7 усташких кољача пред судом након 12 година

Од липња до коловоза 1941. побијено је у логору „Слано“ на Пагу око 15.000 Срба и Жидова

(Напомена редакције: Преносимо текст загребачког „Вјесника у сриједу“ од 10 јуна 1952. о суђењу усташким злочинцима из логора Слана на острву Пагу.)

Стицајем околности доспјели су  у руке правде након пуних 12 година седморица усташких кољача: Лука Барјашић, Славко Баљак, Јадре Стрика, Јере Фратровић, Бене Барић, Миле Дидулца и Иван Кеврић. Кроз три мјесеца 1941 они су као припадници I. сатније V. усташке бојне учествовали у уништавању затвореника Срба и Жидова у логору „Слано“ на Пагу.

Није нам намјера да евоцирајући ондашње догађаје изнесемо само суха факта, грозоте почињених злодјела или извјештај из судске дворане, већ да и овим случајем укажемо на сву наказност једног система, једне идеологије, која не само што је крволочно уништавала човјечанство, већ је и од људи стварала професиналне убице, бестијална чудовишта, којих се не бих стидјели сви инквизитори средње-вјековља.

Седам кољача налази се пред судом. Међутим, многи од њихових идеолога, бојника и војника, шећкају се још увијек више него слободно, по либерно-гостољубивом западноевропском свијету. Чекају „свој час“ али фашистичка химера као стоглава аждаја, узалуд плази свој отровни језик. Давно починуше измрцварени логораши, иструнуле су давно њихове измучене кости, али ми их нисмо заборавили. Оне су узидане у темеље ове земље, оне су дио нашега живота, оне су, уз Партију и Тита, мир и сигурност на нашим границама.

„Исповјед“  Луке Барјашића

Било је то у Задру 1942. У ћелији број 14 старог Трубунала убачен је неки онизак црномањаст човјек црне, гргураве косе. Тројица затвореника – Поповић, Пољак, Шолаја и легалци из околине Бенковца и Книна – загледаше зе пажљиво, тко је придошлица? Крадљивац? Шверцер? Фашиста – провокатор или истомишљеник? Пошто је опрез мајка мудрости, започеше шкрти разговор.

Одакле си, питали су. Зашто си затворен?

– Из Поличника…

Међу затвореницима настаде тајац. У оно вријеме Поличник је дао велик број усташа. Нови придошлица је приповиједао да је затворен због револвера, што је код њега пронађен синоћ, кад је припуцао из села, мислећи да нападају „Срби из Смоковића“.

– А ви, које сте вире, хрватске или православне?

За почетак било је доста. Осим тога, придошлица је носио усташке чизме да би нешто више сазнали, затвореници су, како је договорено, наступали јединствено – по плану.

– Какви православци, мајку им, они су нас довле довели.

А кад је Пољак испричао да су и њега Талијани затворили као усташу, Лука Барјашић сасвим се откравио. И међу „усташама“ започе сад већ интимнији разговор.

– Еј, Срби, мајку им, платили су они мени, ја сам им дао.

-Јесу, мајку им, и мени, живима сам браде гулио.

– А чиме сте их тукли? Како ти је било први пут?

– Некидан смо из 1200 одвели у Карлобаг, па у Оштарије. Кад смо их довели пред јаме – пусте жалости од њих. Али нитко није могао побјећи ни да је крила имао. Тукли смо их и млатили на сваки начин, да би шпарали метке. Веће смо групе жицом заједно везали, оне прве на рубу потукли, тако да су цијелу групу повукли за собом. Неки су живи у јаму скакали. Јаме смо цементирали да који не би жив изашао. Било је Јевреја из Загреба, православаца из Обровца и Книна, Грачана и Трибња.И ту је Лука Барјашић кроз три дана испричао како је одмах 1941. отишао у „Павелићеву школу“, како му је први пут било мало незгодно убити, али послије је могао 5000 одједанпут. Причао је о јамама у Велебиту, о кундачењу и премлаћивању, о силовању жена и дјевојака.

