fbpx

Воjска Републике Српске jе 1993. године кроз своjе положаjе пропустила, прихватила, нахранила, смjестила и излиjечила више хиљада хрватских воjника и цивила коjи су из средње Босне бjежали од муслиманске офанзиве

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/otadzbinski_rat/nove/vrs-donjevakufska.jpg
(на слици: 19. Србобранска (Доњевакуфска) пбр ВРС,1993.; извор: ВРС на Феjсбуку)

На згради сjедишта Међународне организациjе Црвеног крста у Женеви (Шваjцарска) пише: „Буди тако хуман као што jе била хумана Србиjа 1885. Године“.

Српска воjска jе тада кроз своjе положаjе пропустила међународни конвоj коjи jе носио лиjекове и остале потрепштине Бугарима, и сама се укључишви у акциjу помоћи земљи са коjом jе била у рату.

Воjска Републике Српске jе 1993. године кроз своjе положаjе пропустила, прихватила, нахранила, смjестила и излиjечила више хиљада хрватских воjника и цивила коjи су из средње Босне бjежали од муслиманске офанзиве.

Тог љета, са љетњим сунцем плануо jе и рат и развезале су се приjе рата завезане заставе са шаховницом и љиљаном. Притиснути офанзивом такозване Амиjе БиХ, жестоко потпомогнуте злогласним одредима муџахедина, Хрвати из Горњег Вакуфа, Бугоjна, Травника и свих мjеста и села тог краjа одлучуjу да потраже спас на српскоj страни, дотад, а и касниjе неприjатељскоj.

‘У љето 1993. године на Комару према нашим положаjима дошло jе око 1.520 људи, од коjих 450 униформисаних лица. Прву ноћ jе изашао jедан човjек, командир неке jединице ХВО, са супругом и двоjе дjеце. Био jе тешко болестан, добио jе упалу слезене, а жена му jе, поред тога била трудна. Породила се у Бањалуци“ , за Респект! прича Недељко Будиша, jедан од воjника ВРС из Доњег Вакуфа, тадашњег Србобрана коjи jе свjедок ових догађаjа.

Хрвати из Новог Травника и Долца изашли су према Комару, Бугоjанци су отишли према Купресу такође на српску териториjу, а jедан дио људи из старог Травника и Турбета спасоносних српских положаjа докопао се преко планине Влашић и то су три правца коjа су наjвише кориштена.

Наши су jавили команди, команда jе то одобрила и одмах су опремили школу у мjесту Торлоковац гдjе су ове избjеглице биле смjештене. Ту су били циjело вриjеме док нису пописани од стране Црвеног крста. Свима jе пружена медицинска помоћ, храна и све што им jе у том тренутку било потребно“ – каже Будиша.

Сви коjи су били гладни одмах су нахрањени, за дjецу jе допремљено млиjеко, за оне коjи нису имали пронађена jе одjећа. Рањени хрватски воjници и цивили одвезени су у српске болнице у Доњем Вакуфу или Бањоj Луци. Чак jе било случаjева да су рањеници ВРС по сопственоj одлуци чекали да се труднице коjе су стигле у колони, породе.

У видео свjедочанствима коjа су остала сачувана из тог времена, избjеглице из средње Босне нису криле своjу захвалност и изненађење приjемом на коjи су наишли код Срба. Многи су рекли да су примљени као браћа рођена. Залуђени ратном пропагандом своjих вођа, очекивали су да ће их на Комару и Влашићу дочекати брадати четници са ножем у зубима:

Недељко Будиша се сjећа да су жене и цуре тад викале: “Јеси видио што jе Србима воjска сређена, сви ошишани, обриjани, уредни“, а и да су многи хрватски воjници били изненађени.

Да су тада могли, кажу, пола тих би прихватило да се бори уз бок Воjске Републике Српске.

Међутим, сви они су по своjоj жељи транспортовани даље, већином у Хрватску. Многи су се касниjе вратили у воjску. Неки од њих су вjероватно учествовали у операциjама, двиjе године касниjе, када су се Срби повлачили из ових краjева и када се ситуациjе обрнула. У истоj тоj долини Врбаса, коjом су некада хумано и безбиjедно евакуисани, тих дана, између осталих мучних догађаjа, зољом хрватске воjске погођен jе и запаљен аутобус пун српских цивила…

“Кад бjежиш од ножа, па те неко прихвати, љубиш му и стопала, а касниjе…’‘ не довршава реченицу и са сjетом, али без каjања, прича Недељко Будиша, jер, без обзира на све, jедино што jе српска воjска могла урадити тада, у складу са часном воjном традициjом и људскошћу, била jе свесрдна помоћ тим људима.

На згради Црвеног крста у Женеви ниjе дописано: “буди хуман као ВРС љета 1993. године“.Шваjцарска jе далеко, а ратна анти-српска пропаганда jе jака. Али то не даjе за право нама да заборавимо.

Пише Жељко Свитлица за “Респект!“


О овом догађаjу снимљен jе документарни филм:

Извор: ФРОНТАЛ.СРБ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *