Проф. др Мирјана Стојисављевић: Гаравице мрачне и крваве

Проф. др Мирjана Стојисављевић: Историjски час поводом седамдесетогодишњицице усташког Покоља на Гаравицама код Бихаћа.

Од памтивијека и прије Библије

све наше ријечи биле су ничије.

Откад их раздијелисмо међ собом

свако смо слово замијенили гробом.

Душко Трифуновић

Почетком августа (5. августа) 2011. године на Гаравицама код Бихаћа одржан је парастос и историјски час поводом седамдесетогодишњице од усташког Покоља извршеног, од 3. јуна до 4. августа 1941. године, над тринаест и по хиљада Срба, цивилних жртава геноцида са подручја Бихаћког среза и околних места.[1]

Потомци и поштоваоци жртава гаравичког покоља подсетили су се и на чињеницу да је погром плански извршен управо на добровољачкој српској земљи по којој су „лобање пољем посијане”. Поприште невиђеног усташког пира била је управо отета добровољачка земља породице Куштриновић, која је била у власништву солунских јунака из Првог светског рата, да би била претворена у шест гробишта дугих и по сто метара, а дубока три метра. Међу пострадалим гаравичким жртвама нашли су се и солунски добровољци са својим фамилијама.[2]

„Босиљак мирише са отете земље”[3]

1. Драга браћо и сестре, поштовани гости, помаже Бог! Сабрасмо се данас овде са свих страна у Гаравицама мрачним и крвавим, да одржимо помен на четрнаест и по хиљада Срба бихаћког среза, зверски уморених у страшном усташком покољу 1941. године. Сви они скончаше свој овоземаљски живот као мученици и жртве расистичке и верске мржње хрватскомуслиманских усташа, по јендецима, јарковима и барама гаравичким – само зато што бејаху српске националности и вере православне.

2. Скуписмо се, ево, да с помоћи Божјом обавимо општи парастос и комеморацију пострадалимa јер не смемо да дамо забораву злочин геноцида, почињен над невиним српским народом општина: Бихаћ, Крупа, Цазин, Велика Кладуша, Петровац и околних места Лике и Кордуна, ни свету крв мученика проливену само зато што се крстише са три прста.

На ово стратиште сазвали су нас неопојани и необележени свети гробови предака наших, опомињући нас да не смемо отрпети да и даље газе по њима; чији су земни остаци зарасли у травуљину, коров и трње, а над чијим масовним гробницама никада није извршено судскоантрополошко истраживање. Приносећи пуну благодарност Ономе који све види и све зна, и свима по правди суди, држимо овај историјски час са благословом духовног сина Свете православне цркве истока, цркве Светих Отаца и васељенских сабора, преосвештеног епископа бихаћкопетровачког господина Хризостома, који нас све скупа храбри да не посустанемо у своме племенитом науму, како бисмо стигли да за живота урадимо оно што досад није урадила ни предратна ни послератна држава, које су се у погледу гаравичких жртава геноцида обе испрегле од обавезе да служи истини.

Штавише, историјску истину о овом и другим стратиштима упрегле су и подјармиле да служи њој и њеној идеолошкој лажи.

Са овог мученичког места поздрављам све христочежњиве и човекољубиве Србе и њихове пријатеље који данас ходочастише једном од најмасовнијих стратишта усташког злочина геноцида над цивилним становништвом почињеног у време Независне Државе Хрватске, уз побратимство хрватских и муслиманских усташа; све вас које је на ово страшно разбојиште призвао „велики подземни град” (Б. Вукадиновић) неупокојених по православном обреду белих костију наших предака.

На крају, поздрављам остатке остатака искорењеног и несталог народа српског са подручја западне Крајине, посебно среза бихаћког, вас прогнане и попаљене које стиже страшна судбина предака, оних који су до пре Другог светског рата чинили да Бихаћ буде већински српски град, а данас он има свега 380 становника српске националности[4].

Сви знамо једно: на ово место Голготе сазвали су нас наши мртви, које је ућуткао усташки нож србосјек. О, Боже, колико је живих међу умрлима и колико је мртвих међу живима!

„Воштанице нема свијеће”

1. Драги земљаци, поносни Крајишници, једна хришћанска поука гласи: „Говори кад имаш нешто боље од ћутања.” Ми који се сабрасмо данас на овом месту туге, овде смо зато што не можемо да оћутимо како се у веома кратком времену од јула до првих дана августа злокобне 1941. године, на малом простору десило велико зло – масовни покољ недужног српског цивилног становништва, мање-више на превару покупљеног и одмах одвођеног на ликвидацију, пре било каквог вида оружаног отпора власти Независне Државе Хрватске, независне изгледа једино у злочињењу према Србима, а зависне од нацистичког Трећег Рајха.

Управо ових дана, пре седам десетлећа правда је пала на теме, јер се догодио такозвани велики покољ, који је трајао од 28. јула до „пре трећег него четвртог августа”, када је поклано више од 10.000 недужних људи. Потом, петога августа, на крваво разбојиште препуно одсечених људских глава, којима су се усташе играле разбијајући их једне од друге, изашла је тзв. комисија и колико-толико затрпала мртве јер се над овим простором ширио несносни задах људских лешева, а над њим „надлетале црне тице, Гаревице Гаравице”![5]

2. Дан великог покоља, у којем је убијано све живо од српскога рода, био је трећи август, када се десила „гола сеча” српских тежака, а крв се цурком цедила из три пара гробница дугих преко стотину метара, а дубоких по три метра. Према потресним сведочењима покојег чудом преживелог, након зверског, осветничког, незаситог и суровог усташког злочина, на небу изнад непокопаних гаравичких стратишта „сјатила се пљева врана”.

У то апокалиптично доба остварило се пречудно пророчанство једног од наших пророка из ужичих планина како ће доћи време најпре светског, а потом општега рата, говорио је он, „када ће душа нашег народа доћи у подгрлац од страдања. Тада ће живи ићи на гробље и викати мртвима: Устаните ви да легнемо ми” (Св. владика Николај). И ваистину, те проречене грозоте на страховит начин су се обистиниле, кад је сваки живи завидио умрлима, а онај који је ходио по земљи пожелео да буде под земљом; кад смрт је била дража од живота. Крваво разбојиште Гаравица и Уљевитих бара у оно време личило је на овоземаљски пакао кроз који се, као кроз капију, прелазило у Царство небеско, у окриље свемогућег Бога, Њему слава и хвала навек.

Оста записано: „Не памти се мањи простор и краће време свирепости крволока”. У „Дневнику”, (књ. прва) на 378. страни Дедијер пише: „Сада (новембра 1941. у Бихаћу) нема ниједног Србина. Све је поклано, сем једно четрдесетак који су умакли у Београд. Укупно је у срезу бихаћком побијено око 12.000 хиљада Срба, једном од највећих губилишта наших народа. Јанковац: сви сељани сем двојице; Завоље: 850 душа заклано у бачено у јаму која је после забетонирана; Заложје: 40 душа; Гата: 300–400 душа; Злопољац: 300–400 душа; Врста: сви Срби побијени; Личко Петрово Село: сви Срби побијени; Ваганац: сви Срби побијени.”

3. Није било педља ове крајишке земље да није постао поприште незамисливе муке људске и крвопролића, јаука, и ропца, мртвих телеса и спасоносног гроба, кад је смрт долазила као избављење. По тој Голготи су у оргијастичком заносу, непрестано доводећи нове и нове Србе на клање, газили крвници и џелати ударајући беспомоћне жртве кундацима, чекићем, маљевима, крампом, секиром, камом, да би на крају крвавог пировања по бихаћким кафанама и шеталиштима вадили из џепова ископане људске очи и пребројавали их као кад деца броје пиљке.

Упамћено је како су жртве прво мучили и касапили, „такмичећи се у томе ко ће бити у стању да више мучи и нанесе бола жртвама пре него што би их заклали, убили маљевима и убацили живе у ватру, воду и масовне гробнице” (Србољуб Живановић).

Срби, опет, пуни поуздања у државу, па била то и НДХ, и своје прве комшије, од којих су на превару похватани и спроведени, корачајући у смрт без кривице осим што су живи, нису могли поверовати да им се толико злочинство уопште може десити. Док су их пригонили гаравичким јамама, до задњег часа надали су се у избављење, посебно они који пристадоше да се покатоличе.

Био је тих јулско-августовских дана сваки дан пакао, масакрирање по неколико стотина сељака, крвничка вршидба на којој су се уместо жита, млатиле и газиле тежачке главе. Тек понеко би узвикнуо: „Јао млада недјељо, шта смо ми криви, јадни смо!” Монструозни усташки пир почео је усменим наређењем Љубомира Кватерника, великог жупана жупе Крбава и Псат, у шта су преименовали бихаћки срез да у раним јутарњим часовима 24. јуна 1941. сви Срби и Јевреји морају да напусте своје станове за само 30 минута.

Напомињемо да је тадашња Јеврејска општина бихаћка бројала 165 чланова, који су одмах били протерани, да би 23. јула масовно пострадали на месту војног логора Жегар и у Приједору, њих 143, а остатак се већином прикључио устаницима. Данас пак у Бихаћу не живи ниједан Јевреј.

О субини бихаћких Срба и Јевреја одлучивали су најекстремнији усташки крвници и кољачи, духовни и биолошки вампири попут Макса Лубурића, инструктора за клање и убијање који је знао једним метком да убије десеторицу; потом слуга сатане Љубомир Кватерник[6], са фесом на глави као и Макс, који је после рата мирно живио у Аустралији јер су му Енглези опростили живот зато што је од ликвидације спасао двојицу рабина. Не требамо се ни питати да ли би икада спасао живот двојици православних попова, јер одговор унапред знамо.

Управо озлоглашени Кватерник, из фамилије највећих српских крволока, скупа са Лубурићем извршио је прве покоље, уз Јакова Џала, предстојника Бихаћа, наредбодавца и извршиоца кољачог злочина. Инструктор и у злу зликовац, злогласни садистички мучитељ Енвер Капетановић, усташки сатник родом из Љубушког, клао је све што је стигао, не само у Бихаћу већ и у Крупи, Мркоњићу и широм Крајине, крваве хаљине. Тој разбојничкој дружини ваља прибројити и Стјепана Виндекијевића, Јусуфа Пашагића, бившег брицу, злогласног Миркеца Голубовића, пропалог ђака и небројене друге.

Једна усташка наредба посебно се издваја у својој расистичкој србомржњи: Ако ухватите српско дете од киле, одмах га кољите, ја наређујем!

Све то злочињење у име вековне геноцидне мржње према српском племену и православљу, произвољно, непредвидиво, зазорно и отровно, од кога срце пуца и мозак, без броја, јер се никада неће сазнати колико је у бихаћкој Кули, у сценама страве и ужаса одсечено прстију, шака, носева, колико ишчупано језика, ушију, ископано очију, колико поломљено костију, што нормалан човек не може ни да помисли, све то што је веома дуго било табу тема видио је бесмртни Отац наш небески, Господ наш, Бог и Човек.

Па и оног крволипца Меху Салихоџића званог „Страшни”, који је у кафану долазио са људским мозгом на рамену па тражио ракију „уз ово мезе”. И онај стравични призор кад је усташа тражио од жртве да поједе одсечени властити кажипрст, а он би га, јадничак, јео!

4. Терали су их, те непрегледне гомиле тежака које су мучили у затвору и дворишту Куле страве и ужаса, како ваља звати Капетанову кулу, да један другога пребијају, да певају до изнемоглости, коначно, да псује мајку српску речима: – Опсуј српску мајку! – што је један ситан жгољави сељак, скврчен уза зид Куле, суво и одлучно одбио рекавши: – Нећу!

Тим својим „Нећу” тај безимени педесетогодишњи тежак, који је за који минут постао само испребијана шака патње, раван је, чини се, Новомученику из Клепаца, који је јасеновачком кољачу гледајући га равно у очи мирно прозборио: – Само ти сине ради свој посао! – да би од тих речи и његовог погледа кољач полудео и на крају се сам заклао оним истим закрвављеним ножем званим србосјек!

