Улога Вељка Џакуле у егзодусу крајишких Срба

У прољеће 1990. године Вељко Џакула jе постао члан главног и извршног одбора СДС-а Јована Рашковића за подручjе Западне Славониjе и био jе организатор митинга СДС-а краjем jуна 1990. године у Пакрацу на коjем jе доминирала четничка иконографиjа. У jануару 1991. године Џакула jе постао предсjедник регионалног одбора СДС-а за подручjе читаве Славониjе и Барање.

Џакула jе 2. марта 1991. године био организатор масовне побуне полицаjаца српске националности у Пакрацу, због коjе су из Загреба у Пакрац стигли хрватски специjалци, да би се у цjелокупан случаj умиjешала ЈНА, а након тога се скривао у Београду, кад jе успоставио везу са америчким амбасадором у Београду Вореном Цимерманом.

Џакула jе 12. августа 1991. године извршио самопроглашавање САО Западна Славониjа, да би већ сутрадан сам себе прогласио за предсjедника владе САО Западне Славониjе, иако ниjе била конституисана Скупштина САО Западне Славониjе.

Као посљедица Џакулиног политичког авантуризма, Хрватска jе 14. августа 1991. године извршила напад на неприпремљене Србе у Окучанима и управо су од тада започели оружани сукоби у Западноj Славониjи, што jе неколико мjесеци касниjе проузроковало велики егзодус српског становништва из Западне Славониjе. Након драматичних догађаjа у Хрватскоj 1991. године, коjе су обиљежили оружани сукоби паравоjних формациjа Хрватске и краjишких Срба, затим доношења одлуке Сабора Хрватске 25. jуна 1991. године о самосталноj Хрватскоj, а потом и одлуке Сабора о отцjепљењу Хрватске из састава Југославиjе, па одлуке Скупштине САО Краjине о проглашењу РСК у Книну краjем децембра 1991. године и избора Милана Бабића за предсjедника РСК, почетком 1992. године услиjедило jе међународно признање Хрватске и усваjање Венсовог мировног плана за подручjе РСК од стране Савjета безбjедности УН, коjег jе Милан Бабић на сjедници Скупштине РСК у Глини одбио да прихвати, због чега jе смиjењен са функциjе.

Услиjедио jе 26. фебруар 1992. године када jе у Скупштини РСК у Боровом Селу изабрано ново руководство РСК са Гораном Хаџићем и Здравком Зечевићем на челу, па jе тако Џакула изабран за потпредсjедника Владе РСК.

Склон самовољи и политичком авантуризму, а поготово обавезама према Хрватскоj таjноj служби коjе jе проширио уз посредовање америчког амбасадора у Београду Ворена Цимермана након побуне српских полицаjаца у Пакрацу 2. марта 1991. године, Џакула jе искористио своjу оjачану позициjу у РСК и Србиjи избором за потпредсjедника Владе, настављаjући да jош интензивниjе одржава контакте са Јосипом Перковићем коjи jе покривао Хрватску таjну службу и Славком Дегорициjом, припадником ХДЗ-ове власти. Плод такве њихове активности било jе потписивање тзв. Даруварског споразума у прољеће 1993. године, без знања званичног руководства РСК, што jе третирано као акт издаjе, због чега су га припадници Службе безбjедности РСК лишили слободе у jесен 1993. године и смjестили у Глински затвор. Послиjе изласка из затвора Џакули су биле одређене мjере ограниченог кретања и то само на подручjу Западне Славониjе, а у таквом статусу jа сам га затекао приликом мог избора за предсjедника Владе РСК 20. априла 1994. године.

