Село с једним становником

Када jе пола године после „Олуjе“ бака, данас 92-годишња, Драгица Вранешевић пожурила да се из избеглиштва у Србиjи врати у своjу Буковицу на Кордуну,
ниjе ни слутила да ће цело село бити њено. Прошло jе већ 17 година и сада и она види да ће Буковица умрети заjедно са њом.

До села више нема ни путоказа, ни путева, само jедна проходна стазица кроз густу шуму. Утабао
jу jе унук Милан, бакина узданица, коjи конобарише у Топуском и редовно jе посећуjе.
Вероватно би и он, као и његови вршњаци, завршио негде у белом свету, али ниjе могао
оставити баку, коjа га jе подигла када jе са четири године остао без маjке. Сада
jоj то на наjбољи начин враћа. Сваки слободан тренутак користи да jе посети.
Лети се то може чинити лако, али када завеjе снег пешачење кроз шуму и не делуjе
нимало романтично. Али за Милана то ниjе несавладиво.

Бака Драгица ниjе у евиденциjи ни Црвеног крста, ни социjалних служби, нити хуманитарних организациjа jер њихова теренска возила нису подесна за jедину козjу стазу коjа води до Буковице. А до рата jе у то село са педесетак домаћинстава водио добар пут, имало jе струjу,
водовод, а сада нема ништа од тога.

Због тога се у село нико и ниjе вратио, а надлежни кажу да им jе прескупо да одржаваjу пут и поправе електричну и водоводну мрежу само због jедне старице. А она им и ниjе много
додиjавала jер до одговорних из своjе Буковице и не може доћи. Тако су сви мирни и спокоjни. И Буковчани у избеглиштву, и бака Драгица, и држава.

Тада jе у селу затекла само jедан брачни пар своjих вршњака. Баћо Далматинац, како су га Буковчани звали, и његова жена Мара нису бежали, уверени да ће их „ослободиоци“
поштедети, jер jе он Хрват из Далмациjе, коjи jе као младић после Другог светског
рата залутао у Буковицу, заљубио се у Мару и ту остао. Они су jедини дочекали Драгицу
када се вратила из избеглиштва. Али се нису дуго дружили, тек неколико месеци. Далматинца
и Мару рафалима су на кућном прагу годину дана после „Олуjе“, изрешетали
пљачкаши. Полициjа их и данас „тражи“.

Но, бака Драгица не страхуjе од таквих посетилаца. Њоj, каже, немаjу шта узети,
а тешко би jе у буковачком беспућу и нашли. Тако и Буковица и бака Драгица живе
у неком посебном миру, заборављене од свих. Ником више нису терет, ништа не траже,
ником се не надаjу и мирно чекаjу своj краj. А унук jе ту, каже Драгица, да запали
свећу и затвори последња врата у Буковици.

Извор: ВЕСТИ