У јулу мјесецу 1942. године усташе су на подручје грубишнопољског котара дотјерале око 9.000 Козарчана, стараца, жена и дјеце, “заробљеника” с Козаре.
Сви су ови “заробљеници” у биједном физичком стању, гладни и болесни.
Почетком августа, по наређењу III оперативне зоне, чета прелази у Славонију и ту остаје све до акције на Шпановицу, 3. октобра 1942. године, у којој је и сама судјеловала.
Крајем августа 1942. године Гедеон Богдановић је, заједно са десет другова, прекомандиран у састав Првог славонског партизанског одреда.
Славонци, Мославчани и Бановци 27.9. заједнички нападају Грубишно Поље, гарнизон од око 200 усташа и 300 домобрана. Све те акције, а и неке друге мање, извршиле су здружене снаге с око 1.000 људи, уносећи муњевитим налетом панику код непријатеља. У акцији на Грубишно Поље заробљено је око 120 домобрана и запљењено око 150 пушака и неколико митраљеза.
Сви присутни на сахрани наших 12 погинулих другова у М. Дапчевици имали су сузе у очима.
Након те акције наше снаге одлазе у Славонију, у акцију на Шпановицу. На Билогори остаје само вод партизана, јер се чета још налази у Славонији.
Након те прве партизанске офанзиве слиједи непријатељска офанзива на Билогори, са око 5.000 усташа, домобрана и Нијемаца. На Билогори је било само седам наших наоружаних људи. Крајем септембра
Билогору опкољавају и претресају јаке непријатељске снаге. Народ је био изненађен. Непријатељ је у логоре – јасеновачки и сисачки – отјерао око 3.000 становника, махом жена, стараца и дјеце, од којих се врло мало вратило. Међу 3.000 отјераних у логор било је и много жена и дјеце с Козаре.
Усташе су за то вријеме у селима поубијале све оне које су у њима нашли. Побили су око 500 особа и побацали их у заједничке гробнице. У Грубишном Пољу убили су 69, у Малом Грђевцу 62, у Сибенику 87, у В. Ператовици 67, у Тополовици 66, у Гакову 48, М. Ператовици 37, Брзаји 32, В. Дапчевици 31, М. Дапчевици 32 и Лончарици 15 људи. Заправо, нема села у коме није било жртава. Усташки напад и убијање беспомоћног становништва траје све до повратка Билогорског батаљона, који је у међувремену формиран у Славонији. (Основа за Билогорски батаљон била је Билогорска чета. То је био 1. батаљон XII бригаде, деташиран на Билогору, а од народа назван Билогорски).
Послије непријатељске офанзиве слиједе упади малих група усташа. Они су несметано убијали по селима више од мјесец дана. Већину побијених жена и дјеце ликвидирали су појединци-усташе у току и након тзв. домобранске офанзиве. Те упаде појединаца-усташа омео је тек Билогорски батаљон.
Поновни долазак Билогорског батаљона (који је, успут, на Враном Камену разбио једну сатнију домобрана и заробио први топ у Славонији) подиже пољуљани морал становништва Билогоре. Батаљон спречава пљачку и ликвидира издајнике и пљачкаше.
Срби Билогоре, иако више него преполовљени ликвидацијом 500 мушкараца у Јадовну, исељавањем 2.500 особа у Србију, те тјерањем у усташке логоре 3.000 људи и убојством око 600 особа у јесен 1942. године, нису се поколебали.
Крајем 1942. године сви преживјели Срби су били у устанку у коме су непоколебљиво остали до краја рата.
Страдања Срба нису поколебала остатак Срба.
У прољеће 1943. године се и мањи дио Хрвата, Чеха и Мађара веже за НОП.
< Хапшења, терор и депортације Садржај Свједочанства о геноциду >