Предаjа наоружања

Будући да jе почетком маjа 1995. године услиjедила хрватска злочиначка воjна операциjа „Бљесак“ на Западну Славониjу, када jе у два дана у колонама избjеглица убиjено око 300 недужних Срба из Славониjе, а хрватске оружане снаге ставиле у окружење око 6.000 Срба код Пакраца, међу коjима се налазила и Пакрачка бригада из састава 18. корпуса СВК са око 1.200 припадника, требало jе брзо реаговати да се спаси што се спасити да. Иако сам у jуну 1993. године у сисачком Жупаниjском суду у одсуству осуђен на 20 година, на основу политички монтиране оптужнице везане за догађаjе у Петрињи септембра 1991. године, кад уопште нисам био у Краjини, jа сам као предсjедник Владе РСК, већ првог дана воjне операциjе „Бљесак“ на позив Јасушиjа Акашиjа и генерала Жанвиjеа, стигао у штаб UNPROFOR-а у Загреб да бих са представницима државног и воjног руководства Хрватске уз посредовање међународних представника постигао договор о прекиду ватре и тако зауставио даље страдање Срба у Славониjи. Међутим, захваљуjући непромишљеним потезима Мартића и Челекетића првог дана воjне операциjе „Бљесак“ и то за вриjеме док су у штабу UNPROFOR-а у Загребу вођени преговори о прекиду ватре, што jе искористио хрватски преговарачки тим да затежу са временом како би њихове оружане снаге jош више напредовале у заузимању териториjа у западноj Славониjи, па jе Споразум о прекиду ватре потписан 3. умjесто 1. маjа 1995. године, а потписали смо га Јасуши Акаши, генерал Жанвиjе, Шаринић и jа, са далеко неповољниjим условима за српску страну од оних од 1. маjа 1995. године.

Била jе то веома сложена ситуациjа, jер jе цивилном српском становништву био дозвољен излазак из окружења Пакраца као избjеглицама, док су хрватске оружане снаге под своjом контролом држале 1.200 припадника Пакрачке бригаде, коjи су уз себе имали тешко наоружање, а свему томе jе доприниjела Команда 18. корпуса СВК и главни штаб СВК у Книну са пуковником Миланом Челекетићем на челу, као и одбиjање команде Првог краjишког корпуса Воjске РС у Бањалуци са генералом Момиром Талићем на челу, да пруже адекватну помоћ Пакрачкоj бригади да се извуче из окружења.

Иако ниjе био представник Срба у Западноj Славониjи, нити у било ком органу власти на општини Пакрац, а поготово у Пакрачкоj бригади, Џакула jе искористио хрватску воjну операциjу „Бљесак“ на Западну Славониjу и положаj у коjем су се нашли Срби, а поготово припадници Пакрачке бригаде и ставио се у улогу преговарача са хрватском воjном командом и UNPROFOR-ом око предаjе тешког наоружања од стране припадника бригаде, гарантуjући припадницима Пакрачке бригаде СВК безбjедан излазак из окружења ако предаjу наоружање. Припадници Пакрачке бригаде испоштовали су договор са хрватском воjном командом и предали тешко наоружање, али jе након тога услиjедила класична превара, па се око 1.200 припадника Пакрачке бригаде СВК нашло у притвору Спортске дворане у Бjеловару, коjи су оправдано оптужили Џакулу за превару. Са том оцjеном сам се и jа сложио као предсjедник Владе РСК, jер у потписаном Споразуму о прекиду ватре од 3. маjа 1995. године нигдjе ниjе стаjала таква одредба. Наравно, у притвору у Спортскоj дворани у Бjеловару са припадницима Пакрачке бригаде се не случаjно нашао Џакула, коjи се већ након 24 часа нашао на слободи, захваљуjући своjим вишегодишњим везама са хрватским таjним службама и органима власти, коjи су добро знали зашто се Џакула нашао у затвору 1993. године.

