У књизи „Злочин у Добровољачкоj улици“ књижевник Душан Зуровац, предсjедник Удружења за истраживање ратних злочина над Србима у Сараjеву „Истина“, даjе до сада непозната свjедочанства о самом злочину, али и застрашуjуће поjединости о страдањима сараjевских Срба на самом почетку сукоба у БиХ….СРНА у пет диjелова преноси одломке из ове књиге…
Приредио: Огњен БЕГОВИЋ
На догађаjе с почетка деведесетих година прошлог виjека у БиХ и послиjе двадесет година гледа се из различитих и потпуно опречних углова – бошњачка страна на њих гледа као на „сjаjне воjничке побjеде“, а српска страна их назива злочинима.
1. март 1992.
На Башчаршиjи код Старе православне цркве, у сватовима свога сина, убиjен jе металски радник Никола Гардовић, чиjи убица Рамиз Делалић – Ћело не само да ниjе приведен пред лице правде него су га, како свjедочи Момчило Мандић – тада помоћник министра унутрашњих послова БиХ, будно чували припадници сараjевског МУП-а.
Овог убицу, чиjи су родитељи и сва родбина несметано живjели у Србиjи, у Прибоjу, касниjе ће сараjевска телевизиjа славити као хероjа, а потом ће га сами муслимани ликвидирати, као jедног од команданата у њиховоj воjсци.
Делалић jе много знао, као, уосталом, и сараjевски криминалц Мушан Топаловић – Цацо, кога ће такође ликвидирати муслимански политички врх.
2. март 1992.
У Сараjеву су освануле барикаде. То ће муслиманска страна и медиjи приписати Србима, али се поуздано знало да jе муслиманска Патриотска лига већ тада блокирала све улазе у стамбене зграде и да су у свакоj згради били начињени спискови за ликвидациjу Срба станара тих зграда.
4. април 1992.
Снаге ЈНА из Раjловца, под командом пуковника Видоjа Магазина, улазе на сараjевски аеродром. Таj дан на састанку у бази у Кртељима долази до разлаза полициjске специjалне jединице, а 34 српска специjалца напуштаjу ту базу.
5. април 1992.
„Зелене беретке“ у полициjскоj станици у Новом Сараjеву, на радном мjесту, убиjаjу полицаjца Пера Петровића. То jе био сигнал и повод да се подиjели полициjа. Срби су били приморани да заузму Полициjску школу на Врацима.
Познато jе, наиме, да jе та школа, на челу са директором Хусеином Балићем, била опремљена да у дjело спроведе Изетбеговићеву политику из „Исламске декларациjе“. За ту прилику Балић jе организовао муслимане из Храсна Брда и припаднике „Патриотске лиге“ из Новог Града, коjом jе командовао извjесни Сафет Хаџић. Као што jе познато, послиjе заузимања ове школе, српске снаге су све заробљене пустили кућама.
7. април 1992.
Српски чланови Предсjедништва Биљана Плавшић и Никола Кољевић напуштаjу Предсjедништво БиХ;
13. април 1992.
Штаб ТО БиХ доноси строго повjерљиву Директиву о одбрани суверенитета и независности БиХ, чиме jе практично обjављен рат ЈНА, а тиме и српском народу у БиХ. У тоj Директиви, између осталог, децидно стоjи:
„…Одмах извршити заузимање складишта наоружања и мунициjе и блокирање касарни и заробљавање припадника ЈНА на териториjи БиХ…“
Ова директива jе као воjна таjна и строго повjерљива хитно прослиjеђена штабовима ТО у Бихаћу, Горажду, Добоjу, Ливну, Мостару, Сараjеву, Тузли, Зворнику и Републичком штабу ТО БиХ. Као што се види, ниjе прослиjеђена само Штабу ТО у Бањалуци.
Међутим, како свjедочи пуковник Славољуб Белошевић, он се некако докопао те директиве коjу jе одмах прослиjедио Команди Друге воjне области, а она jе, вjероватно, упућена и Генералштабу ЈНА, коjи jе изгледа ниjе схватио озбиљно.
2. мaj 1992.
Напад на Дом ЈНА, убиjен портир, а рањени потпуковник, воjник и домар. Засjеда на Скендериjи и напад на вод капетана Лабудовића, коjи jе пошао у извлачење заточених из Дома ЈНА. Убиjено 14 воjника и официра, а рањено шест.
4. маjа 1992.
Из Београда долази генерал Бошковић и са Изетбеговићем постиже споразум о исељавању касарни ЈНА из Сараjева.
15. маjа 1992.
У Сараjеву jе на свиреп начин убиjен професор Медицинског факултета Милутин Наjдановић.
16. маj 1992.
Здружене муслиманско-хрватске снаге са више од 3.000 добро наоружаних припадника воjних и паравоjних формациjа врши покољ у сараjевском насељу Пофалићи, коjе jе било насељено искључиво Србима. Старих породица коjе су ту живjеле виjековима – више нема. Нема Чангаловића, Пикулића, Буњеваца, Андриjашевића, Васковића, Андрића, Тришића, Мађаревића и Голиjана.
27. маj 1992.
Масакр у улици Васе Мискина. Од подметнуте експлозивне направе погинуло jе 16 цивила у реду за хљеб, а рањено 114.
28. маj 1992.
ЈАТ извео своj посљедњи лет, евакуациjу Срба из Сараjева.
5. jун 1992.
ЈНА jе напустила своjу посљедњу касарну у Сараjеву – касарну „Маршал Тито“.
8. jун 1992.
У Великом парку у Сараjеву звjерски jе убиjено осам воjника ЈНА и четири цивила.
23. августа 1992.
„Индипендентов“ репортер из Њуjорка, позиваjући се на повjерљиве документе УНПРОФОР-а, коjи су достављени генералу Сантишу Намбиjару, пише да су наjстравичниjе злочине у Сараjеву починили муслимани да би придобили свjетску jавност за воjну интервенциjу.
29. септембра 1992.
На загребачкоj међународноj исламскоj конференциjи упућен jе позив свим муслиманима свиjета да дођу у БиХ и да се „боре за исламску БиХ, jер само свети рат – џихад може спасити БиХ“.
Везане виjести:
КО НИЈЕ ЗА САМОСТАЛНОСТ – НИЈЕ НИ ЗА ЖИВОТ /1/
ДОКЛЕ ЋЕМО ВАС ВИШЕ КЛАТИ? /2/