Момир Радић: „ЛОКАЛНИ ГЕНОЦИД“ намењен само Србима

Пише: Dušan Bastašić

Неколико дана по оснивању Хашког трибунала, по налогу тадашњег председника СР Југославије Добрице Ћосића, Савету Безбедности Уједињених нација (СБ УН) предат је „Меморандум о ратним злочинима и злочинима геноцида у Источној Босни (општине Братунац, Скелани и Сребреница) почињеним против српског становништва од априла 1992. до априла 1993. године“(1)

Убрзо затим, Резолуцијом од 6.10.1993. СБ УН је основао КОМИСИЈУ ЕКСПЕРАТА са председником Мухамедом Шерифом Басијунијем, коју је обавезао да буде НЕПРИСТРАСНА. Циљ Комисије био је да испита и анализира све информације и доказе у вези злочина на подручју БиХ и да о томе СБ УН поднесе извештај са закључцима.

Почетком наредне године, Комисија је СБ УН предала ИЗВЕШТАЈ са закључцима на 84 стране, заједно са 65.000 докумената, бројним доказима добијеним од држава, 23 тематска анекса на oko 4.000 страна, стотине сати видео-трака итд. (2)

Али, наведени Меморандум, са подацима о страдању Срба на подручју Сребренице, НИЈЕ НИ ПОМЕНУТ у тој документацији, па су тако остали непознати и непроцесуирани.

Пре почетка суђења у Хашком трибуналу, Мухамед Шериф Басијуни је 4.4.1995. сведочио пред америчким конгресменима и сенаторима где је ИСКЉУЧИВО СРБЕ оптуживао чак и за „геноцид“, иако је био у обавези да буде непристрасан.

Том приликом истакао је да Хашки трибунал НЕ БИ МОГАО ДА ДОНЕСЕ ПРЕСУДУ ПРОТИВ СРБА ЗА ГЕНОЦИД– ако би се Конвенција о геноциду примењивала на начин како је то чињено од 1948. па до тада. Зато су они, како је истакао, снижавањем критеријума када су у питању Срби, питање геноцида прилагодили локалним општинским условима, помињући као пример Приједор. Ово снижавање критеријума учињено је самовласно.

https://books.google.rs/books?id=oQkFVTqlJnMC&printsec=frontcover&hl=sr&source=gbs_ge_summary_r&cad=0#v=onepage&q&f=false

То је било довољно да тужилац Хашког трибунала Ричард Голдстон 25.7.1995., неколико дана пре акције „Олуја“ подигне оптужнице против Младића, Караџића и Мартића.

Басијунијеве закључке о начину утврђивања „ЛОКАЛНОГ ГЕНОЦИДА“ над једним делом „босанских Муслимана“ из Сребренице (0,4 % укупног становништва) – Хашки трибунал је применио већ 2001. године у поступку против Радислава Крстића.

Чак је и Међународни суд правде (МСП) користио те „пресуђене чињенице“ Хашког трибунала као неспорне приликом доношења Пресуде 26.2.2007. у поступку БиХ против СРЈ. Али, МСП у том поступку НИЈЕ КОРИСТИО ДОКАЗЕ из Тужбе/Противтужбе СРЈ против БиХ због геноцида, на 1.154 стране. Тај предмет је трајно уклоњен, као да никада није ни покренут. То се десило тако што је – двадесет дана по хапшењу бившег председника Србије Слободана Милошевића (ради изручења Хашком трибуналу) – Проф. др. Тибор Варади, агент СРЈ, из разлога недоступног јавности, обавести МСП да СРЈ повлачи Противтужбу за геноцид протзив БиХ. (3)

На тај начин, до данас су остали непроцесуирани и непознати јавном тужилаштву за ратне злочине, судовима и јавности докази о злочинима над српским становништвом на подручју Сребренице и у БиХ – који су наведени на 132 стране „Меморандума“ и 1.154 страна Противтужбе. Тиме су Срби и српске жртве до данас остали дискриминисани.

__________

(1) https://digitallibrary.un.org/record/168477/files/A_48_177–S_25835-EN.pdf

(2) S/RES/780 (1992) i S/1994/674

(3) https://www.icj-cij.org/sites/default/files/case-related/91/13287.pdf