Да би у потпуности извршио задатак у интересима ХДЗ-ове неофашистичке власти, Вељко Џакула jе из дворане у Бjеловару уз помоћ официра UNPROFOR-а успоставио везу са мном у Книну, тражећи од мене да дођем у бjеловарску дворану на разговор са представницима ХДЗ-ове власти, што jе преведено значило да jе и мене хтио подметнути као и припаднике Пакрачке бригаде, како би ме у Бjеловару лишили слободе хрватски органи власти. Наравно, Џакули сам телефонски рекао да jа не комуницирам са органима хрватске власти и њиховом воjном командом, већ искључиво са представницима UNPROFOR-а у Загребу и да у споразуму о прекиду ватре, ког сам уз Акашиjа и Шаринића потписао 3. маjа 1995. године не постоjи одредба на основу коjе хрватска воjна команда може да хапси припаднике СВК након предаjе наоружања, питаjући при том Џакулу, како то да ме ниjе уз помоћ официра UNPROFOR-а звао из Пакраца кад jе договарао са хрватском воjном командом под коjим условима ће припадници Пакрачке бригаде предати наоружање.

Дакле, за разлику од Џакуле коjи се након договореног задржавања у Спортскоj дворани у Бjеловару од 24 часа, нашао на слободи, припадници Пакрачке бригаде били су разбацани по хрватским затворима, да би не мали броj њих касниjе био оптужен и осуђен на вишегодишње казне затвора, из чега ниjе тешко извести закључак на какав перфидан начин Џакула годинама шуруjе са хрватским органима власти, али jе jош трагичниjе што му успиjева да од 2004. године то чини са органима власти у Србиjи.

Џакула допринио самосталности Хрватске

Како другачиjе протумачити активности и понашање Џакуле у периоду од 1990. године до данас, него да jе његова улога била у функциjи хрватске самосталности, међународног признања у АВНОЈ-евским границама и њеног отцjепљења од Југославиjе, дозирана и усаглашавана са хрватским таjним службама, што потврђуjе и Џакулин долазак на обиљежавање 17. годишњице хрватске злочиначке операциjе „Олуjа“ 5. августа 2012. године.

Да бих поткриjепио оцjену о Џакули, презентуjем неколико података коjи то потврђуjу. У прољеће 1990. године Џакула jе постао члан Главног и извршног одбора СДС-а Јована Рашковића, а по своjим jавним иступима спадао jе у наjекстремниjе Србе на подручjу Западне Славониjе, jер jе био организатор митинга СДС-а Јована Рашковића у љето 1990. године у Пакрацу, те организатор масовне побуне српских полицаjаца у Пакрацу почетком марта 1991. године, кад jе морала интервенисати и ЈНА, због чега jу jе ХДЗ-ова власт квалификовала као агресора на Хрватску.

Џакула jе 12. августа 1991. године извршио самопроглашење САО Западна Славониjа, да би већ сутрадан сам себе прогласио за предсjедника Владе САО Западне Славониjе, а као посљедицу Џакулине самовоље, Хрватска jе преко своjих снага напала Окучане и од тада су започели оружани сукоби у Западноj Славониjи, што jе имало за посљедицу егзодус српског народа из Западне Славониjе.

Џакула jе био потпредсjедник Владе РСК 1992. и 1993. године, а да при том никад ниjе био ни оптужен ни осуђен од стране хрватског правосуђа. На другоj страни као парадокс jе чињеница да jе неколико хиљада анонимних краjишких Срба осуђено у одсуству на вишегодишње казне затвора у периоду од 1991. до 1995. године због оружане побуне и они се не могу враћати у завичаj, док Џакула кокетира на релациjама хрватске и српске власти, у што спада и позив Јосиповића да присуствуjе обиљежавању 17. годишњице операциjе „Олуjа“ у Книну.

Стављаjући се у улогу главног арбитра свих догађаjа у РСК од 1991. до 1995. године у коjима jе он 1990. и 1991. године учествовао као jедан од наjекстремниjих Срба у Краjини и заводећи и Србе из Западне Славониjе, Џакула jе у свом казивању у документарном филму РТС-а „Пад Краjине“ из 2006. године изрекао читав низ неистина о догађаjима у РСК у периоду од 1991. до 1995. године. При том ниjе изрекао ниjедну реченицу о погубноj политици неофашистичке ХДЗ-ове власти према краjишким Србима од 1990. године па завршно са злочиначким воjним операциjама „Бљесак“ и „Олуjа“ 1995. године.

