Афера Валдхајм у Југославији (1): Прљава игра из Беча

Све светске агенциjе, сва озбиљниjа гласила на планети, пренела су 4. марта 1986. године текст „Њуjорк таjмса“ у коjем бечки дописник ових угледних новина тврди да jе Курт Валдхаjм, бивши генерални секретар Уjедињених нациjа, а тада наjозбиљниjи кандидат за председника Аустриjе, за време Другог светског рата био поручник Вермахта и то у штабу злогласног команданта немачке армиjске групе „Е“, фелдмаршала Александра фон Лера.

На црноj листи УН

Текст, илустрован ратном фотографиjом, снимљеном 22. маjа 1943. године на аеродрому у Подгорици, на коjоj jе Валдхаjм у друштву италиjанског генерала Еркола Ронкаље, СС групен фирера Артура Флепса, команданта злогласне СС дивизиjе „Принц Еуген“, и немачког пуковника Јоакима Махолца, обjавиле су, наравно, и „Вечерње новости“.

Оваj тада наjтиражниjи jугословенски лист jе, захваљуjући првенствено ангажовању младог, до тада углавном спортског новинара Данка Васовића, 22 дана касниjе ексклузивно обjавио досиjе „Ф – 25572, Курт Валдхаjм“ из коjег се недвосмислено види да jе jугословенска државна комисиjа за утврђивање ратних злочина Валдхаjма прогласила злочинцем jош 17. децембра 1947. године.

Таj досиjе jе већ почетком 1948. године упућен одговараjућоj комисиjи Уjедињених нациjа, коjа jе на основу њега Валдхаjма ставиле на црну, „А“ листу ратних злочинаца (на списку оних коjи су за време Другог светског рата окрвавили руке, углавном Немаца, Италиjана, Мађара и Бугара – укупно их jе 791 – име Курта Валдхаjма jе уписано под редним броjем 724).

Данко Васовић, коjи се од тада у потпуности посветио овоj теми – написао и веома опширну и документовану књигу – готово две године касниjе, 25. jануара 1988, домогао се и наjубоjитиjег документа, телеграма коjим, наводно, „поручник Курт Валдхаjм тражи да се 4.224 заробљеника са Козаре, углавном жена и деце, упути у Грубишно Поље 3.514, а у Земун 730“. Таj громовити докуменат jе пет дана касниjе обjављен у познатом немачком недељнику „Дер Шпигел“, али се истовремено поjавио и у „Вечерњим новостима“.

Према реакциjама коjе су уследиле изгледало jе да Курту Валдхаjму, коjи jе у том тренутку већ више од годину и по дана седео у фотељи председника Аустриjе, нема спаса, да ће морати да се повуче и суочи са тамним, крвавим страницама своjе ратне биографиjе. Десет дана касниjе, међутим, уследио jе jош громовитиjи обрт: Криминалистички институт из Штутгарта jе недвосмислено утврдио да jе компромитуjућа „брзоjавка“, у ствари, класични, вешто смишљени и фабриковани фалсификат!

Од тог тренутка у председничкоj палати у Бечу jе завладао спокоj – из темеља jе заљуљана цела афера и у питање су доведени и сви остали докази о ратним греховима Курта Валдхаjма. Он jе победнички поентирао, одседео до краjа мандата на председничкоj столици, а потом живео као повучени, готово заборављени пензионер све док га 14. jуна 2007. године, у дубокоj старости, ниjе издало срце.

На другоj страни, у дому Данка Васовића, наjпознатиjег и наjупорниjег новинара-истраживача ратне прошлости Курта Валдхаjма, након обелодањивања прљаве игре са фалсификованим документом и подмукле подметачине, увукао се неспокоj и отпочела jе његова голгота, његова очаjничка борба за истину о Валдхаjму, али и борба за људску и новинарску част и углед, па и за голи живот. Јер, показало се да иза фалсификата коjи му jе потурен као кукавичjе jаjе стоjе мрачне и моћне силе из државног апарата, своjеврсног „Валдхаjм-лобиjа“, упрегнуте да, не бираjући средства, оперу љагу и спасе главу злочинцу, чак и по цену уништења, физичке ликвидациjе онога коjи ниjе пристао да ћути и жмури пред непобитним чињеницама.