Када су их, претходно измрцварене, повели на посеченије, гаравичким мученицима свемилостиви Господ је, гле чуда, послао утеху у лику тридесетогодишњег свештеника, коме су наредили да им чита Оченаш. Остало је сведочење о њему, достојно првомученика за веру, да је млади поп говорио Оченаш „тако заносно, одушевљено и свечано као да му је пред очима сам Господ Бог!”

Овако изговорена, Христова молитва значила је благодарност за робљеничке муке, као и за скоро избављење, за оне страшне крваве ноћи кад су се крвници још стидели белога дана, да би потом побеснели од потока људске крви секли и дању, настављајући своју крваву вршидбу, не бојећи се да ће и њих посећи Христов мач казне. Тај изречени Оченаш стигао је и до нас да га, ево, спомињемо у ово светло јутро новога дана, након седамдесет година од оног свенародног страдања, потврђујући и овим примером снагу мисли Светога Јована Златоустог када је записивао: „Нема ништа светије од језика који у несрећи уздиже благодарност Богу!”

5. Остало је у архивама да је у јулу, августу и септембру 1941. године само у бихаћком округу убијено 20.000 људи, жена и деце, а на Гаравицама понајвише, тако да је град Бихаћ годину 1942. дочекао без иједног Србина. Стога се с разлогом питамо: ко то бејаху крвници који поклаше толики православни народ, усташе црнокошуљаши, ко ли?

„Нису само усташе убијале”, резолутан је академик Србољуб Живановић. „Немојмо помагати теорију да су само усташе убијале. Није. Убијали су и сељаци, грађани и занатлије и интелектуалци”, опомиње нас и исправља професор Живановић. Истина је, наиме, да су ово безумно зло Србима „урадиле комшије, које су до јуче долазиле код жртава на ракију и кафу, кумовали једни другима, да би кум онда урадио оно што је урадио”.

Тако је, према сведочењу, један од егзекутора био и старац Томо Јанковић, од преко 70 година, који је признао да је полумртве људе убијао ударцима крампа по глави, па чак и жене кад би пошле на њиву да накопају кромпира, па затицале недоклана телеса.

Само би им пришле и мотиком их докусуриле, а онда наставиле да копају кромпире фамилији за ручак. Злочин на Гаравицама као и у никад неупокојеном Јасеновцу, па Јадовну и осталим стратиштима, починиле су немачке квислиншке слуге, које су поздравиле долазак немачких тенкова у Загреб и проглашење Независне Државе Хрватске „као државе са две религије, католичком и исламском”, како је изричито нагласио Миле Будак 6. јула 1941. године.

Кроз све њих проговорила је националистичка охолост и надувеност, какву су исказивали и немачки тзв. аријевци у односу на Јевреје, а усташе у првом реду према народу српском. Тај сирови шовинизам, ношен збратимљеном хрватско-усташком и муслиманско-усташком србомржњом, сезао је до „мајмунске групне дрскости”, како би се изразио Владика Николај.

Гаравице су дело свирепих квислиншких слуга Трећег Рајха и његове масовне идеологије, која се уочи рата незаустављиво ширила просвећеном Западном Европом и њеном културом, препуном верског фанатизма, геноцидном према православљу као и према јудаизму.

У исти мах, Гаравице су доказ докле може да се сроза нечовек кад отпадне од Бога, мада су крвници, кад би кретали у крвави пир, око врата стављали крстиће у уверењу да ће им се злочини против шизматика унапред опростити, јер су их у то уверавали њихови фратри и свештеници римокатоличке цркве.

Усташки геноцид над бихаћким Србима, у којем је управо клање и убијање крампом било устаљено, човекоубице су чиниле у име католичког западног Бога, а из мржње према православљу и светосављу и његовим светињама, без којих српству нема спаса ни опстанка. Никада не смемо сметнути с ума да је фашизам у Италији, као и нацизам у Немачкој, био резултат отпадања Запада од хришћанства, што је скончало у потпуном дивљаштву и отвореном сатанизму.

Гаравице су биле поприште најцрњег нечовештва и разбојништва, најгорег пораза разума, оног европског, и најдивљег тријумфа бруталности; повратак човечанства у варварство, о чему сведочи шест дугих јарака претворених у масовне гробнице, улегнутих и препуних костију српских мученика, да не помињемо јаме безданке, у које су „голобрада браћа у бездан гурана”, или Црно језеро на Уни поред Крупе.

На овоме светом месту, на добровољачкој српској земљи, између осталих и породице Куштриновића и покојног Петра Куштриновића, добровољца у српској војсци у Првом светском рату, још једном се показало колико смо скупо платили победу на Кајмакчалану и крв проливену од стране српских родољуба и добровољаца пристиглих са свих страна света да ослободе мајчицу Србију од црно-жуте немани, да би на костима најбољих српских синова, тих див-јунака, по нашаптавању Кнеза таме „пројеврејена Европа” (Владика Николај) утемељила мултинационалну версајску Југославију.

                6. Браћо моја и сестре, овим кратким присећањем на време када је простором бихаћког среза и западне Крајине владао култ ножа, а српско становништво просто било затрто, ми се сви скупа опомињемо велике истине да „један народ не може умрети насилном смрћу осим ако се није већ природно у себи угасио” – јер „дух се губи зато што се заборавља” (Хегел).

Како би жртве овог погибељног стратишта коначно нашле свој мир, а наша српска историја на овим просторима била трајно сачувана, а не збрисана како би волела наша разбраћа, то ми, синови и кћери Бихаћа, Крупе и Петровца, нипошто не смемо дозволити да останемо лоши ђаци историје и да нам се историјска лекција изнова понови. Допустимо ли тако нешто, бојим се, бићемо коначно прегажени.

Па ни сада ми не оптужујмо никога, али упозоравамо како све ово незапамћено зло нису чиниле само усташе које су носиле црне униформе, кућишта одреда палили и пљачкали, а стоку терали речима: – „Ајде џабуља!”