У кокетирању на релациjама ХДЗ-ове власти, српске власти и међународне заjеднице, Џакула jе дошао и до Српског демократског форума (СДФ) са коjим извлачи немала девизна средства за наводне битне проjекте за краjишке Србе, па jе тако и дошао до познате покоjне Борке Вучић, коjа му jе мjесец дана приjе саобраћаjног удеса, из девизног фонда коjег jе водила одобрила 50.000 евра за jедан од проjеката у Западноj Славониjи, за коjа средства Џакула jош ниjе положио рачун.

Дакле, Џакула нема право да било ком Србину из Краjине диjели лекциjе о моралном и демократском понашању и да при том на перфидан и подмукао начин преко СДФ, као кривце за трагичну судбину краjишких Срба тражи у Книну и Београду и на таj начин амнестира неофашистичку политику ХДЗ-ове власти према Србима у Хрватскоj.

Сопствена дисквалификациjа

Одлучити се да прихвати позив Јосиповића и тако увелича обиљежавање 17. годишњице „Олуjе“ 5. августа 2012. године у Книну, како би своjим присуством у име краjишких Срба дао легитимитет тоj злочиначкоj воjноj операциjи, а потом дневном листу „Политика“ 7. августа 2012. године дати интервjу у коjем истиче да му jе преко главе прекопавање костиjу и броjања крвних зрнаца, истицање митова и одржавање парастоса, спада у високо неморалан чин Џакуле. Тиме jе сам себе и СДФ дисквалификовао да се било гдjе поjави као представник или заштитник Срба из Краjине, односно из Хрватске, док jе на другоj страни Јосиповић на перфидан начин наставио да велича „Олуjу“ и понижава краjишке Србе.

Да политички авантуризам Џакуле буде jош трагичниjи за Србе из Западне Славониjе говори податак да jе као jедан од наjекстремниjих припадника СДС-а почетком марта 1991. године предводио побуњене српске полицаjце у Пакрацу, против ХДЗ-ове власти, што jе касниjе био увод у оружане сукобе у Западноj Славониjи у љето 1991. године са хрватским боjовницима и егзодус српског народа из Западне Славониjе у jесен 1991. године. ХДЗ-ова власт почетком маjа 1995. године jе извела злочиначку воjну операциjу „Бљесак“ протjеравши преостали дио Срба из Западне Славониjе. У само два дана хрватски боjовници су у колонама избjеглица ликвидирали око 300 недужних српских цивила из Западне Славониjе и све то ниjе било довољно за Џакулу да прекине кокетирање са хрватском влашћу.

И поред чињенице да jе Џакула са подручjа Западне Славониjе, гдjе се налази Јасеновац и Стара Градишка, коjе су усташе НДХ Анте Павелића у периоду од 1941. до 1945. године претвориле у наjвећа мучилишта и губилишта Срба на тлу бивше Југославиjе, нису били довољна упозорења за Џакулу да се у jавности не поиграва са њиховим костима и крвним зрнцима.

И овом приликом подсjећам Џакулу да jе у логору Јасеновац пуних 1.337 дана и ноћи спроведен наjгнусниjи злочин против Срба, Јевреjа, Рома и свих других противника усташког НДХ и да jе на териториjи НДХ било формирано 26 концентрационих логора, међу коjима и три концентрациона логора за дjецу – jедина на тлу Европе.