– А зашто оне Србе испод Велебита не побијете, мајку им њихову, опет је упитао Пољак.

– Јесмо и њих. Недавно на Пагу једну смо стару жену и  старога човика убили (Пољаку се срце стисло).

– Какви су – питао је, прикривајући узбуђење. А кад их је Лука Барјашић почео описивати није се више могао свладати. Скочио је на њега као рањена звијер и почео га давити.

– Ах, крвопијо усташка, убио си ми оца и мајку…

С „исповиједањем“ Луке Барјашића било је готово. Талијани су нањушили свађу  и премјестили Луку у другу ћелију, а затим га одвели у Шибеник и даље у Италију. Од осталих затворника с њим је упућен једино Шолаја у Фирензу и Парму. Свуда га је раскринкавао међу затвореницима као усташког кољача. Бојкот затвореника Барјашић је примао хладнокрвно. Касније је наводно прешао Талијанима у службу. Кажу, да су га се затвореници бојали више од икојег Талијана.

Од тада се Луки Барјашићу замео траг.

Концлогор „Слано“

Требало је пуних једанаест година да се на сајму у Бенковцу пуким случајем састану некадашњни затвореници. Лука Барјашић ухапшен је први, а за њим ускоро и остала шесторица његових мјештана.

Искази оптуженика, свједока и очевидаца, извјештаји Државног архива у Ријеци с исказом талијанске санитетеске комисије, писма и суочења, све то прилично вјерно репродуцира грозоте логора у Пагу, мукотрпни живот пашких интернираца, који више пута није био дуљи од неколико дана и сукривњу оптужених.

Логор „Слано“ на отоку Пагу основан је одмах након проглашења ендехазије, концем свибња или почетком липња 1941. „Слано“ је кршевита висораван, уствари котлина, окружена бреговима. Ту се с велебитских голети руши зими најжешћа бура, а љети влада немогућа жега. Предио је потпуно гол, без икакве вегетације, без воде, и зато ненасељен. Уз море на жалу извире неколико изворића сланкасте, непитке воде. На сјеверном дијелу ове висоравни на површини од цца 200х150 м подигли су усташе три дрвене бараке ограђене једноструком бодљикавом жицом.

Овдје су смјештавали жидове. На јужном, мањем дијелу било је десет барака за Србе. Србе су оградили троструком жицом у висини о три и ширини два и по метра. Слабо грађене бараке нису штитиле од вјетра и кише. Спавало се на голим дрвеним лежајима на спратове. Неколико километара даље, у селу Метајна био је у кућама (др. Триплате, др. Хвале и једној сеоској  кући) логор за жене и дјецу.

У „Слано“ су допремани људи из свих крајева Хрватске. Жидови, Срби, Хрвати, жене, дјеца и старци свих доби и свих професија. Логораши су дању и ноћ пристизали у Госпић, камионима или у пломбираним вагонима, а оданле су везани жицом и кундачени пјешачили до Карлобага. Из Карлобага пребацивали су их сваког дана бродовима у Лашку Слану у увалу Сушац, за неколико километара удаљени логор. Вожња бродом давала је прилике за разнолика мучења. Да се невиди што возе, усташе су обично затворенике набили у „стиву“ (унутрашњност брода), а како су мјесто 50 крцали и по 150 људи, то су по  њима газили ногама, гурали их веслима и кундацима, да се брод може затворити.

Усљед тога логораши су добијали тешке тјелесне повреде, костоломе руку, ногу, ребара и других дијелова тијела. Заповједник логора, злогласни Вентура Баљак из Поличника за којега и оптужени причају да је био један од највећих крволока у Европи, давао је у таквим приликама маха свом крволоштву и примјера ради клао појединце, напијао се њихове крви и бацао их у море с каменом о врату.

