Кад сам кренуо из Београда, мислио сам да одлазим заувек, а ипак сам у Италиjи остао само годину и по дана jер се у мени нешто бунило и нисам могао да се помирим са поразом, да признам победу онима коjи су на нечасан начин покушали да ме униште и као човека и као новинара – каже Данко Васовић.
Бањалука, jула 1942: Валдхаjм између Павелића и немачког генерала Фридриха Штала
Тамо у туђини сам схватио да jе jедини начин да победим и изборим се са ветрењачама да се вратим и наставим ту где сам стао, да до краjа разголитим истину о Курту Валдхаjму, што ће несумњиво истерати на чистину и оне коjи су тако безочно покушали да спасу овог злочинца, фабрикуjући и потураjући ми онаj лажни документ. Тако jе почела моjа нова потрага за доказима о Валдхаjмовоj нацистичкоj прошлости, али и о његовоj улози агента КГБ-а!
Колендићева таjна
А на то да jе Курт Валдхаjм, уз све остало, био и агент КГБ-а пажњу ми jе прво скренуо главом Симон Визентал jош 1986. године. Потом ми jе и Владо Дедиjер тврдио да jе Курт Валдхаjм „двадесетчетворокаратно злато“ КГБ агентуре, а све ми jе затим потврдио и Антон Колендић, jедан од наших наjjачих обавештаjних кадрова, легенда наше службе иностраних послова, главни jугословенски оперативац у Аустриjи одмах после Другог светског рата, коjи jе тада у Бечу формално био заменик шефа наше воjне мисиjе.
Нашао сам га у Београду. Живео jе у Палмотићевоj улици броj 12, у стану броj jедан. Отворио се човек и испричао ми веома занимљиве поjединости коjе су ме, уз остало, увериле да све оптужбе на рачун Валдхаjма нису празна прича, па ни то да jе чак радио за совjетску обавештаjну службу.
Колендић jе, дакле, од 1947. године био заменик шефа наше воjне мисиjе у Бечу. Негде у jануару 1948. из Београда му jе дипломатском поштом стигло обавештење и документациjа коjе ратне злочинце треба тражити у Аустриjи, односно ко jе од Аустриjанаца по одлуци наше комисиjе проглашен ратним злочинцем. На jедном од тих досиjеа стаjало jе име поручника Вермахта Курта Валдхаjма:
– Како смо ми – испричао ми jе тада Колендић – у том тренутку, jануара 1948. године, jош били у добрим односима са Совjетима, jош ниjе била пукла афера око резолуциjе Информбироа, jа сам досиjе „Валдхаjм“ предао мом наjбољем приjатељу и сараднику из руске дипломатске мисиjе у Бечу, пуковнику НКВД-а – звао се Гонда – а био jе jедан од шефова у совjетскоj интересноj зони у Бечу. Договорили смо се да заjеднички гонимо Валдхаjма jер смо установили да jе он у Бечу, да нам jе ту при руци – да jе шеф кабинета тадашњег аустриjског министра иностраних послова.
Догодило се, међутим, да jе пуковник Гонда, непосредно после тога jедноставно нестао и о њему никада више нисам ништа чуо. Човек коjи jе дошао на његово место правио се луд, да поjма нема о каквом jа то Валдхаjмовом досиjеу говорим, а кад сам га припитао за Гонду он ми jе загонетно одговорио: – Боjим се да га више никада нећете видети… Показало се да jе био у праву.
По повратку у Београд – казуjе даље Васовић – одлучан да наставим борбу за истину о Курту Валдхаjму, знао сам да ми успех у тоj борби могу гарантовати само нови, jош убедљивиjи докази од оних до коjих сам већ дошао и коjе сам обелоданио. И у мом случаjу се испоставило и jош jедном потврдило да срећа прати храбре и упорне. Тако бих могао да протумачим то што сам се срео са Радисавом – Радем Зеленовићем, директором Кинотеке, коjи jе извукао из бункера и дао ми више од 60 година наjстроже чувану таjну – усташки филм о Јасеновцу.
Познато jе да jе Зеленовић увек био уз Тита, Доланца и друге jугословенске главаре коjи су, рецимо, присуствовали свечаним отварањима Пулског фестивала, наjзначаjниjе jугословенске филмске смотре, но он jе, као дете родитеља страдалих од усташке руке, жртава усташког геноцида, сигурно носио ту дубоку и отворену рану на души и стога jе свакако и одлучио да ми помогне. |
Уз то jе, очигледно, ценио моj рад и био уверен да ћу jа таj материjал искористити на прави начин. Истовремено сам дошао и до драгоценог ратног извештаjа са Козаре писаног руком Немца Курта Нехера.
