Непокорени град: Пробој Лењинградске блокаде

Тих зимских дана 1943.године читава совjетска земља jе буквално упиjала топовску канонаду, чиjи су одjеци стизали из приволшких степа код Стаљинграда.

Неприjатељ, коjи jе много пута до тада стезао „у клешта“ jединице Црвене армиjе, одjедном се сам нашао у котлу. И тих дана су његове стратешке рачунице поново биле уништене, jер jе на северозападу земље, 18.jануара 1943.године, пробиjена блокада Лењинграда.

Скоро 500 дана и ноћи jе Лењинград чекао таj дан. 8.септембра 1941.године jединице Вермахта су, пошто су освоjиле Шлисенбург, град уз извориште  реке Неве, изашле на Ладошко jезеро и блокирале копнени прилаз Лењинграду. А већ после неколико дана Хитлер jе издао директиву коjа jе директно одговарала на питање какву jе судбину наменио Лењинграду:

„Фирер jе донео одлуку да са лица земље збрише Петербург. Када се растури Совjетска Русиjа постоjање тог огромног града губи сваки смисао… Предлаже се да се град потпуно блокира, и да се затим  сравни са земљом уз помоћ артиљериjе свих калибара и непрекидног бомбардовања из ваздуха. Уколико због створене ситуациjе дође до понуде  града да се  преда, она ће бити одмах одбиjена, jер проблеми коjе доноси постоjање становништва у граду и његово снабдевање прехрамбеним производима не можемо и не треба ми да решавамо. У овом рату коjи се води због права на постоjање, ми нисмо заинтересовани да сачувамо ни наjмањи део становништва.“

Одсечени од „Велике земље“ армиjа и народ су преживели  борбу за живот, коjа jе  траjала много месеци. У току блокаде неприjатељ jе обрушио на Лењинград 150 хиљада проjектила и 105 хиљада авионских бомби. Порушено jе преко 10 хиљада зграда, погинуло jе преко 17 хиљада Лењинграђана, а 500 хиљада jе остало без крова над главом.

Али наjстрашниjу жетву смрти jе пожњела глад. Она jе почела скоро одмах по почетку блокаде. Следовање хлеба радника jе смањено на 250 грама. Службеници (15% људи у блокади),  деца (20%) и становништво без сталног боравка у Лењинграду (31%) добиjали су по 125 гр. Хлеб jе прављен од мало брашна и много додатака (отпаци при производњи уља, мекиње, отпаци од млевења житарица, целулоза за исхрану).

Норма дневног уноса беланчевина jе смањена са 40 – 10 г,  уместо 100 – 160 г колико jе потребно да људски организам нормално функционише. Производи коjи садрже животињске беланчевине практично нису ни издавани.

Гладовање jе довело да масовне алиментарне дистрофиjе (мршање због гладовања). Таj облик патологиjе, коjи jе до тада био непознат изазвао jе масовну смрт људи у блокади. Према непотпуним подацима – 1 милион и 413 хиљада Лењинграђана jе постало жртве глади, а  то значи да су од три љењинграђана – два умрла од глади.

Али њих нису сломиле ни наjтеже муке. Лењинграђани  су веровали у победу, упорно су учвршћивали одбрану, борили се са пожарима, глађу, болестима, различитим шпекулациjама, крађама и отимачинама.  И – радили су, производећи у условима наjвећег могућег дефицита материjала, енергиjе и радних руку производе коjи су били потребни фронту.