Логораше су мучили глађу., жеђу и тешким радом. Храна се састојала од једног круха на 30 особа и четврт литре воде с неколико зрна пасуља. Затвореници су јели траву уколико су до ње дошли. А кад су падали у несвијест од изнемоглости, кундачили су их да се освијесте. Хигијенске прилике страховито је погоршавала дизентерија, нарочито међу малом дјецом. Нужници – десет корака од барака, састојали су се од 10 цм дубоке уздужне јаме уз коју је једино са стране барака  био подигнут пола метра висок и 4 метра дугачки зид, тако да су затвореници одасвуд били изложени погледима стражара. Воде за прање није било, а за пиће минимално.

На ужасној жеги голи и боси, без круха и воде, морали су радити најтеже послове без икаквог смисла, да би се што више исцрпли. Радили су у каменолому, градили цесту Башка Слана-Сушац, преносили бачве с водом за логорску управу. Свако непокоравање кажњавало се стријељањем. Детаљи о мучењима нису познати. Оптужени изјављујуда мучења није било, међутим, појединци из околних мјеста приповиједају да су се усаше након покоља увијек хвалили којекаквим звјерствима. Након распуштања логора пронађен је у јужном, српском дијелу, кревет од бодљикаве жице, вјеројатно за мучење.

У Метајни

Са женама није било ништа боље ако не и горе већ и зато што се радило о женама. Тукли су их ногама, псовали им све живо и мртво, набацивали се за њима камењем. Злогласни командант логора Девчић „Пивац“ водио их је лично на купање на карлобашку страну обале и на повратку дозвољавао својој банди да бира. Од таквих „бирања“ није те патнице поштедио ни полазак на губилиште. Своје прљаве прсте умјешали су у овај злочиначки посао и „слуге божји“. Свједок Иван Фестини исказује да је у шумици Барбат недалеко нађена силована и убијена кћи Огњена Прице. Дон Крсто Јелинић коме се приписује ово уморство залазио је често у женски логор Метајна-Барбате, силовао и убијао. Неки од оптуженика сјећају се његових долазака у Слано, договарања и пијанчавања с логорским главешинама. Поп дон Љубо Магаш, жупник из Барбата, хвалио се свједоку Маржић Шими како је заједно с усашом, званим „Павица“ силовао неку осамнаестогодишњу жидовку коју су касније обојица убили.

Јелинић је у бјегству, али је Магаш због овог злодјела након ослобођења ухваћен и стријељан. Шта се све дешавало у Метајни, може се закључити по траговима у логору: разбацане дјечје ципелице, коса на жици…

Једног дана доведена је у усташку канцеларију у Метајну млада Српкиња која је пркосно добацила једном усташи: „Шта сте се уозбијестили гадови? Зар мислите да су црвени пропали?“ Једнооки командант Метајне Макс Очић одвео је несретницу у правцу „Дражице“. Мало затим, чуло се ударање пијука. Њен петогодишњи синчић нестао је исте ноћи. Језива прича о кћерки неког српског официра која је приликом клања у Фурнажи у замјену за нож нудила своју младост – није сигурно једина.

Задњих дана, непосредно пред преузимање логора од Талијана стигао је у Метајну транспорт жена, које су због присуства њемачко-талијанске комисије пребачене смјеста у Цаску (село до Барбата), а слиједеће ноћи превезене некамо за Пашка врата гдје су се налазили ровови за љешине. Свједок Доказић Јаков, усташки стражар са „Слане“ држи да су поубијане исте ноћи, јер је чуо како су се ујутро усташе вратили пјевајући у „Слано“.

Непосредно пред распуштање логора све су жене преведене у зајеничке бараке у „Слано“.

Од каме до процесије

Сви затвореници осуђени су на смрт, једино је било питање времена. Када? Сваке ноћи уз залаз сунца или пред зору група усташа одводила је логораше у већим или мањим скупинама на губилиште. Не зна се, колико је таквих погубљења било. Оптужени говоре о хиљадама усмрћених у Велебиту и предјелу Фурнажа, а искази свједока и налази љешева допуњују те хиљаде новим хиљадама. Логорски усташе нису убијали само логораше, већ су харачили по околним селима, пљачкали и крали, те одводили српски живаљ.

