„Била сам Дражин курир“

Београд — Са 19 година постала сам курир Драже Михаиловића. Рекао ми jе: Пази се! Све се може надокнадити осим живота, каже Ружа Јовановић за „Новости“.

Знао сам да си неуништива. Знао сам да ћеш да преживиш и кад су ми jавили да те jе погодио немачки метак. Све ћеш ти да прегрмиш. Чуваj се, рекао jоj jе он на растанку, у jесен 1944. године.

Ружа Папић, удата Јовановић, лична Дражина курирка у ратним годинама, у jуну пуни 90. Живи у Билефелду, на краjњем северозападу Немачке, као избеглица. Последњи jе живи члан Врховног штаба Југословенске воjске у отаџбини, на чиjем челу jе био генерал Михаиловић.

Прошлог месеца, кад jе свуда забелео снег, њоj jе пао мрак и на друго око и потпуно jе остала без вида. Тада jоj се учинило да види Равну гору. Промицали су четници, смеjали се, играли коло, Дража jе махао рукама са веранде…

Први пут, после седам децениjа, Ружа jе те ноћи осетила да више не жели да ћути и да потискуjе бол. Пожелела jе да исприча своjу тешку животну причу коjу брижљиво чува у непомућеним сећањима.

Дочекала jе репортере „Новости“ првог дана ускршњег поста, у свом малом стану на првом спрату перифериjске зградице. У колицима. Старица ведрог лица. Узела нас за руку и одмах пресекла:

„Исто овако сам Чичи Дражи, први пут пружила руку. Само, тада сам имала нежне и глатке дланове. Тада сам имала 19 година“, каже она.

Врти се филм уназад. Маj 1941. године… Немци, Мађари, Италиjани, Бугари без обjаве рата покорили Краљевину Југославиjу.

Гунгула у породичноj кући Папића у бачкоj вароши Ада. Глава породице Нешован Папић, резервни официр краљевске воjске добио коверат – позив да преузме команду над jединицама у околини Шапца.

Наочита и наизглед женствена, али кочоперна и мушкобањаста, свршена гимназиjалка Ружа не посустаjе. Хоће са оцем у рат. Маjка и млађе сестре Милена и Анђелиjа jецаjу у страху. Наслућуjе се прекид мирног, спокоjног живота у учмалоj воjвођанскоj провинциjи.

Нешован, српски патриота, коjи jе пустио браду од жалости кад jе краљ Александар Први 1934. убиjен у Марсељу, окренуо се према Ружи и дао последњу реч: „Немамо мушко дете у фамилиjи. Ти си увек била моj син! Ове две попишуљице ћемо да удамо, а ти идеш са мном да бранимо земљу. Спремаj се“.

Околина Шапца три дана касниjе. Немци надомак града. Курир jавља Нешовану да на други дан породичне славе Лазареве суботе, дође у родну кућу воjводе Живоjина Мишића, у село Струганик, код Мионице. Чекаће га лично пуковник Драгољуб Михаиловић, коjи jе већ са групом официра прешао из Босне и основао Команду четничких одреда на Равноj гори.

Ружа jе кренула са оцем.

Сунчан jе био дан, прошаран беличастим облацима. Чича их jе ведар сачекао у дворишту куће. Широко се насмеjао и изљубио Нешована… Воjнички избриjан у уредно утегнутоj униформи. Имао jе црвени траг на грудима, отисак од поjаса. Знак да jе више дана киснуо док се повлачио из Босне.

„Имамо пуно младих воjника овде. Видим jа, биће свадбе“, шаљиво jе тражио одобрење од Нешована, гледаjући црнокосу Ружу у очи.

„Не, не! Доста ми jе што њу чувам. Не планирам да бринем и о зету“, одговорио jе у истом тону официр Папић.

Од тог часа, Ружу jе више пазио Михаиловић него отац Нешован коjи се вратио на положаjе са воjницима. Ружа се попела са Дражом и командом на Равну гору. Прву ноћ ниjе могла да спава. Тек тад jе схватила да jе у рату.

Већ после неколико дана, требало jе да се некако поред немачких и италиjанских патрола и обруча допреми радио-станица од четничких сарадника из Београда. Ружа се добровољно приjавила за ризичан задатак.