Помињемо за наук да никада више српске жртве не буду „џабуље”, „нека ми драги Бог опрости ако грешим”, како је у својој страдалној исповеди казала Стоја Јењић.[7]

У то време, када је Кватерник позивао на биолошку чистку од Срба, било је, по речима равноапостолног Светог владике Николаја – „или пропаст државе или пропаст народа. Бог је ударио по ономе што је јефтиније, да би сачувао оно што је скупље”.

Међутим, уместо да пропадне држава, моћници са Јалте оставили су ту хибридну мултинационалну државу, а по ко зна који пут ударили по христољубивом српскоме народу, изложивши га потпуној погибељи и пропасти. Ономе народу који је у Првом светском рату принео највећу жртву да би сачувао своју државу упркос освајачком и осветничком геслу наших непријатеља Аустроугара и Немаца: „Србија мора умрети!”, а који је у Другом светском рату потом спасавао ту исту југословенску државу као унијатску творевину кроз два своја антифашистичка покрета, четнички и партизански (у највећем постотку српски), државу коју су сви осим Срба мрзели.

Државу за којом многи Срби и данас тугују, па и након кажњеничке експедиције „милосрдног анђела”, којој су се у својој злурадости нарочито радовала наша разбраћа. Тиме је још једном поновљен (први пут за савезничког бомбардовања Србије 1944. године) заједнички злочиначки пројекат геноцида србофобичних и христофобичних западњака према српству и православљу.

„Црвена герила закопа усташки срам”

1. Светилиште гаравичких новомученика над којим песник пева: „Одавно коров над њима се вије / зар нема никог, зар му стало није”[8], ни након седамдесет година не престаје да опомиње, јер је злочин заборавити – злочин. Ово стратиште и предуго је било место највећег заборава, па и оног посебне врсте, присилног заборава, који су наметали кривотворци историје и културе, стварајући у идеолошким лабораторијама лажну историјску науку на лажном братству и јединству и флоскули о антифашистичкој борби наших народа и народности.

Први парастос пострадалима на Гаравицама служен је тек 2. новембра 1991. године, први пут после пола века! Па чак и данас у самој западној Крајини много је оних којима су Гаравице познате као још једно од бројних стратишта жртава фашистичког терора из Другог светског рата, како је гласила типизирана формула којом су комунистички властодршци настојали да замагле и потисну пуну истину о томе ко су биле жртве, а ко починиоци злочина.

Па и данас у Републици Српској мало је оних који знају за ово стратиште, што не чуди погледају ли се ови пагански мегалити, камени трупаци и блокови, који би пре пристајали за надгробне споменике стародревним прехришћанима, а не да сведоче о пострадалим мученицима за веру православну!

Притом, жалости наша, подигнутих руком обезбоженог и никад нераскајаног Србина, архитекте Богдана Богдановића, године 1981, постављених па остављених да падну у заборав сви они који око њих почивају, без иједног имена и очинства уписаног да сведочи о пострадалим; како би потомци могли доћи и бар свећу припалити за помен мртвих.

2. За сваку је, стога, похвалу што је, захваљујући групи малој, али одабраној, потомака гаравичких жртава, дошло време да се обнови скоро заборављена истина о овде почињеном злочину, премда је стратиште зарасло у траву, а у локалној заједници озбиљнo планирају да на њему граде индустријски комплекс.

Са овим, као и другим бројним стратиштима српског народа из Другог светског рата, подједнако као и оног Првог, догодила се истоветна судбина – да је „црвена герила” настојала свим средствима предати забораву српска губилишта и избрисати из памћења ко је жртва, а ко убица, и чије жртве почивају испод тих безличних и безимених мегалита.

Томе фалсификовању и искривљавању истине, као виду контроле ума, али и историјске науке, посебно је кумовала сива и лицемерна маса српских културидеолошких полтрона и удворица, зло домаће које се неетички ставило у службу комунистичког испирања зарад планског и систематског обезличавања, омаловажавања, негирања и заборављања српских жртава у Другом светском рату и несамерљивог доприноса Срба у односу на друге југословенске народе победи антифашистичке борбе.

Како би се умањио и заташкао хрватско-муслимански усташки покољ над Србима, на местима страдања недужних српских жртава атеизовани „чувари истине”, а уистину најподлије лажи уместо часног крста за који су умирали, на спомен-обележја стављали су кабалистичку звезду петокраку, као да су пострадали неверници и нехришћани.

Управо тим перфидним цензурисањем најпоузданије се спроводила антисрпска геноцидна политика, заснована још у Аустроугарској монархији, која је своју завршницу имала у доба организованог атеизма, који је немилосрдно кажњавао сваки облик националног испољавања Срба.

Тако је цазински комунистички „бабо”, Хамдија Поздерац, експериментишући a la turka братством и јединством, у циљу заметања трага усташког злочина насталог у побратимству хрватских и муслиманских усташа, при отварању овог меморијалног комплекса осамдесетих година, дрско манипулишући, гаравичке жртве назвао родољубима, мада је знао да се радило о српским цивилима, покланим само зато што су били вере православне, и то пре него што су учинили било какав гест против НДХ.

3. Како је било могуће да се злочин геноцида оволиких размера учињен према српском народу у послератном периоду лажира, заташка, да би временом постао табу тема; којим начинима и методама? Како су нам то затирали сећање на Гаравице, а истину затрпали у лажи, да се не зна за усташки срам?

Зашто је у неко доба наступио мукли мук кроз постидно ћутање о томе да је пре Другог светског рата Бихаћ имао 16 до 17 хиљада Срба, а током Другог светског рата ниједног; сада свега 380?

Када су Гаравице у питању, то је чињено тако што је комунистичка фалсификаторска историографија у прекрајању историјске истине, поред осталих дрских подметачина, по сваку цену настојала да „прошири” географски појам Подгрмеча, познат по томе што је у Другом светском рату ово подручје било слободна српска (партизанска) територија 1350 од укупно 1379 дана, на којој је живело 70.000 Срба.

