Latinica

У нашој сталној тежњи да покажемо што снажнију и политички коректнију вољу за успостављањем добрoсуседских односа веома се често догађа да наши званични државни органи ћуте и не реагују у приликама када би то озбиљна и суверена земља морала да учини штитећи људска права својих грађана. Примера има много и не тичу се само односа према суочавању са прошлошћу, већ се ради о укупној политици наше владе према положају српског народа у нашем региону.

Свакако да однос Хрватске и Србије у последње време све више зависи од реалних политичких односа у нашим државама. Предстојећи избори у Хрватској очигледно су права прилика да се ХДЗ врати својој изразито националистичкој политици, што се могло јасно видети недавно на прослави Олује и у изјавама премијерке Јaдранке Косор, која се користила најекстремнијом реториком хвалећи осуђене генерале у Хагу, говорећи о великосрпској агресији и бриљантној војној акцији, коју нико не може да доводи у питање јер се на тај начин врши ревизија тзв. домовинског рата. При томе, она није ни једном речју поменула прогон 250.000 Срба из Хрватске и ратне злочине почињене током операције Олуја.

Очигледно је да ће предстојећи избори у Хрватској само заоштравати екстремну националистичку реторику без обзира на изнијансиране тонове у изјавама председника Иве Јосиповића, који се нада да ће Хрвати и Срби у Хрватској моћи заједно да обележавају тај догађај, када Срби прихвате историјску истину о узроцима рата и Олује и кад обе стране буду разумеле тугу других и кад једнако будемо осуђивали сваки злочин. Међутим, Срби не могу да прихвате једнострано одређену историјску истину о узроцима рата означеног као одбрамбени домовински рат, који је био одговор на великосрпску агресију.

Миле Дакић као сведок одбране на суђењу Милану Мартићу у Хагу 2006. године

Ограничавајућа је чињеница да од 4.000 поднетих пријава за злочине почињене у време операције Олуја до сада није процесуиран ниједан починилац. Ова чињеница је довољно индикативна и показује колика је стварна воља хрватских званичника да се развијају добросуседски односи. Реаговање председника Бориса Тадића да никакве предизборне кампање и борбе за власт не смеју имати за основ величање оних који су починили ратне злочине може бити само део активности, које је дужна наша држава да предузме када су угрожена права припадника српског народа и грађана, који живе у Србији. Међутим, то мора бити перманентно и озбиљно реаговање, а не пригодно и реактивно оглашавање на дневне политичке провокације.

Просто је невероватно да хапшење и изручење Хрватској професора Миле Дакића није било довољан повод да реагује наша јавност, грађанско друштво, организација за заштиту људских права и надлежни државни органи. Осим избегличких удружења, која су покушала да овом бруталном акту, кршења људских права М. Дакића, дају већи значај и публицитет наша јавност и државни органи остали су неми, јер вероватно је то у складу са нашом актуелном дефанзивном политиком да се не нарушавају све бољи и политички коректнији добросуседски односи са Хрватском. Државни секретар у Министарству правде Слободан Хомен био је веома изненађен изручењем Миле Дакића и то у највећој тајности, без обзира на то што је грубо прекршен договор о проширењу сарадње у области правосуђа између Србије, БиХ и Хрватске. Ово говори до које мере се не поштује ауторитет српске државе и њених органа и то се не дешава први пут, само што је сада цех оваквог неодговорног односа платио Миле Дакић, јер није имао, а и сада нема адекватну подршку наше јавности и наше државне политике.

Професор Миле Дакић има данас 80 година, био је наставник у Карловцу, управник Народног свеучилишта и директор Меморијалног парка Петрова гора. Од 1974-1987, био је председник СО Војнић. Касније је био председник Југословенске самосталне демократске странке у Хрватској и потпредседник СНВ САО Крајина. Од 1992-1995. био је председник комисије Републике Српске Крајине за ратне злочине и геноцид. У Републици Србији постаје председник Удружења за помоћ избеглицама и прогнаницима из Хрватске. Бавио се књижевним и публицистичким радом. Гранична полиција БИХ ухапсила је Дакића 27. маја на Рачи приликом уласка из Републике Српске у Србију по потерници загребачког Бироа интерпола због пресуде старе 12 година, која се односила на подстрекивање убиства хрватских полицајаца августа 1991. године. Он је осуђен без иједног ваљаног доказа и то на основу лажних сведочења, при томе није био на списку Срба осумњичених за ратне злочине у Хрватској. Треба рећи да је професор Миле Дакић сада у тешком здравственом стању, да је изложен великим искушењима, а без праве подршке и помоћи.