Свједоци спомињу убиства и одвођење мјештана из Шибуљина, Почитеља, Дивосела, Трибња и других околних села, често запомагање и штектање машинског оружја. Сваких 8-10 дана логораше су позивали да се „спреме кућама“, на „рад у Њемачку“,да се „јаве на љекарску“ или за „други“ логор, а онда су пријављене побили или постријељали. Устааша Пачини Вјекослав, звани „Судија“, приповиједао је 8. VIII.1941. да су често знали поредати по стотињак људи  и митраљезом све постријељати. Кад је наређено да се не чује пуцњава, убијали су их ножевима.

Међу тим масовним убиствима оптужени признају само покољ жидова у Велебиту (у два наврата) и покољ Срба у  предјелу Фурнажа, неколико километара иза увале Сушац – дјела за која их конкретно и оптужница терети. Код тога је, према признању оптужених, сваки учествовао у убиству само једног логораша.

Крајем српња или почетком коловоза група усташа међу њима и оптужени пребацила је бродом групо од неколико стотина жидова, мушкараца, жена и дјеце, са Пага до Барић-драге на велебитској обали. Одавде су их одвели у Велебит гдје су их истог дана побили. Детаљи тог покоља могу се наћи у свим исказима. Иза како је Вентура Баљак зорно показао како се то ради, сви усташе били су поименично позвани и морали су редом клати затворенике, Пошто се један успио откинути и побјећи, почели су их тући мацама.Тако су потукли преостале жене. Према исказима оптужених, у Велебит се одлазило у више наврата, али они нису учествовали, осим појединаца код задњег срповода за Оштарије.

Коловоза 1941. спроведено је из логора „Слано“ око 150 Срба интернираца, такођер мушкараца, жена и дјеце у један заљев (предио Фурнажа) недалеко логора, гдје су усмрћени бајонетима у ископаним јамама. О тим јамама говори касније и извјештај талијанске санитетске комисије, која је раскуживала логор. Злогласни Вентура с једне стране, и водник Шљивар с лампом с друге стране јаме, надгледали су извршење злочина. Пусте пашке ноћи наслушале су се женског ридања, јаука и дјечјег вриска. Сабласна лица кољача једва су се разазнавала у оскудном свијтлу лампаша „Грозно је било“ кажу и оптужени и већином тврде да су у мраку камуфлирали ибијање. Јаме су затим на брзину затрпали земљом и камењем.

Истог јутра 15. VIII шездесеторица усташа дошли су у мјесто  Паг с намјером да учествују у великој црквеној процесији и паради на велику госпу – да понесу госпин кип од стариградске цркве до Пага. Али народ се разбјежао. Крваве усташке прилике изазивале су ужас, гађење, мржњу. Тако су „од параде“ морали, хоћеш нећеш, одустати. Али су се зато путем хвалили: „Било је ноћас крви, говорили су, поклали смо 700 комада те жидовске и срске багаже“…

Свједоци причају да је у покољима учетвовало редовито тридесетак одабраних усташа, већином они из Поличника и Височана, те неки Босанци. Остали су морали ићи само онда када су изјављивали да то не могу радити…

Некако под конац коловоза логор је требало распустити. Посљедњи транспорти логораша одведени су у Оштарије и поклани у Велебиту. Остатак од неких 400 пребацили су у Јасеновац гдје су завршили, једнако као и други, под ножем и маљем.

Гдје је Дуња Полин

Из неких исказа произилази да су страхоте пашког логора преживјели једино Карло Хеим и Дуња Полин. Као једини очевици саслушани су наводно још 1946. и 47. од Окружне комисије за ратне злочине у Ријеци. Осим имена о њима се не зна ништа више. Тај записник није пронађен. Изгубио се негдје заједно с осталим материјалима и снимцима комисије у вези с логором „Слано“. Узалуд су остали сви покушаји да се материјал пронађе. Безброј дописа свједочи о упорном трагању задарског Оркужног суда за материјалом и непознатим очевидцима.

Писма су упућивана Одјелима унутрашњих послова Београда, Загреба, Сарајева и Осијека, Јеврејској опћини у Загребу, Јавним тужиоштвима, Медицинском факултету у Загребу, свуда гдје се претпостављало да би се споменути могли наћи. Али одговор је био редовито негативан: непознат, не станује на овом подручју… У Загребу су пронађена двојица с истим именом (Хеим Карло) али ни један од њих није био у логору „Слано“.

Тако ће пресуда пасти а да Карло Кеим и Дуња Полин неће имати прилике да се суоче са својим крвницима.

Извјештај др. Стазија

Крајем коловоза 1941. команда талијанском армијског корпуса у Краљевици отпослала је екипу од 35 војника санитетског одјељења под управом  војног лијечника Др. Стазија из Вентимиглие (прије капитуалације интерниран као антифашиста) да спали љешине у логору „Слано“. У извјештају дезинфекционе комисије од 22 IX.1941 поднесеном команди у хигијенском чишћењу и уређењу гробља у Малину и Слани наводи се међу осталим и ово: „Већ у зони гдје се брод усидрио, а још више у близини гребена гдје смо пристали наишли смо на један врло одвратан смрад, карактеристичан за органске материје у распадању. Успевши се неким путељком по голо-голцатом терену, изнад неких 400 м , нашли смо се пред јамом дугом 32, широком 2 и дубоком 16 м.

Током пута били смо присиљени употребни плинске маске, јер је смрад постајао неподношљив, а успињање нас је силило да дубоко дишемо. У удаљености од 15 м налазила се друга јама дуга 15 м, једнако дубока и широка. Уоколо ових јама одстрањена земља покривена је многим камењем да би се изазвало дојам конфигурације терена. Из споменуте земље избијају згрчене руке, ножни прсти, већ јако трули и негдје јасни обриси човјечијег тијела слабо покривеног земљом. Иза даљњих 400 м спустили смо се у другу долиницу названу Карлобашки Малин, која гледа према Карлобагу. Пошто смо прешли око 200 м у потпуно каменитој зони, без икаквог пута, наишли смо поновно на један ходник земље покривене камењем, да се маскира терен, с карактеристичним смрадом. Приступили смо методичком раду, одмицали све камење, а земљу лопатама одстранили, слој по слој. По читавој дужини гробља указале су се бројне често везане руке, босе и обувене ноге, главе с лицем или шијом горе итд.

Дошли смо до закључка да се укапало овако: они коју су одређени за укоп везани су горњим удовима по двојица и тројица заједно (увијек жицом за електричну струју) и постављени на куп земље над ископаном јамом, у које су онда падали покошени митраљезом. У моменту док смрт још није наступила срушено је на њих највеће камење из подножја сухих зидова с обје стране јаме које је у паду повукло за собом земљу, па је тако укоп извршен с мало муке и брзо. Да су рањени покопани живи доказује изобличени и трагични изаржај већег дијела лица, код љешева. Извлачење љешева било је с тог нарочито мучно, јер су љешеви набацани без реда, згурени и испремјешени удовима међусобно везани и поразмјештени у положајима који се не дају ни замислити. На неким мјестима љешеви су се налазили чак у пет слојева једни на другима, а другдје опет мање према дубини јаме. У овим јамама нашли смо само жене и дјецу а у другима испремјешане мушкарце, жене и дјецу. Стање одржавања љешева различито је у разним зонама, јер су укопи вршени у разно вријеме, па су неки љешеви могли бити стари мјесец-два, а други два или три мјесеца. Љешеве смо вадили употребом трозуба, постављали их на инпровизиране носиљке и преносили на дрвене ломаче, гдје су обилни натопљени горивим текућинама и спаљени. На свакој ломачи спаљено је око 20 љешева.