…Да мало прекинемо разговор о историjи,  како бисмо се присетили свега што су причали они коjи су негирали историjу у вези са том трагичном страницом рата. И да jе Стаљин користећи руке глади покушавао  да се освети колевци револуциjе  због њене непокорности (познато  jе да су лидери антистаљинистичке опозициjе последњи пут пре Другог светског   рата покушали да се организуjу, и то на улицама Лењинграда, 7.новембра 1927.),  и да jе много хуманиjе било да се град преда Немцима: као, за „гомилу камења“ су  безразложно дате стотине хиљада људских живота. И да jе руководство из Кремља жртвовало Лењинграђане, не размишљаjући шта ће се њима десити…

Прво увредљиво тумачење jе толико апсурдно да га нећемо ни коментарисати. Што се тиче одговора да лицемерно-jадикуjуће питање да ниjе можда било хуманиjе да се град преда без отпора, вратићемо „хуманисте“ на напред цитирану Хитлерову наредбу: „Уколико…дође до понуде о предаjи, она се мора одбити… нисмо заинтересовани да сачувамо ни наjмањи део становништва“.

Коме jе то недовољно, навешћемо и белешку из дневника начелника штаба Врховне команде копнених jединица Вермахта, генерал-пуковника Ф.Галдера:„Непоколебљива jе Фирерова одлука да Москву и Лењинград сравни са земљом како би се потпуно ослободио становништва тих градова, коjе бисмо у супротном морали да хранимо преко зиме“. Односно – нацисти су већ били испланирали да униште град са његовим комплетним становништвом. А како би Лењинграђани то боље схватили, никаква бољшевистичка пропаганда ниjе била потребна: осваjачи су своjим поступцима –  свакодневним  бомбардовањем, сталним артиљериjским нападима, гушењем помоћу блокаде, то и показали.

И да су Лењинграђани  бачени очи у очи са неприjатељем – то jе потпуна глупост. Колико год jе могла, њима jе помагала читава земља. По налогу Државног комитета за одбрану формиран jе Пут живота – воjно-транспортна магистрала коjа jе водила преко Ладошког jезера и од септембра 1941. до марта 1943. године повезивала град у опсади са Великом земљом. Превоз су вршили Ладошка воjна флота и Северозападно речно бродарство, а када jе jезеро било залеђено – аутомобили и коњи. Путем живота jе, док jе он функционисао, превезено  преко 1,6 милиона  тона терета и евакуисано око 1,4 милиона људи.

И jош – зар jе могуће избрисати из свести  чињеницу да jе у периоду 1941. – 1942. године  наша Армиjа четири пута покушала да пробиjе блокаду Лењинграда?

Снага духа становништва и воjске запањуjе и одушевљава. Град, испоставља се, ниjе се само бранио. Л.А.Говоров, генерал-потпуковник  артиљериjе (будући маршал Совjетског Савеза) коjи jе у jуну 1942.године преузео командовање снагама Лењинградског фронта, изабрао jе активну одбрану.

Само jедан пример: како би неутралисао ватру, систематски слату на град, он jе на основу идеjе генерала Г.Ф.Одинцова, његовог заменика  за артиљериjу, предложио да се води активна противбатериjска борба. Да би се водила таква борба од  растурених пукова и група  специjално jе формиран артиљериjски корпус. Командант лично jе разматрао и одобравао планове деjстава за уништење неприjатељских батериjа. Прво  jе вршено фотоизвиђање  из ваздуха, тако да су  воjни извиђачи прецизирали тачан положаj батериjа,  а затим jе отварана ватра по тачно одређеним циљевима, коjи су  уништавани.

Постепено jе ватрена и тактичка надмоћ прешла на Лењинградски фронт. Никаква одбрана, колико год да jе маjсторски била постављена, ниjе била у стању да обезбеди победу. И.Говоров jе дошао на идеjу, рекло би се потпуно незамисливу за град коjи jе са свих страна опкољен: да се од снага у неприjатељском прстену за извршење крупне операциjе формира ударна (!) група. „Идеjа удара из опкољеног града“ – доцниjе се сећао маршал, – „омогућивала jе осваjачки пробоj и совjетским снагама давала у руке изузетно снажан фактор – оперативно изненађење“.

Командант jе таj план методично и упорно спроводио. Током лета и у jесен 1942.године успео jе не нарушаваjући стабилност одбране да из првог ешалона формира седам стрељачких дивизиjа. Идући са причом унапред, да кажемо да jе ударна групациjа, створена од њих, при извођењу операциjе за пробиjање блокаде Лењинграда  –  „Искра“ – одиграла наjбитниjу улогу .