Сетимо се само како се огласила хрватска јавност у случају Пурде и Јуришића и на који начин је реаговала хрватска влада. То је за њих било питање националног достојанства и одбране дигнитета тзв. домовинског рата. Целокупна хрватска јавност јединствено је стала у одбрану Пурде и Јуришића, а трагичну судбину професора Миле Дакиће осуђеног без ваљаних доказа на 20 година затвора дочекује општи мук у нашој јавности, као још један доказ неконзистентне, дефанзивне и недовољно одлучне политике наше државе када је у питању одбрана српских националних интереса. Све велике и закаснеле декларативне изјаве представника наше државе губе сваки смисао кад се суочимо са простом чињеницом да угледни човек као што је професор Миле Дакић буде препуштен на милост и немилост хрватском правосуђу, које до сада није процесуирало ниједног оптуженог за ратне злочине у Олуји, али је зато осудило М. Дакића и то на основу непроверених информација, да је учествовао у подстрекавању убиства хравтских полицајаца 1991. године.

Дуг је пут до успостављања стабилних, добросуседских односа, који неће зависити од дневних, политичких манипулација. Изручење М. Дакића само подстиче и подгрева неспоразуме и неповерење у искрене намере за поштовање људских прва Срба у Хрватској.

Маринко М. Вучинић

 

Извор: НОВА СРПСКА ПОЛИТИЧКА МИСАО

 

Prećutani Mile Dakić

U našoj stalnoj težnji da pokažemo što snažniju i politički korektniju volju za uspostavljanjem dobrosusedskih odnosa veoma se često događa da naši zvanični državni organi ćute i ne reaguju u prilikama kada bi to ozbiljna i suverena zemlja morala da učini štiteći ljudska prava svojih građana. Primera ima mnogo i ne tiču se samo odnosa prema suočavanju sa prošlošću, već se radi o ukupnoj politici naše vlade prema položaju srpskog naroda u našem regionu.

Svakako da odnos Hrvatske i Srbije u poslednje vreme sve više zavisi od realnih političkih odnosa u našim državama. Predstojeći izbori u Hrvatskoj očigledno su prava prilika da se HDZ vrati svojoj izrazito nacionalističkoj politici, što se moglo jasno videti nedavno na proslavi Oluje i u izjavama premijerke Jadranke Kosor, koja se koristila najekstremnijom retorikom hvaleći osuđene generale u Hagu, govoreći o velikosrpskoj agresiji i briljantnoj vojnoj akciji, koju niko ne može da dovodi u pitanje jer se na taj način vrši revizija tzv. domovinskog rata. Pri tome, ona nije ni jednom rečju pomenula progon 250.000 Srba iz Hrvatske i ratne zločine počinjene tokom operacije Oluja.

Očigledno je da će predstojeći izbori u Hrvatskoj samo zaoštravati ekstremnu nacionalističku retoriku bez obzira na iznijansirane tonove u izjavama predsednika Ive Josipovića, koji se nada da će Hrvati i Srbi u Hrvatskoj moći zajedno da obeležavaju taj događaj, kada Srbi prihvate istorijsku istinu o uzrocima rata i Oluje i kad obe strane budu razumele tugu drugih i kad jednako budemo osuđivali svaki zločin. Međutim, Srbi ne mogu da prihvate jednostrano određenu istorijsku istinu o uzrocima rata označenog kao odbrambeni domovinski rat, koji je bio odgovor na velikosrpsku agresiju.

Mile Dakić kao svedok odbrane na suđenju Milanu Martiću u Hagu 2006. Godine

Ograničavajuća je činjenica da od 4.000 podnetih prijava za zločine počinjene u vreme operacije Oluja do sada nije procesuiran nijedan počinilac. Ova činjenica je dovoljno indikativna i pokazuje kolika je stvarna volja hrvatskih zvaničnika da se razvijaju dobrosusedski odnosi. Reagovanje predsednika Borisa Tadića da nikakve predizborne kampanje i borbe za vlast ne smeju imati za osnov veličanje onih koji su počinili ratne zločine može biti samo deo aktivnosti, koje je dužna naša država da preduzme kada su ugrožena prava pripadnika srpskog naroda i građana, koji žive u Srbiji. Međutim, to mora biti permanentno i ozbiljno reagovanje, a ne prigodno i reaktivno oglašavanje na dnevne političke provokacije.

