Одликовани борац ВРС:“Богу хвала што сам рањен,па сада имам од чега да живим“

Милан Сопић, наjмлађи одликовани борац Воjске РС: Богу хвала што сам рањен, па данас имам од чега да живим!

Милан Сопић

У рат jе отишао са непуних 19 година. Право из школске клупе. Ни први, ни посљедњи. Са завршеном средњом машинском школом „бачен“ jе у ратни гламочки казан. Додиjељен пjешадиjи. Убрзо након тога пролази обуку за команду вода, скаче са ратишта на ратиште, махом крупска, а 12. фебруара 1992. године, у 21. години живота бива рањен на Грабежу, код Бихаћа. Милан Сопић се и данас сjећа тих дана.

– Рањен сам директно у бутину. Имао сам седам операциjа. Прва од њих jе била у Бањалуци и тада су ми скидали диjелове костиjу да би ми наставили ногу. Након те операциjе сам добио инфекциjу костиjу, па сам послан наjприjе на Бањицу, потом на Воjно-медицинску академиjу, а на концу и на Бежаниjску Косу, гдjе су покушавали да утврде жариште инфекциjе и да спасу што се спасити да. Срећом, нога jе спасена.

Добио jе сребрну медаљу за храброст у 21. години, jер jе на бихаћком ратишту, осим што jе рањен, водио и 54 млада воjника. Сопић jе наjмлађи одликовани официр Воjске Републике Српске.

– Не знам да ли сам наjмлађи, то jе тешко сада утврдити, али сам сигурно међу наjмлађима. Тражио сам податке, али нисам нашао никога млађег, што, наравно, не мора ништа да значи. Пет година сам био на штакама, од 1994. го 1999. године. Нисам радио. Живио сам код ћаћиног стрица, као подстанар, на Паприковцу. Тек сам 1998. године од Министарства за избjеглице и расељена лица добио стан, у коjем и данас живим.

Након што jе бацио штаке – радио jе све. Прво jе двиjе године радио на пилани у Рибнику. Потом jе у Бањалуци резао иверице и елементе за кухиње и плакаре, а потом се запошљава у бањалучкоj Фабрици дувана, гдjе и данас ради.

– На кратко сам, приjе неколико година, напустио фабрику, да спасим стан и брак. Стан сам спасио, али жену и брак нисам успио. Радим као маjстор на одржавању цигарет- машина. Задовољан сам послом. А платом? Ко jе данас задовољан платом? Сва срећа што сам рањен, па примам инвалиднину и захваљуjући томе имам за пиво.

Милан Сопић jе борац прве категориjе и ратни воjни инвалид са 80 одсто траjног инвалидитета. Мjесечно добиjа 420 марака на име рањавања, а на годишњем плану добиjе 140 марака борачког додатка и 260 марака за одликовање. Уз плату коjу заради – то jе довољно да преживи.

– У овоj држави треба имати срећу, па бити рањен и добити инвалиднину. За посао ниjе довољна само срећа, него су више од свега потребне везе. Моjа прича jе само jедна у низу ружних прича. Побогу, мени требаjу 44 године и 7 мjесеци да зарадим jедногодишња примања Николе Шпирића! Па да ли jе то могуће? Бориш се колико можеш, али на краjу останеш сам. Држава? Коjа држава? Каква држава? Она jе своjе борце давно презрела. Знате ли ви када jе била 1995. година? Данас jе 2014. година, а људи и даље нису збринути, некаjу кров над главом, немаjу посао, често немаjу шта да jеду.

Извор: БН