Тако су муслимански високи партијски функционери, у исти мах и дрски преваранти у лику Хајре Капетановића, подло приписивали ноторну лаж како Подгрмечу припадају и оне територије које се партизанским, антифашистичким Подгрмечом, наводно, осећају и сматрају, а то је значило не само територија „испод Грмеча”, него и она усташка – „преко Грмеча”, која је припадала бихаћком срезу, на левој обали Уне, насељена муслиманским живљем, а која је безмало цели Други светски рат била, бива, „окупирана” од стране усташа!

Том обезличавању партизанског Подгрмеча, али и десемантизовању усташког Бихаћа кроз ширење географског појма Подгрмеч и на бихаћки срез, као најјаче усташко упориште, допринела је чињеница да се у њему новембра 1942. године одржало Прво заседање АВНОЈ-а. Тада је Бихаћ накратко био ослобођен од усташа, које су се крволочно браниле, тако да су за његово ослобођење Срби, а ко би друго, платили животима преко 600 својих бораца.

4. Драга браћо Срби и сестре Српкиње, сарказам је своје врсте све оно што се дешавало после гаравичког погрома Срба, који је потпуно пао у засенак због краткотрајног трајања тзв. Бихаћке републике.

За ово што намеравам рећи молим Бога да ми да истинољубиве речи, које неће бити израз неке патетичне евокације: наиме, седам хиљада српских бораца антифашиста из неколико бригада мотивисано је за учешће у „бихаћкој операцији”, како се звала акција ослобођења Бихаћа, управо тиме су се у њему налазиле забарикадиране окореле усташе, оне исте које су починиле покоље не само у Гаравицама већ и широм западне Крајине.

У штабовима бригада су у наређењу за напад намерно истицали аспект кажњавања усташких зликоваца за почињена злодела, јер се знало да је то најлакши начин да се пробуди осветнички набој и жеља за борбом. Непотребно је нагла-шавати колико је 4.000 усташа и домобрана опкољених у Бихаћу било мотивисано за одбрану, свесних не својих почињених злодела, за која се и нису кајали, већ казне која би их сустигла.

Међутим, кад је Бихаћ коначно ослобођен уз огромне жртве, а тада је било заробљено 835 домобрана и усташа, већина, наводно, домобрана, била је пуштена, док је свега 130 усташа стрељано! Тако је 7000 српских антифашиста крв своју пролило, уистину заџаба, зарад 130 побијених окорелих усташа!

Био је то, жалости наша, тек мали део свенародног страдања које је уследило у западној Крајини, а које је као домино ефекат исходило из гаравичког погрома. Не само да су Срби сурово пострадали у јунско-јулском усташком геноциду широм Крајине већ су због подизања устанка и ослобођења велике територије од усташа на њу одмах пристигли комунисти, у највећем постотку муслимански и хрватски, наметнувши се као предводници устанка, заводећи над српским живљем немилосрдни „црвени терор”.

С друге стране, управо због двомесечног трајања тзв. бихаћке републике, немачки окупатор је помислио да се ради о јаким партизанским снагама, те је зато против њих покренуо четврту непријатељску офанзиву. Она је трајала од јануара до марта 1943. године под командом генерал-пуковника Лера.

У њој су вођене три крваве битке: на Уни, Неретви и Дрини, тј. Сутјесци. Само у бици на Уни било је ангажовано 27.000 Немаца, Италијана, усташа и домобрана, од чега само 5.500 усташа, и то све због тзв. бихаћке републике, која је подгрмечке устанике коштала небројених живота, а предузете између осталог и зато да Коста Нађ, командант бихаћке операције – обрадује врховног команданта, да не спомињемо име том бившем аустроугарском каплару, за 25-годишњицу октобарске револ(љ)уције.

Дакле, иронијом судбине, Бихаћ је због тога био ослобађан, а не да би се казнили усташки зликовци за своја злодела, као што, уосталом, и нису били кажњени.

Након што је у Бихаћу одржано Прво заседање АВНОЈ-а, град је поново пао у руке усташа, што довољно казује како је ова крвава партизанска победа сама себи била циљ. Директна последица двомесечног трајања тзв. бихаћке републике била је Четврта непријатељска офанзива, која је народ Подгрмеча нагнала у збегове снегом заметеног Грмеча, предузета од стране здружених немачко-усташко-домобранских снага ради уништења и коначног сламања српског устаничког отпора на широком подручју западне Крајине.

И овога пута српски Подгрмеч платио је највећу цену: у грмечким „белим ноћима” посмрзавало се на хиљаде људи, жена и деце, док су остале побиле немачке и усташке хорде у збеговима, или пак одвеле у концлогор Јасеновац. Остаци његових искасапљених борбених јединица са чак 4.000 рањеника повлаче се пут Неретве, да би највећи део заувек остао на Сутјесци, па и Ћопићев Николетина Бурсаћ и његов верни друг Јовица Јеж!

Дотле, значи, сежу Гаравице мрачне и крваве! То су те велике забрањене истине о нашој трагичној српској историји, које се због будне контроле геополитичара над историјском псеудонауком не могу добити кроз књиге, јер их није имао ко да напише, што због страха, а више због конформизма српских историчара, да којим случајем не увреде онe чија им је наклоност била кориснија, а мржња опаснија.

О тим истинама српска национална историографија до данас, на несрећу, рајински и прорачунато ћути ли, ћути. Шта казати након свега, осим поново позвати у помоћ пророчке речи Светог владике Николаја, тог српског Златоустог, када опомиње: „Бог је имао у виду наше крајње добро, наше вечно спасење, и када даје и када узима, и када милује и када бије, и када глади и када сече.”

„Крвави пир побједника”[9]

1. Лажирана историја коначно би морала да упамти да су гаравичке жртве биле многоструко веће, јер им ваља прибројaти све оне српскe антифашисте погинуле за ослобођење Бихаћа, слободног непуна два месеца од 5. новембра 1942. до 29. јануара 1943, али и страдалнике немачке Четврте непријатељске офанзиве, предузете против крајишких и личких антифашиста због бихаћке операције и наводног кажњавања зликоваца у гаравичком погрому.