„Бићеш моj курир. Само се пази. Све можемо да надокнадимо осим живота“, завршио jе Михаиловић са детаљним инструкциjама.

После прве радио-станице коjу jе донела на Равну гору, била jе свакодневно на ивици живота. Прелазила jе пешке и по 20 километара, од штаба до Мионице, па преко Палежнице на возну станицу Кадина лука код Љига, све до Београда…

„Носила сам у торби ципеле са штиклицом и сукњу. Пресвлачила сам се у шуми и у престоницу ишла као дама. Уживала сам да пркосим и да пролазим на метар од неприjатеља“, рекал jе она након 70 година ћутања.

Одржавала jе Ружа везу са четничким сарадницима, коjи су стекли поверење код Немаца и могли су да се крећу кроз Београд.

„Први пут ми jе jедна наша радио-водитељка Олга, коjа jе на радио-програму наjављивала и песму „Лили Марлен“, помогла да радио-станицу однесем из Карађорђеве улице до Железничке станице. Кад смо пролазили поред немачке контроле, низ Карађорђеву улицу, она им прва, баршунастим гласом кокетно рече „Гутен морген“ (добро jутро)… Уз домунђавање и осмехе, само су нас пропратили погледом“, додаjе она.

Преносила jе мунициjу, Дражине поруке за команданте, таjне информациjе коjе ни сама ниjе смела да прочита. Лежала jе у теретним вагонима:

„Имали смо специjални савезнички папир коjи се топио у устима. Неколико пута сам носила те цедуљице са Дражиним рукописом. Једном, кад су ме Љотићевци пресрели код Ваљева, ставила сам поруку у уста и она jе нестала. Тада су пронашли само љубавно писмо мог рођака за jедну девоjку. Било ме jе мало срамота кад су читали наглас, али су ме пустили…“, прича Ружа.

Дража jе давао стриктна упутства своjим људима да не убиjаjу Немце jер jе добио информациjу да окупатор убиjа 100 Срба за jедног њиховог мртвог воjника.

„Издавао jе наредбе да се чува народ и сељаци. То jе била његова основна идеjа: да се сачувамо до дана кад будемо могли равноправно да ударимо. Знао jе да су Немци много jачи“, истиче она.

Једног jутра, стигла jе са радио-станицом у Љиг. Видела jе испред воза групу Немаца и Љотићеваца. Бацила jе пртљаг иза воза у шипражjе и скочила у штиклицама на перон:

„Где си пошла“, упитао jе наоружани Србин.

„Идем у Србиjу трбухом за крухом. Нећу ваљда да jедем београдску калдрму“, узвратила jе дрско.

„Тамо су четници. Ако се не вратиш за три дана, лично ћу доћи да те тражим“.

Овог пута се провукла. Нису jоj тражили лична документа. Догађаj jе испричала Чичи.

Пошто jе отац Нешован постао чувен командант, на лошем гласу међу неприjатељима, Дража jе Ружи следеће jутро, уз цицвару, наредио да промени идентитет.

„Са презименом Папић више нећеш сама у шуму“.

Срески начелник у Мионици дао jоj jе ново име: Радмила Николић из Брежjа. Добила jе и личну карту са своjом сликом. Ниjе више била Ружа Папић. За воjнике и Чичу остала jе Драгољуб. Почела jе да носи пиштољ…

Једне ноћи, враћала се из Чачка. Доносила jе Дражи извештаj о убиству неколико његових воjника коjе су пресрели Немци. Дуго jе пешачила кроз шуму. Промицали су непознати воjници. Попела се на Равну гору промрзла, пред зору.

Дража jе био будан. Чекао jу jе испред своjе колибе. Сам. Загрлио jе кад се дотетурала. Лакнуло му jе.

„Воjници спаваjу. Лези у моj кревет. Покриj се добро. Ту ћеш наjбоље да се одмориш. Ја ноћас нећу спавати. Обићи ћу воjску и стражу. Ведра jе ноћ, види се до Београда…“

Сећање се на тренутак прекида.

Билефелд, 2012, шездесет седма година избеглиштва.

Ружа дубоко уздахну. Тражи чашу воде од супруга Милована Јовановића. Има само њега на целом свету. Једина jе преживела од породице. Једина jе преживела од равногораца.

Дража jе знао да њу ништа не може да убиjе.

Извор: B92