Суђење пјеснику Мили Дакићу

Освета је код нас слађа од меда и шећера заједно. Суђење Мили Дакићу класична је освета суда. Ни један га свједок не терети, а суђење траје. Кад то један суд чини од саме државе, онда злочин постаје већи, али у Хрватској се појавио надчовјек јер по једној синтагми, Хрват у Домовинском рату не може направити злочин. То је најизразитији облик расисзма јер је ријеч о надчовјеку. Миле Дакић је пјесник и свједок времена. За пјеснике се каже да су „савијест народа“. Миле је свједочио на изворан начин; описао је стравичне покоље у црквама, многе је персонализирао јер је познавао грађане свога завичаја. Дакић је водио најзначајнију, комеморативну закладу „Петрова гора“. Учинио је од ње институцију коју је познао цијели свијет. То ме присилило да заједно са доктором Савом Златићем предложим ову институцију за УНЕСЦО-ву свијетску баштину. Нажалост, нисам успио. Пјесму „Петрова ми гора мати“ пјевали су Вијетнамци. Имао сам о томе видео-запис. Милино описивање покоља „у шипражју и шеварју свуд око наших њива“ је потресно свједочење на нивоу судбине жена, дјеце, стараца, и обичних невиних људи. Та су свједочанства тако упечатљива да сама по себи оптужују. То нагони судце осветнике да процес без разложно пролонгирају и истовремено задригле националисте да пишу небулозе како је он убијао „Хрвате на буљуке“. Тиме се шаље пријетећа порука Србима. Трагично је да га ни један заступник није посјетио и бар питао за здравље. Све то њему тешко пада; физички слаби, али стојечки духовно подноси. Подсјећа на оног стојика кога осудише да ће му одрубити главу, а он ускликне: „Али не можете одрубити моју мисао!“

Не заснована понижења су са моралног стајалишта понижавање понизитеља. Питао сам судкињу истражитеља је ли прочитала обрану Сократову. Је ли зна шта Емил Зола каже за невинога у својој оптужби „Оптужујем“. Одговара да не зна, нити ју то занима. Питам је зашто га на јавној сцени завезаног доводе и вежу у одвођењу. Каже: „То је процедура.“ А очито није, јер многима то не чине. Питам је јели свијесна да је он 80-годишњак и да може да свисне. Одговара ми: „Ми смо га прегледали.“ Одговарам јој: „Јесте ли ви заиста здрави?“ Одговара ми: „Не знам.“

Мили је потребна наша свеокупна солидарност. Сада му је најпотребнији компјутер, не да траћи вријеме, него да у завичају, у полу-слободи, напише оно што сам он након дуге комулације, разноликих злочина геноцида, носи у себи и да на тај начин компензира понижење судске освете. Показује достојанство духа што охрабрује. Увјерен сам да на сљедећем рочишту мора бити ослобођен због недостатка доказа. Осим тога, има врсног свједока који је таксативно изњео све прекршајне норме, посебно у одлагању права обране са слободе. Међутим, има припремљен досије за арбитражу у Стразбуру јер су многе норме у процесу занемарене или прекршене. Постоји узречица да је боље стотину кривих пропустити, него једног невиног осудити. Радујем се што ће најесен бити слободан и  дјеломично моћи одговорити са слободе на све измишљотине на штету његове невиности пред друговима, људима његовог завичаја и посебно његовим бројним ученицима. Како видите, слобода не долази сама, него се скупо и тешко осваја.

Светозар Ливада

Везне виjести:

УХАПШЕН 80-ГОДИШЊИ СРБИН МИЛЕ ДАКИЋ

Прећутани Миле Дакић

МИЛЕ ДАКИЋ НЕМА ВЕЗЕ СА ЗЛОЧИНИМА

Дакића не пуштаjу из притвора