Тако је спаљено 791 мртво тијело и то 716 у главном гробљу, у Малину, 20 у малом грабољу, у Карлобашком Малину 2 у зони Малин, близу једног врела, један десно од обале за пристајање у Малину, а 52 у гробљу лијево од мјесто Слано, које нам је касније показано. Од ових љешева 407 су мушкарци, 293 жене и 91 дијете у доби од 3-14 година. Нађено је једно у повоју од око 5 мјесеци. Јужно од жичане ограде која затвара конц. логор Срба нађено је друго малено гробље гдје је бушењем констатирано да су љешеви затворени у дрвеним сандуцима и то доста дубоко. Услијед тога ово нисмо ископали.

Особа која је служила као водић код проналажења зона приповједала да је највећи број депортираних у „Слани“ био бачен у море, везан уз велико камење, а многи су си и сами одузели живот утопивши се. Амбијент у којем су депортирани живјели чини више него вјеројатним тврдњу да су самоубојства била врло бројна. За горње радове употријебљено је 70 квинтала дрва, 250 кг петролеја, 550 кг бензина, 45 кв живог вакна. Рад је трајао укупно 10 дана а уторешно је 2.720 радних сати.

Приложене фотографије нажалост нису нађене. Из овог извјештаја може се назријети само блиједа слика страхота и звјерстава почињених у Пашким логорима. Изкаси неколицине очевидаца још су далеко-ужаснији.

Писмо „мајци домовини“

На Ријеци је за рата постојао провинцијски уред за  цензуру поште, који је сваког тједна слао извјештај ријечком префекту уз изватке писама, која су сматрана интересантима. Тако су у извјештају од 12.Х 1941 цитиране неке ставке из писма Ренегата из Пага Марка Пера Видолина, који пише капетану Винценту Массиму у Мошћеницу међу осталим и ово:

„На несрећу по други пут смо остали напуштени по мајци домовини, ради чега смо врло жалосни. Чврсто самоувјерен да ћемо опет бити враћени под њено окриље, јер уз толике покоље што су извршиле ове власти та се држава не би могла одржати. Тако да данас и други људи, који су били хрватски симпатизери моле и уздижу руке к небу да би овај оток био присаједињен мајци домовини. У првом реду за то јер су оток напустиле хрватске власти па финанцијски стоји лоше а у другом зато, јер су овдје иза кога је Паг припао Хрватској, власти основале конц-логор близу Барбата на пустом мјесту, камо су допремали жидове и Србе и масакрирали их. Тако да се рачуна да је у логору који је овдје постојао, убијено и бачено у море неких 8.000 лица. Поврх тога, како се говори, убијени и других 15.000. Осим тога прича се, да су у унутрашњости усташе масакрирали и побили становништво читавих села. Усљед тих жалосних догађаја ја, а такођер и хрватско пучанство молимо небо да би Италија преузела ово подручје, јер се бојимо да ће и нас за који дан масакрирати.“

Мислим да није потребно посебно наглашавати са су ови злочини вршени у вријеме када је на Пагу већ боравила талијанска окупациона војска и да се Талијану нису нимало трудили да спријече споменута звјерства. Истом када је у логору скоро све било поклано, одлучили су се да спале љешеве и да „хрватско барбарство“ искористе (како се види) као меку за престрашено становништво и „присаједињење мајци домовини…“

Казна?

И требало пуних 11 година да се пуким случајем на сајму у Бенковцу сусретну некадашњи затвореници, да се Лука Барјашић нађе пред судом, да спадну и посљедње копрене с тајанствене погибије пашких логораша. Пуних 12 година је требало да у руке правде допану први кривци. 12 година! Поломљене кости и љешеви несретника њихових жена и дјеце иструнули су давно у јамама Велебита. Одвукла их је морска струја с пашких плићака у непознате дубине морске, а велебитска бура разнесла је њихов пепео по пашким голетима. Над њиховим тјелесима прохујале су ратне године, протутњале офанзиве-гранула слобода! У миру су процвјетала нова прољећа, у миру вијали су Велебитом нови сњегови. Мир је успокојио срца људи. И седморица усташа проживјеше у миру. У миру?