Тако су се, у ствари, изненада поклопиле две изузетне ексклузиве: имао сам у рукама оригинално филмско сведочанство, снимљено усташком камером и то, фактички, по оригиналном сценариjу написаном рукомнаjбољег немачког ратног извештача Курта Нехера, коjи се у то време затекао на том простору. Био jе то велики подстрек да кренем свом снагом у нову потрагу за истином о овом загонетном Аустриjанцу, коjи се jош шепурио на функциjи председника Аустриjе.
Таj усташки филм су сигурно некада гледали неки људе из те jугословенске специjалне безбедносне структуре коjи су свакако и ударили печат наjстроже таjне на њега, али они очигледно нису запазили, нити им jе ишта значио jедан детаљ, jедан човек коjег сам jа препознао на филму. Исто тако, многи су несумњиво знали и за таj извештаj Курта Нехера и његову садржину, али сам, изгледа, само jа у филму препознао Курта Валдхаjма и то повезао са Нехеровим извештаjем.
Схватио сам и непобитно утврдио да се Нехер и Курт Валдхаjм те 1942. године нису одваjали од команданта у том сектору, немачког генерала Фридриха Штала па и самог усташког поглавника Анта Павелића. Наиме, сем команданта те групе немачких воjних jединица зване Западна Босна, генерала Фридриха Штала, иначе команданта немачке 714. пешадиjске дивизиjе, у филму се стално поjављуjе и Анте Павелић и злогласна усташка црна легиjа, а ту су непрекидно и Курт Валдхаjм и новинар Курт Нехер, коjега, по свему судећи, нико пре ниjе препознао.
Сви су, изгледа, мислили да jе то неки периферни лик, обични цивил, коjи се ту случаjно затекао. Ја сам, међутим, одмах запазио да jе он стално уз Штала и Павелића, да све пажљиво записуjе, да стално нешто запиткуjе.
Главно Хитлерово перо
По моjим сазнањима, Нехер jе, изгледа, умро мало пре него што сам га jа препознао на филму. За живота jе обjавио две књиге, изузетно важне за немачку историографиjу – „Наша борба на Балкану“ и „Годишњица Луфтфафеа“. Ради се о самом врху немачке ратне публицистике. Он jе очигледно био jедно од главних новинарских пера Хитлерове Немачке и оставио jе упечатљиво сведочанство како су се Немци борили на Балкану, односно шта jе било са чувеним Луфтфафеом.
Стигла директива – Пошто jе Горан – Сито Ракочевић постао министар, па директор Телевизиjе Црне Горе jа сам му, наивно веруjући у старо приjатељство, понудио моj филм о Валдхаjму, сигуран да ће га обjавити и помоћи ми, али он ни да се барем jави и каже да не може или не сме – заборавио „свог писца“ као лањски снег. Или jе, можда, и до њега – претпостављам преко Светозара Дурутовића Дура – jош раниjе допрла „директива“ са „савезног нивоа“ да се Валдхаjм мора чувати и бранити свим средствима.
Заборавио свог писца – Кад jе Младост одлучила да обjави моjу књигу о Курту Валдхаjму директор те издавачке куће jе био млади Горан – Сито Ракочевић, коjи ме бог зна како волео и ценио. У свакоj прилици би ме тапшао по рамену: „Где си ти, моj пишче?“ Ја у то време већ познат новинар, свет бруjи о мени, човек коjи jе раскринкао Валдхаjма, човек због чиjих се текстова тресе аустриjска председничка палата… Зарадио и лепе паре од „Штерна“ и „Шпигла“, дружим се са Милом Ђукановићем и Ратком Кнежевићем, водим их на ручкове и вечере (обично смо ишли у Међународни прес центар на jагњетину и телетину кувану у млеку), залазимо у Клуб књижевника у Францускоj… Све то ће Сито, међутим, напрасно заборавити касниjе, кад jе пукла афера са фалсификованим телеграмом и кренула хаjка на мене.
Извор: ВЕСТИ
Везане виjести:
Афера Валдхаjм у Југославиjи (13): Атентат на утакмици
Афера Валдхаjм у Југославиjи (12): Кукавичjе jаjе
Афера Валдхаjм у Југославиjи (11): Брзоjав шокирао свет
Афера Валдхаjм у Југославиjи (10): Велика пљачка „Новости“
Афера Валдхаjм у Југославиjи (9): Комунисти штите нацисту
Афера Валдхаjм у Југославиjи (8): Моjсов вуче конце
Афера Валдхаjм у Југославиjи (7): Усташе га одликовале
Афера Валдхаjм у Југославиjи (6): Сви памте злог поручника
Афера Валдхаjм у Југославиjи (5): Крваве серенаде
Афера Валдхаjм у Југославиjи (4): Крваве серенаде
Афера Валдхаjм у Југославиjи (3): Злочинац са шифром
Афера Валдхаjм у Југославиjи (2): Поноћни састанак
Афера Валдхаjм у Југославиjи (1): Прљава игра из Беча