2. Ово је тек фрагмент крваве скривене историје коју су својом крвљу писали Срби, а која се као таква уопште не памти. Наиме, давно је смишљен план маскирања конфесионалне антисрпске и антиправославне агресије према Србима у XX веку и план преиначавања историје геноцида над нашим народом у Другом светском рату.

Њега је са необичном страшћу проводила безаконичка титоистичка историографија, што сведочи о свој њеној беди и моралној посрнулости, посебно оних тамних синова српства који тај план, преодевен у демократско рухо, настављају да спроводе и данас.

О томе сведочи поразна чињеница да геноцида над Србима нема у читанкама, као што га, по свему судећи, неће бити ни у будућим, дозволимо ли да нам властити синови, искорењени из сопствене традиције, обездушени и морално осакаћени, исказујући сервилност југословенској или, данас, све агресивнијој мондијалистичкој и проевропејској идеологији, растачу остатке српске етничке самосвести, да је крчме, регионализују и далеко од јавности, шићарџијски служећи дневној политици, распродају, од српског језика и књижевности, српске историје и традиције, не презајући ни од лицитирања и погађања око српских стратишта, тих наших светилишта са којима се такође безочно тргује, а српске жртве десетоструко умањују, посебно када је у питању концлогор Јасеновац, са чијег се броја српских жртава пред нашим очима одузимају нуле и у заборав потискују!

До данас остајемо без одговора где је та наша критичка свест да изврши историјску ревизију многих догађаја, да разобличи цинизам с којим је у послератној историографији дошло до селективног преиначавања историје геноцида над Србима у Другом светском рату као и ономе, још погубнијем по последицама, Првом светском рату, кад је пострадало 52% одраслих мушкараца и четвртина укупног становништва, што је демографска катастрофа од које се нико не опоравља!

У креирању партизанске историје кривотворци историје и контролори онога што ће се нудити као „знање” нису презали ни од најгрубљих огрешења о истину, тражећи од Срба да порекну и забораве властито историјско памћење и искуство како би им се, тим лакше, историја поновила; како бисмо изгубили историјску свест и сећање на своје славне претке, од косовских кнезова и витезова и јуначких солунских војсковођа до наших слободољубивих прадедова и дедова, те њихову жртву и страдалништво које је по пројекцијама комунистичких политисторичара требало да остане трајно забетонирано под фирмом жртава фашистичког терора.[10]

Да наша потрага за истином о стратишту Гаравица и осталим небројеним крвавим разбојиштима не би била само једна испрана реч, да песник не би поново певао „видим истину затрпану у лажи”[11], неопходно је да нас све прожме сазнање како „само истина спречава нове злочине”, на шта нас опомиње Владимир Лукић, председник извршног одбора Удружења „Јасеновац – Нова Градина”.

Тим пре што су неоплакане гаравичке цивилне жртве до данас остале неким чудним сплетом околности неувезане са осталим српским стратиштима из прошлог рата, упркос препоруци са највишег места да се морају увезати велика српска стратишта.

„Вјековна воденица црно мливо меље”

1. Сакупљајући своју прошлост сабрасмо се овде на Гаравицама да се, између осталог, још једном подсетимо како „вјековна воденица црно мливо меље”; да се осведочимо како су се пре седамдесет година у Европи ослободиле варварске снаге, дивљи и најпримитивнији инстинкти, па се кроз велики ратни вихор сручиле на голоруки српски живаљ.

Зато данас без двоумљења можемо да утврдимо како никада ниједна генерација није пала ниже него она нацистичка и усташка, коју је породио увек агресивни „европски дух”, огрезао у паганске и сатанистичке култове, којима се клањао и Адолф Хитлер. Онај исти бивши аустроугарски каплар којег је христоиздајичка Европа својевремено здушно предлагала, да се зна и не заборави, управо за Нобелову награду.

Толико о „ученој” Европи и њеној Нобеловој награди!

Тај и такав дух антихришћанске Европе и њене горде културе који и данас скоро па измасакрирану и испарчану Србију оптужује за тежњу ка Великој Србији, који је произвео фабрике смрти што трајно и егземпларно сведоче о њеној интелектуалној „премоћи”, а уистину о потпуној моралној посувраћености и најгорој могућој деградацији свега људског, какве није било у историји човечанства – тај, наводно, „просвећени” американизовани европски дух, човекоубиствени и христоубиствени, произвео је два светска рата и незнан број локалних, завршно са зверским бомбардовањем маћушке Србије од стране претећег и окупаторског НАТО агресора, најекстремнијег представника ултимативне демократије.

Само у једноме веку и у три светска рата побијено је преко милион и Бог сами зна колико још Срба, уз бескрајне рушевине и зверска бомбардовања, прво, нацистичка из 1941. па савезничка из 1944, до лукаво припреманог здруженог бомбардовања НАТО империје у наводно, „хуманитарној акцији”, у којој је порушено 190 школа, 20 болница, 60 мостова, за 78 дана уништавања свега српског, што све скупа сведочи о пропасти разума нових планетарних колонијалиста и његовом патохуманизму који навјешћује крај историје.

Гаравице су опомена и наук како то у евроатлантском погледу на свет изгледа религиозна толеранција на начин pax romana,она толеранција и верска трпељивост према јеретицима коју су проповедали још француски просветитељи, а у праксу спроводиле јахачи западне јереси, фашисти и усташе. Посебно оне побратимљене муслиманске и хрватске усташе, које су биле слаба копија немачког националсоцијализма и италијанског фашизма, а код којих се религиозна нетолеранција већ на самом почетку рата распламсала у крволочну србомржњу, која је по својој гнусоби згражавала и немачке нацисте, јер су их у злочинима надмашили.