Зар се из велебитских јама не чује ноћу хропац и јаук, зар то са пашких голети не цвиле поклана дјеца не урличу избезумљене мајке? Зар то из тамнозелених дубина не зуре надули утопљеници? Зар не црвене старе мрље на крвљу натопљеној земљи, на одјелима и рукама убојица? О како се могло живјети с уморствима на души, међу гробовима жртва закланим властитим рукама, на мјесту злочина? Како се могло јести, пити, спавати? Тако се пита сваки нормалан човјек у коме има још нешто људскога. Тако је оптужене питао и предсједник Окружног суда у Задру друг Јосип Царевић иза  како се наслушао грозота. Оптуженима се није дизала коса на глави, од сјећања, нити је за њих у томе било ишта ненормалнога. Припвједали су и причали с језовитом једноставношћу и једином тежњом да „извуку“ што мање а прикрију што више, да се минималним признањима, колико толико, искупе, да спасу што се спасти даде.

Ниједан од оптужених не признаје више од једног уморства. Неки чак ни то. Сви су они само стражарили и чували затворенике. Сви су они морали клати и убијати, али то нису радили, него само једанпут, а онда су се само правили да раде. Сви су морали пљачкати, кундачити, пити крви, али они то нису могли. Плакали су, псовали Вентуру Баљка и „Пивца“ – Девчића крволочне заповједнике логора, сакривали се, изговарајући се боловима у трбуху. Могуће би човјек и повјеровао да  искази нису тако контрадикторни. У тој гомили папира, записника, изјава и суочења, више се не зна ко је кога убио и колико је убио. Све постаје црвено од крви, а патња недужног људског меса избија на видјело, ужасна у својој голотињи.

Лука Барјашић је осуђен на доживотну робију. Суд је узео у обзир малољетног оптуженога и запуштеност и утјецај усташких заповједника. Како ће проћи остали? Вјеројатно ни боље ни горе. Уза све жалбе јавног тужиоца и негодовање јавности олакотне околности су исте. Сви оптужени нису тада имали него неких 20 година. Разговарала сам с много људи, обичних, малих људи, а и с друговима у народној власти, с таквима који су били по страни за вријеме борбе, а и с таквима који су од усташке руке изгубили све што им је било најдраже. Нигдје није било двоумљења. Осјећај за правду у срцима људи тражио је смрт! А када су људи сазнали да пресуда вјеројатно неће бити смртна, кад су чули разлоге таквој судској одлуци зашутјели су неко вријеме, размишљали и кимнули. Да, доиста- можда то нама данас више и није потребно. А када је већ ријеч о казни-присјетих се Баљкова одговора помоћнику јавног тужиоца на питање „Како је, Славко?“-Добро, рекао је Славко. И то је тачно. Добро је. Они могу спавати. Слијепо је око савјести.

Давно помријеше у јамама измрцварени логораши, иструнуле су давно њихове измучене кости, али ми их нисмо заборавили. Оне су узидане у темеље ове земље, оне су дио нашега живота, уз Партију и Тита, оно су мир и независност на нашим границама.

Маја НАРИЋ

Везане вијести:

Ante Zemljar: Haron i sudbine

Душан Басташић – И Слана је Јадовно

Усташки логор на Пагу (1) „СЛАНА“ МЈЕСТО УМИРАЊA

Усташки логор на Пагу (2) ИЗВЈЕШТАЈ ПОРУЧНИКА САНТА

Усташки логор на Пагу (3) ЖИВИ ЗАКОПАНИ

Усташки логор на Пагу (4): И МОРЕ – ГРОБНИЦА

Свједочанство о злочину у логору Слана на Пагу

СТРАТИШТА СРБА И ЈЕВРЕЈА НИСУ МЈЕСТА ЗА ЗАБАВУ

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 16. марта 2016. године.