Полазећи од званичног податка да jе у логору Јасеновац погубљено око 700.000 жртава, од коjих jе преко 90% било Срба и да се таj логор налазио на подручjу Западне Славониjе у коjоj jе живjело већинско српско становништво, нема ваљда дилеме да су у њему наjброjниjе жртве били Срби са подручjа: Поткозарjа, Подгрмеча, Славониjе, Баниjе, Кордуна и Лике, уз немали броj допремљених Срба свих узраста са подручjа БиХ и Србиjе. Наравно, наjтрагичниjа судбина Срба са краjишких простора су Срби са подручjа Козаре, jер jе у концентрационе логоре на териториjи НДХ било стрпано 68.500 Козарчана, међу коjима jе било 23.580 дjеце старости до 15 година. За вриjеме Другог свjетског рата на териториjи НДХ животе jе изгубило 74.762 дjеце, од коjих jе 60.643 дjеце убиjено или уморено, а само у концентрационом логору Јасеновац jе убиjено 19.432 дjеце, односно дjечака и дjевоjчица, jер дjеца нису била поштеђена ако су били Срби, Јевреjи или Роми, будући да jе чиста хрватска држава могла бити само држава Хрвата, како су jе замислили њени идеолози приликом формирања НДХ, а добро jе познато да су те монструозне злочине чиниле усташе НДХ као припадници хрватског народа. Ту чињеницу мораjу стално имати пред собом и на уму хрватски државни и политички функционери, а поготово Иво Јосиповић и Зоран Милановић коjи истичу да су антифашисти, а да не говорим о jедном Србину коjи се представља као заштитник Срба из Краjине.

Међу недужне жртве неофашистичке ХДЗ-ове власти, чиjи jе програм 1990. године почивао на идеологиjи НДХ из 1941. године, спада протjеривање око 260.000 краjишких Срба са вjековних огњишта у хрватскоj злочиначкоj операциjи „Олуjа“, те ликвидациjа око 2.000 недужних краjишких Срба пред кућним прагом за вриjеме и након операциjе „Олуjа“, међу коjима jе било 532 жене и 19 дjеце, као и 1.800 несталих краjишких Срба, за коjима годинама трагаjу њихови наjближи, па се поставља отворено питање Џакули, због чега jе њему преко главе прекопавање костиjу и броjање крвних зрнаца, те парастоса коjи су посвећени жртвама.

Игнорисање злочина

Придаjући сваке године посебан значаj тзв. домовинском рату у периоду од 1991. до 1995. године и величању резултата воjних операциjа „Бљесак“ и „Олуjа“ из 1995. године, кад су Туђманови боjовници са вjековних огњишта протjерали више од 260.000 краjишких Срба, коjима jе Хрватска такође домовина, политичка и државна руководства Хрватске и хрватска jавност сваке године свjесно избjегаваjу да истакну да су лички Срби у мjесту Срб дигли устанак против фашизма, као и резултате, те огромне жртве краjишких Срба у борби против нацизма и фашизма у Другом свjетском рату. Избjегаваjу и осуду монструозних злочина коjе су усташе НДХ починиле над стотинама хиљада Срба, а поготово над десетинама хиљада дjеце у Другом свjетском рату.

Државна руководства Хрватске, укључуjући све парламентарне и ванпарламентарне странке у Хрватскоj, као и медиjи од половине 1990. године, односно доласка ХДЗ-а на власт, више се на jавноj сцени баве догађаjима у Блаjбургу почетком маjа 1945. године, оптужуjући комунисте и партизане за погибиjу jедног броjа припадника усташког покрета приликом њихова бjекства из земље, него наjмонструозниjим злочинима коjе су за вриjеме Другог свjетског рата починили усташки злочинци као припадници хрватског народа, над стотинама хиљада недужних Срба и српске дjеце, као да ти злочинци нису као усташе припадали хрватском народу.

Извор: ГЛАС СРПСКЕ

Везане виjети:

Афирмисање злочина у Олуjи понижавањем Срба

Неће Србин да постане Хрбин

Предсjедникова етничка лутка

Иво Јосиповић оцрнио Милорада Пуповца: Он jе професионални Србин!

ШТРБАЦ: ЏАКУЛИ НИЈЕ БИЛО МЈЕСТО У КНИНУ