Prosto je neverovatno da hapšenje i izručenje Hrvatskoj profesora Mile Dakića nije bilo dovoljan povod da reaguje naša javnost, građansko društvo, organizacija za zaštitu ljudskih prava i nadležni državni organi. Osim izbegličkih udruženja, koja su pokušala da ovom brutalnom aktu, kršenja ljudskih prava M. Dakića, daju veći značaj i publicitet naša javnost i državni organi ostali su nemi, jer verovatno je to u skladu sa našom aktuelnom defanzivnom politikom da se ne narušavaju sve bolji i politički korektniji dobrosusedski odnosi sa Hrvatskom. Državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen bio je veoma iznenađen izručenjem Mile Dakića i to u najvećoj tajnosti, bez obzira na to što je grubo prekršen dogovor o proširenju saradnje u oblasti pravosuđa između Srbije, BiH i Hrvatske. Ovo govori do koje mere se ne poštuje autoritet srpske države i njenih organa i to se ne dešava prvi put, samo što je sada ceh ovakvog neodgovornog odnosa platio Mile Dakić, jer nije imao, a i sada nema adekvatnu podršku naše javnosti i naše državne politike.

Profesor Mile Dakić ima danas 80 godina, bio je nastavnik u Karlovcu, upravnik Narodnog sveučilišta i direktor Memorijalnog parka Petrova gora. Od 1974-1987, bio je predsednik SO Vojnić. Kasnije je bio predsednik Jugoslovenske samostalne demokratske stranke u Hrvatskoj i potpredsednik SNV SAO Krajina. Od 1992-1995. bio je predsednik komisije Republike Srpske Krajine za ratne zločine i genocid. U Republici Srbiji postaje predsednik Udruženja za pomoć izbeglicama i prognanicima iz Hrvatske. Bavio se književnim i publicističkim radom. Granična policija BIH uhapsila je Dakića 27. maja na Rači prilikom ulaska iz Republike Srpske u Srbiju po poternici zagrebačkog Biroa interpola zbog presude stare 12 godina, koja se odnosila na podstrekivanje ubistva hrvatskih policajaca avgusta 1991. godine. On je osuđen bez ijednog valjanog dokaza i to na osnovu lažnih svedočenja, pri tome nije bio na spisku Srba osumnjičenih za ratne zločine u Hrvatskoj. Treba reći da je profesor Mile Dakić sada u teškom zdravstvenom stanju, da je izložen velikim iskušenjima, a bez prave podrške i pomoći.

Setimo se samo kako se oglasila hrvatska javnost u slučaju Purde i Jurišića i na koji način je reagovala hrvatska vlada. To je za njih bilo pitanje nacionalnog dostojanstva i odbrane digniteta tzv. domovinskog rata. Celokupna hrvatska javnost jedinstveno je stala u odbranu Purde i Jurišića, a tragičnu sudbinu profesora Mile Dakiće osuđenog bez valjanih dokaza na 20 godina zatvora dočekuje opšti muk u našoj javnosti, kao još jedan dokaz nekonzistentne, defanzivne i nedovoljno odlučne politike naše države kada je u pitanju odbrana srpskih nacionalnih interesa. Sve velike i zakasnele deklarativne izjave predstavnika naše države gube svaki smisao kad se suočimo sa prostom činjenicom da ugledni čovek kao što je profesor Mile Dakić bude prepušten na milost i nemilost hrvatskom pravosuđu, koje do sada nije procesuiralo nijednog optuženog za ratne zločine u Oluji, ali je zato osudilo M. Dakića i to na osnovu neproverenih informacija, da je učestvovao u podstrekavanju ubistva hravtskih policajaca 1991. godine.

Dug je put do uspostavljanja stabilnih, dobrosusedskih odnosa, koji neće zavisiti od dnevnih, političkih manipulacija. Izručenje M. Dakića samo podstiče i podgreva nesporazume i nepoverenje u iskrene namere za poštovanje ljudskih prva Srba u Hrvatskoj.

Marinko M. Vučinić

 

Izvor: NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO