vazduh nam crveni uši i obraze. Otac i ja žurimo niz ulicu da stignemo na vreme do Tehničke škole, odakle kreću autobusi ka pravoslavnom groblju u južnom delu Kosovske Mitrovice. Danas su Zadušnice, jedna od retkih prilika da organizovano odemo tamo i zapalimo sveće na grobovima svojih predaka. Ispred škole stoje tri autobusa, a oko njih toliko ljudi da bi mogla da se napune još tri. Nekako smo uspeli da se uguramo u jedan od njih, stojeći uz šipku blizu prednjih vrata. Unutra se jedva diše. Autobus ima 60 mesta, a putnika je duplo više. Vozač nervozno pali mašinu i lagano kreće kroz grad ka istočnom mostu. Ispred i iza nas je patrola KPS policije, koja na svakoj raskrsnici zastajkuje i osmatra ima li potencijalnih problema, pošto ipak postiji realna pretnja da nas neko zaspe kamenjem, ili, ne daj Bože, nečim opasnijim. Prelazimo na južnu stranu našeg grada. Na toj strani ne živi ni jedan jedini Srbin. A pre petnaestak godina bilo ih je na hiljade. Prelazimo i Sitnicu. Po priči starijih, nekada je to bila izuzetno lepa i čista reka. Danas liči na tekuću deponiju. Ogromne naslage kesa, guma, građevinskog šuta i drugog otpada unakažavaju obe sitničke obale, da čoveku prosto bude žao pogledati. A u našem autobusu, narod k’o narod. Neki se domunđavaju, neki svađaju, neki prosipaju neslane šale, neki komentarišu izgled nekih novih objekata u južnom delu, a najviše se „bistri politika“. Zaista, za 5-10 minuta, koliko je trajala vožnja do našeg groblja u južnom delu grada, čulo se toliko zanimljivih (inteligentnih i manje inteligentnih) zapažanja o političkim zbivanjima, da bi čovek pomislio da u svakom od mojih saputnika čuči po jedan Bizmark! Osim što raspravljaju o raznim lokalnim i geopolitičkim temama, svi zabrinuto vrte glavom komentarišući nezavidnu situaciju u kojoj se nalazimo, uz pritajene uzdahe i neizbežne psovke.

Konačno dođosmo do našeg groblja. A ono jadno, em porušeno i upropašćeno, em obavijeno nekom maglom, kao u filmovima strave i užasa. U savršenom skladu, bez guranja i opomena, svi izađosmo iz autobusa i tiho prođosmo kroz kapiju. U koloni, kao na streljanje da idemo, vučemo se ka grobovima svojih najmilijih. Sa strane se čuju jecaji žena koje nemaju snage da sakriju emocije. Mi sagli glave i samo hodamo, kao da smo nešto jači. A svima nam stoji velika knedla u grlu. Prolazimo pored spaljene i napola srušene kapele. U travi se vide tragovi balege. Naše groblje im očigledno služi za ispašu stoke. Bože, ima li te…

 

Spaljena kapela na pravoslavnom groblju

 

Spaljena kapela na pravoslavnom groblju

Dok sa ocem polako hodam ka grobu svoga dede, nailazim na scene kakve nijedan pisac, režiser ni umetnik ne bi mogao da smisli i dovoljno verno opiše. Na uništenim spomenicima starice tiho plaču i na ostacima mermera pale sveće. Neki ljudi ne mogu ni da pronađu grobove svojih rođaka, komšija, prijatelja. Unezvereno tumaraju i pričaju kako je prošle godine ostatak spomenika postojao. Jedna žena kadi bagrem. Moj otac je poznaje. Reče mi da je nekada blizu tog bagrema bio grob njenog oca. Od spomen obeležja nije ostalo bukvalno ništa.