Не смемо заборавити да је та и таква идолопоклоничка и безбожна Европа, која је била и остала паганска и неопаганска, измислила масовне погроме читавих народа, јер је србомрство и антисрпски геноцидни план уништења православних у XX веку у Хрватској и Босни и Херцеговини производ аустроугарског освајачког инжењеринга у његовом продору на Исток. Начињен је у сарадњи са сарајевским надбискупом Јосипом Штадлером, а разрађен од стране Штадлеровог наследника, католичког надбискупа Ивана Шарића, потом бискупа Бауера, Јеглића и Натлачена, чији је синоним фабрика смрти Јасеновац која је „радила” током читавог рата пред носом антифашиста, у највећем постотку српских.

Али шта вреди кад их је водио србомрзац Тито, онај исти који је преко својих прислужника на крају рата, без суда, по скраћеном поступку затро читаву породицу Петра Бојовића, прослављеног команданта и јунака Првог светског рата, побивши плански на стотине истакнутих српских интелектуалаца и родољуба.

2. Понављамо: као што је антисемитизам производ Хитлеровог неопаганизма и мита о Немцима као аријевској раси и изабраном народу, када је Немачка кренула за варљивим мислима својих филозофа, у првом реду Ничеом, у прогоне и погроме Јевреја, Срба и Цигана, што је све чињено у име Христа, по ко зна који пут га разапињући на крсту, тако су и Гаравице резултат осветничког похода гордих католика, у највећем постотку покатоличених Срба на те шизматике, како православне, од мојих родних Хашана подно Грмеч планине, као садашње међе између Запада и Истока, па све до Владивостока, називају семеништарци из Завода Светог Јеронима.

Дакле, од мојих Хашана до Владивостока простире се православни свет, само је велико питање у којој је мери он свестан себе као таквог јер се растакање православне духовности несмањено наставља спроводити упоредо са васкрсом православне духовности, посебно у никад непотлаченој Русији у односу на натоизирану Европу, ту „нероткињу пророка”.

Оно што дубоко боли данашње потомке недокланих Срба у потрази за истином уместо нуђене историјске брбљарије, нас који смо сви помало изгубили додир са сопственим народним страдалништвом у Другом светском рату, забетонираним унијатском идеологијом братства и јединства, јесте што је бројним натовцима, Европејцима и глобалистима из српског рода, поданицима Давоса и Сороша, и данас, „све милија таква Европа од васкрслог Христа, чије крсно знамење носи на грбу своме и на барјаку своме кроз векове и векове”.

„Хоћемо ли за Европом, савезницом Смрти или за Христом, Царем вечног живота?” – пропитује нас Свети владика Николај.

Скупо смо ми Срби платили науку европску, коју и данас многи слепо, идолопоклонички следе, некритички прихватајући туђинске шаблоне мишљења. Па и то што у Бихаћу данас скоро да и нема Срба такође је резултат охолости Западне Европе, тог НАТО-америчког протектората и њеног покровитељства над онима који се горде да нису презрени Срби, посебно не они православни, мада говоре српским језиком и још и сада памте које су им биле крсне славе.

У свом последњем непосустајућем походу на Исток, који је увек имао важну религиозну, прозелитску компоненту унијаћења и покатоличења, Европа ни данас не преза од примене старог инквизиторског правила које је устоличио први велики инквизитор – једну трећину покатоличити, једну раселити, а једну побити. Каткада се, у зависности од случаја, тај проценат мењао, па се тако, кад је реч о православним Србима, прибегло голој сечи или протеривању које је само у Хрватској и Федерацији Босне и Херцеговине досегло размере етноцида. Као да Срби немају историјско право на ту своју територију, већ их свако може истерати као уљезе.

3. Браћо моја, никада у историји зло није остало некажњено нити добро ненаграђено, теше нас речи великог Владике Николаја, оног кога су били ухапсили гестаповци,  да би скупа са блаженопочившим патријархом Гаврилом (Дожићем) завршио испред крематоријума и гасних комора Дахауа.

Зато, ако је трпљење невоља важно средство за спасење у свету где „соко не чује више соколара”, онда кад попу Јови Тинтору запалише браду, ископаше му бајонетом једно око, а друго му оставише да види где ће му бити гроб – да ли то значи како и даље морамо толковати, ми, који ето имамо оба ока, где је гроб попа Јове? Јер га не видимо, нажалост, нигде уписана, као да нам је злослутна врана очи позобала и памет попила.

Зато, „упамет се Срби”: све дотле док му не будемо унели име у поменик гаравичким жртвама, не можемо ни ми имати путоказа у животу! Тек кад имена наших предака, који примише венац мученички, изнесемо на светло из мрачног, безименог гроба, и ми се можемо надати светлости Царства небескога.

До тада, Господ канда је престао да нас брани од безбројних непријатеља његових, јер смо се и сами укаљали неваљалством заборава, те нам је зато и поновио страдање крајишких Срба у дванаест општина, као „старе вере ново оправдање”, како нас опомиње Свети ава Јустин Ћелијски.

Спадам у оне који су, мислим, научили лекцију из прошлог рата, задату нашим дедовима и очевима, коју су моји стари понављали као део колективног памћења, што опомиње и буди инстинкте да се никад не би поновнио геноцид. Поред осталог, и ово сам научила као „свет”, (световање) од премудрог Светог владике Николаја: „да се мала знања добијају учењем а велика знања добијају вером и поштењем”.

Велика знања мојих верујућих предака била су и ове две мудре поуке којима дугујем што сам данас овде, а гласиле су: „Ко је побегао, тај је преживео”, што је значило, рекао би песник, да „не чекамо знаног крвника на утртој стази”.

Другу поуку дугујем мојој покојној баби Мики, која је често знала да прикричи: „Боље да питају како ћемо до њега, него шта ћемо од њега!”

После сваке државне пропасти, па и ове последње, поучава нас највећи државотворац српски, Свети Владика, Срби су убијани телесно без милости и без броја. Само им је Бог душу сачувао, јер су душом вазда остајали верни Богу. „Заиста, кад човек проучи у коликом су броју Срби гинули, мучени или у ропство одвођени, заиста је за свакога чудо Божије да још у свету постоји српски народ и да се још чује српска реч.”