Прича коjа следи представља исповест овог упорног и непоколебљивог човека, како се већ 25 година рве са ветрењачама, како jе, поред осталог, склопио потресно документарно филмско сведочанство о Валдхаjму и злочинима у Југославиjи у коjима jе он учествовао – како jе, коначно, дочекао велику сатисфакциjу да његов филм угледа свет на великоj сцени међународног фестивала таквих остварења у Њуjорку и нађе се у музеjу холокауста у Маjамиjу, а потом и у Јерусалиму, као стална програмска поставка и веродостоjни доказ о нацистичким злочинима, не само над Јевреjима:
Ја сам служио воjни рок у 63. падобранскоj бригади – казуjе Данко Васовић. – Униформу сам скинуо тачно 28. новембра 1975. године (као добар воjник добио сам месец дана наградног скраћења рока). Имао сам тада непуне 23 године. Одлучио сам да наставим започете студиjе права. Моjа маjка jе ипак брзо увидела да ће бити слаба ваjда од моjих студиjа, да мене много више занимаjу друге ствари и проценила да би било наjбоље да ми нађу неки посао и jедноставно ме склоне са улице и мало одвоjе од онога што ме тада заокупљало више од студиjа.
Казала то и моме оцу Радулу, новинару „Борбине“ куће. Он jе у принципу био флегман и никад ниjе ништа драматизовао, али jе очигледно овог пута сасвим озбиљно схватио и уважио мишљење моjе маjке.
У то време jе главни и одговорни уредник „Вечерњих новости“ био Тома Милиновић. Радуле му тих дана, изгледа, у некоj прилици, онако узгред напомене и припита га да ли бих jа можда могао да почнем нешто да пишем за „Новости“, а оваj му без предомишљања казао да ће све учинити да ми се пружи шанса, а после jе све на мени.

Наjбољи командос

Како сам и пре одласка у воjску, током студиjа, помало писао за „Младост“, за новине у коjоj jе, иначе, новинарску кариjеру започео и моj отац, jа сам одмах по изласку из воjске наставио да се уз студиjе бавим и новинарством.

Иако млад и неискусан новинар, као добар воjник, као наjбољи падобранац и командос, првак у скоку увис у Ратном ваздухопловству, успео сам, тако, да добиjем и у свечаном броjу „Младости“ за празник Републике, 29. новембар 1976. године, обjавим интервjу са тадашњим начелником Политичке управе Југословенске народне армиjе, генералом Вељком Кадиjевићем, коjи jе имао изузетног одjека. Кадиjевић jе ту мени казао многе значаjне ствари и интервjу jе пренела сва jугословенска штампа, а пренела га jе и државна телевизиjа у ударном дневнику, наглашаваjући да jе интервjу дат новинару „Младости“ Данку Васовићу.

Богати пензионер – Кад се Курт Валдхаjм 1986. године други пут кандидовао за председника Аустриjе, избио jе скандал са брижљиво скриваним страницама његове ратне биографиjе, али га то ипак ниjе омело да добиjе на изборима и да на тоj функциjи одседи цео шестогодишњи мандат. Умро jе 14. jуна 2007. године у свом родном месту на перифериjи Беча мирно, до последњег дана, грицкаjући „пензиjицу“ од 130.000 долара месечно, коjу му jе гарантовала функциjа челног човека Уjедињених нациjа.

Аутор: Б.СИМОНОВИЋ

Извор: ВЕСТИ

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 04. октобар 2012. године.

Везане виjести:

Курт Валдхаjм слао људе у Јасеновац

Данко Р. Васовић: ВAЛДХАЈМ, СКРИВАНО ЗЛО