Замисао операциjе jе била да се контраударима два фронта – Лењинградског (генерал Л.А.Говоров) и Волховског (генерал К.А.Мерецков) – уништи немачка групациjа коjа jе била стационирана  северниjе од села Сињавино, да се блокада пробиjе и да се поново успостави железничка веза града са Великом земљом, дуж jужне обале Ладошког jезера.

Шлисербушко-Сињавински иступ jе био широк 12 – 17 км и дубок око 15 км.  Са  запада jе таj учвршћени реjон штитила Нева по ширини између 400  и 600 метара и са стрмом левом обалом висине 12 – 14 метара. Немци су читавих 16 месеци jачали одбрану тако што су  ивице обале поливали водом како би се обала заледила, а приступ су прикривали вишеслоjном  ватром и жичаним оградама. Немачка групациjа за шлиселбуршко-сињавински  иступ jе броjала 10 – 12 хиљада људи, скоро 700 топова и бацача, око 50 тенкова и jуришног оруђа. Са таквом снагом ниjе било лако изаћи на краj. Али се морало!

Операциjа „Искра“ jе почела 12.jануара 1943.г. уjутро, после снажне артиљериjске припреме, у коjоj jе учествовало преко 4,5 хиљаде оруђа и бацача. Одмах после артиљериjских удара на лед Неве су се отклизали jуришни одреди, групе за растурање ограда и екипе пионира  67. армиjе. За изузетно кратко време они су форсирали Неву и користећи металне „мачке“ – куке, степенице, чакље,  попели су се на стрму обалу. Преко реке jе пребачен тенковски батаљон 286. стрељачке дивизиjе коjа jе заjедно са пионирима и пешадиjом упала у „2. градић“. Жестоке битке су се развиле дуж Волховског фронта коjи се кретао у сусрет Лењинградском.

У извештаjу 18. немачке армиjе, када су сумирани  резултати првог дана операциjе, констатовано jе: „Без обзира на храбар отпор наших снага и контранападе, противник jе већ првог дана битке успео да се пробиjе дубоко. Наше jединице су толико изморене да су тек нешто мало успеле да успоре даље напредовање противника“.

…Седам дана и ноћи, са упорношћу коjа ниjе слабила, наступале су совjетске jединице. Од jутра 18.jануара истовремено са истока и запада делови 67.армиjе Лењинградског и ударне армиjе Волховског фронта, почели су са jуришем на Радна села бр. 1 и 5. У 9,30 jе ослобођен град Шлисенбург, а до краjа дана и jужна обала Ладошког jезера jе потпуно очишћена од неприjатељских jединица. Направљен jе коридор ширине 8 – 11 км коjим jе Лењинград добио копнену везу са осталим делом земље.

Истог дана, Државни комитет за одбрану jе донео одлуку да се изгради железничка пруга jужниjе од Ладошког jезера. Железничка грана од станице Пољана Октобарске железничке линиjе до Шлисенбурга, дугачка 33 км, jе изграђена за само 19 дана. 7.фебруара у Лењинград  jе са Велике земље стигао први воз, и нешто jе тежа постала дневна порциjа хране…

Ти догађаjи, стари преко седам деценија, могу да нас науче многом. Пре свега – моралноj чврстини пред онима коjи нас увераваjу да историjу треба читати на „нов“ начин, тако што ће се брисати и живот, и дела наших очева и дедова коjи су сломили кичму немачком фашизму,  значи тражити да се рат поново одигра, да се канал  духовне везе оних коjи сада живе са хероjском генерациjом бораца, генерациjом оних из Блокаде,  затрпа. Али – не  дозволити да се та веза затрпа  –  значи   –  сачувати наследност судбине  нашег народа.

Јуриj РУБЦОВ

Извор: РУСКИДОМ.РС