У задњих педесет година, 50% српске земље било је отето, између осталог и зато што смо душегубно пригрлили југословенство и анационални комунизам, што смо Карађорђевом звездом са мачевима и орденом Светог Саве Немањића одликовали најљуће наше мучитељи и слуге римске теократије и бечке аутократије.

Ипак, упркос свој нашој Голготи, српска душа је, чини се, спасена.

Зашто смо у то уверени? У тој вери крепи нас још једном најмногоумнији теолог српског православља када објашњава: „Која је коренита особина српског народа у односу на друге – да оптужује себе. За разлику од Срба властољубиви и охоли народи Европе никад не признају своју кривицу. За зло у свету они криве другога, никада себе! Та како би они могли учинити грех кад су они себе на престо божији дигли и себе прогласили непогрешивим боговима.”

„На рате нестаје православље”[12]

1. Праштајте, браћо, мора бити наш пут!

На рушевинама две југословенске државе, над хрпама белих костију своје поклане браће Срби су политички ћутали пуних 70 година, гледајући како на рате нестаје православље. Будемо ли и даље неваљали и богоотпадни као што смо били, удариће Бог и по држави и по народу, па ће обоје пропасти заувек, опомињу нас пророчке речи Светог Владике!

Зато: да ово не буде само патриотски вапај иза којег остаје још већа пустош, да не би песник и даље преклињао: „Крикни правдо, ако те има!”[13], како не би из духовне усамљености вапио: „Брате Србине, не дај забораву Гаравице”, да нам се опет не „појаве птице и људи”[14], то ми који исповедамо Свету Веру Православну и у њој живимо, а зарад опстанка нашег милог и Богу драгог Српства, морамо упамтити: – Каквом мером меримо своје претке, таквом ће нам бити одмерено!

Зато: нека плима истине и Божје правде на површину избаци оне који су спремни да се покају, поправе и од греха очисте, како би нас извели из ове „меке” окупације, колаборације и духовног ропства, које нам убија веру отачку.

Господе Боже, који си нас и овим стратиштем љуто ранио, помилуј нас, спаси и благослови, како бисмо жртве гаравичке прибројали у небеске праведнике и мученике за веру православну, а гробишта њихова прописно обележили! Упокој своје верујуће гаравичке жртве и прими их у окриље српских светитеља да трају до Страшнога суда!

Оче Небески и Пресвета Богородице, помози свима, па и Србима, и дај нам мудрости и снаге да се користимо скупо плаћеним искуством Гаравица мрачних и крвавих, да се не бисмо поново морали прати својом крвљу и својим сузама! Да отрпимо и опростимо, пуни хришћанске љубави, јер сви знамо да ако не опростимо, неће бити опроштено ни нама! И не остави ни нас, Господе Боже наш, јер ако и згрешисмо, од Тебе не одступисмо, већ хоћемо да сачувамо веру Отаца, свој народ и своју отаџбину.

Молимо ти се да на светој крви гаравичких мученика и на овој добровољачкој земљи, добијеној за херојско страдање у албанској Голготи и за славу солунског јунаштва, да подигнемо капелу на брегу како би се поменик и првоизворник пострадалих отворио за све оне који до сада почивају у гробу без имена. Да једном знамо и да се зна како је овде пострадао светосавски народ; да је то пуна истина, јер истина је оно што је увек исто, без обзира на време и на обичаје. Да је овде скончао онај исти народ над чијим потомцима се и данас наставља спроводити расистичка мржња у име западног бога и антицркве, и отимати наша света српска земља, заветно Косово и Метохија!

---

[1]У летним месецима 1941. као жртве геноцида над Србима Бихаћа, Крупе и Цазина пало је 20.000 жртава, у Санском Мосту 6.000, Приједору и Новом 6.000, Кулен Вакуфу 4.500, а у Костајници 4.000 Срба.

[2]У данашњици, опет, и даље се наставља отимачина једном већ отете добровољачке земље, јер нова бихаћка „демократска” власт намерава да на делу меморијалног спомен-комплекса, који је досад био заштићени спомен-простор Гаравица, изгради индустријско-пословну зону. Уз то, новим регулационим планом предвиђају да се одмах уз спомен-комплекс именује улица сребреничких жртава.

[3]Д. Кужет, Крст Србинов.

[4]Како рече један од организатора помена гаравичким жртвама: „Знамо да се умријети мора, али није свеједно како умријети, а не учинити ништа”– јер „видимо да вријеме не ради за нас.”

[5]На подручју бивше Југославије Гаравице су биле четврто стратиште, при чему се мало узимао у обзир податак да је само у Цазинској крајини убијено 30.000 Срба. Без обзира на то ово, стратиште је досад остало „неувезано” чак ни повељом о братимљењу Шумарица, Крагујевца, Градине, Јасеновца, тј. Козарске Дубице, Козаре, Шушњара, по свему судећи зато што се гаравичко стратиште не може „увезати” са јеврејским жртвама, будући да су бихаћки Јевреји пострадали изван Бихаћа, тако да су Гаравице избегле судбину Јасеновца, који све више постаје поприште јеврејско-српског холокауста.

[6]Тај „катил” Кватерник ослобођен је јер је рекао да није убио два рабина. То што је опростио живот двојици рабина, а само зато што је сам пореклом био Јеврејин, било је довољно да му се опрости живот. Питамо се да ли би опростио живот двојици православних попова и са сигурношћу одговарамо да не би никад.

[7]Овај и други наводи преузети су из зборника саопштења, сведочења и докумената са Првог округлог стола „Гаравице 1941”, одржаног у Бањој Луци 5. 5. 2010. године, који је потом штампан као зборник.

[8]С. Милинковић, Гаравице.

[9]В. Вукић, Свјетлост.

[10]Када је у селу Завољу покренута акција подизања споменика над вртачом у коју су људи живи бацани, скинута је бетонска плоча „жртвама фашистичког терора”, да би испод ње била нађена широка даска на којој је писало: „Усташка успомена из 1941. године!”

[11]Д. Кужет, Сан.

[12]М. Грубор, Гаравица, 41.

[13]М. Грубор, исто.

[14]В. Вукић, исто.