Nekako nađosmo dedin grob. Sa zebnjom mu prilazemo, nadajući se da njegov spomenik nije dokrajčen. Hvala Bogu, nije. Krstimo se i celivamo dedinu sliku na hladnom mermeru, skrivajući poglede jedan od drugog, u strahu da ćemo zaplakati. Preko mesta gde leži moj deda, pružio se veliki mermerni kip, koji je još ranije srušen, tako da se grobu može prići sa svega dve strane. Ograda koja je okruživala večno mesto počinka čoveka po kome nosim ime je prvo slomljena, a zatim počupana i odnešena. Ćutimo. Samo ćutimo… Otac se saže i iz platnene torbe izvuče sveće, kadionicu i malu flašu sa rakijom. Okadio je grob svog oca, zapalio jednu sveću a meni rekao da zapalim ostale. Nasu mi jednu čašicu, ja se prekstih, malo prosuh na zemlju i otpih je na prečac. Teško mi u grudima, kao da u njima olovo nosim. Steže me u grlu, a oči mi vlaže. Ipak, ni sam ne znam kako, izdržah. Ne pustih suzu. Gledam dedin oskrnavljen grob, pogurene ljude oko srušenih spomenika, divlje rastinje i smeće koje ih okružuje. U meni se komešaju očaj, tuga, bes i nemoć. Pitam se, šta je to u tim neljudima što ih tera da čine ovakve stvari? Ako smo im mi krivi (što smo živi), šta su im grobovi skrivili? Da li je u pitanju mržnja? Ne. To je nešto suviše blago i nevino za ovakav stepen vandalizma. Oni, naprosto, žele da izbrišu svaki trag našeg postojanja. Onda se naježih i pomislih da su oni za sva ovakva i slična zlodela nagrađeni. Najveće zapadne sile nagradile su ih državom. Evropa se kune u svoju demokratiju, slobodu, toleranciju… I da, civilizaciju. A nekome ko u „sred Evrope“, ruši hrišćanske nadgrobne spomenike, spaljuje crkve i manastire, daruje ni, manje ni više, nego državu! I to na delu teritorije koji je jednom starom evropskom narodu najveća svetinja, mesto rođenja njegove države, drugo ime za istoriju i identitet! Nisu na našem groblju oskrnavljeni samo grobovi naših predaka, već i evropska civilizacija. Ako tako nešto danas uopšte i postoji…

 

Pogled na Kosovku Mitrovicu sa oskrnavljenog groblja

 

Pogled na Kosovku Mitrovicu sa oskrnavljenog groblja

Otac me prenu iz razmišljanja. Reče da moramo brzo da idemo, jer se naš konvoj sprema za povratak u severni deo grada. Polako krenusmo ka autobusima. Kasnije moramo da odemo i na groblje u Rudaru, tamo mi je sahranjena baba. Deda ovde, a baba tamo. Ceo vek živeli zajedno, a u smrti rastavljeni. Valjda im je tako pisano…

Vratismo se u naš deo rodnog grada. Dođosmo do kuće, a zatim se uputismo ka Rudaru. Na izlazu iz severnog dela Kosovske Mitrovice bacih pogled na veliko muslimansko groblje. Na njemu ni jedna travka nije dirnuta, a kamoli spomenici. Iako smo slabi, iako smo pali, iako svakakvi ljudi obitavaju među nama, dušu i dalje imamo. „Hvala ti, Bože, dobro je. Još uvek smo živi. Nije sve izgubljeno“, pomislih u sebi i kradom se prekrstih, dok se auto lagano klackao u pravcu Zvečana.

 

Izvor: SRPSKI AKADEMSKI KRUG

 

Vezane vijesti:

OSKRNAVLjENA GROBLjA U KRUŠEVCU I GORNjEM LIVOČU

JOŠ JEDNO SRKNAVLjENjE HRAMA HRISTA SPASA

PLjAČKANjEM SRPSKIH KUĆA PLAŠE PROTJERANE

ZATIRANjE MRTVIH




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top