Uspon i pad Krajine: Sećanja jednog ministra (KRAJ)

Činjenica o izdaji Krajine od strane Miloševića ne negira pozitivne učinke njegove politike (Republika Srpska i uspostavljanje celovite Srbije). I u ovom slučaju se potvrđuje da niko nije sazdan iz jednog komada i da svako ima svoje lice i naličje.

Piše: Borivoj Rašuo

Prvi deo teksta možete pročitati OVDE.

Da je zaista postojao scenarij širenja rata na Bosnu i Hercegovinu ilustrovaću frapantnom činjenicom iz razgovora sa britanskim diplomatom, koji sam vodio novembra 1991. godine u Beogradu, u svojstvu ministra spoljnih poslova u Vladi Krajine.

Reč je o razgovoru koji je vođen pola godine pre početka rata u Bosni i Hercegovini. Razgovarali smo na temu Krajine, naših ciljeva i očekivanja, da bi on u jednom trenutku potpuno iznenada rekao „ne mislite valjda da smo mi Sarajevu dali olimpijske igre, zato što nismo imali drugo rešenje, nego smo im to dali, kada bude u ratu bombardovano Sarajevo, da ne bude bombardovana bosanska kasaba nego olimpijski grad“. Sa tom činjenicom, smatrajući je važnom, upoznao sam Slobodana Miloševića lično.

Rat u Bosni i Hercegovini i napad na srpski narod definitivno su pokazali da od zajedničkog života u istoj državi nema ništa. Uz to, još jednom se pokazalo da se srpsko nacionalno pitanje rešava pre svega u Bosni. Srećom, Srbe su tamo predvodili ozbiljni ljudi na čelu sa Radovanom Karadžićem i Ratkom Mladićem. Karadžić je bio izbor Dobrice Ćosića, čoveka o kome želim na ovom mestu reći reč više.

Dobrica Ćosić je jedini čovek pred kojim sam u prvom susretu imao tremu. Njegova dobrota je, kao iznenađenje u zlom vremenu, delovala neočekivano. Otuda možda izvor treme. To je čovek koji je imao najpotpunije razumevanje srpske situacije i od njega sam čuo nekoliko značajnih stvari.

Prvo, rekao je da će nas Srbe uništiti moravska brljivost i dinarska plahovitost. Cvijićevski, zar ne? Drugo, kada je bio na dužnosti Predsednika SRJ, u telefonskom razgovoru posavetovao sam se sa njim oko jedne konfliktne situacije u Krajini, koja je bila vezana za Milana Martića. On mi je rekao „ sklonite tog čoveka jer ne može da se nosi sa istorijom“. Ta nemogućnost nošenja sa istorijom nije bila karakteristična u tom vremenu samo za Martića. Stekao sam utisak da je od Dobrice Ćosića mogao naučiti i onaj ko to nije hteo. Bio je harizmatična ličnost.

„Za Bosnu ću se tući“

Radovan Karadžić je bio lider po meri i veličini problema s kojim se suočavao srpski narod u tom vremenu. Sjedinjavao je u sebi vrline vođe sa vizijom i pragmatičnog političara. Jednom rečju, izrastao je u krupnog državnika, zahvaljujući kome je, između ostalog, stvorena Republika Srpska. Kada pogledam sa ove distance koliko je Karadžić učinio za srpski narod, čime je pokvario planove naših neprijatelja, što direktnih, što indirektnih, čudi me kako ga inkvizitorski sud u Hagu nije i drastičnije kaznio.

On je bio gospodin, imao je nešto plemenito u sebi – pesničko, i oko sebe je okupljao slične ljude. Zato rezultat nije mogao izostati. General Ratko Mladić je izrastao iz borbe u Krajini i za Krajinu i uspostavio se kao neprikosnoveni vojskovođa Srba u Bosni. Njega smatram poslednjim klasičnim vojskovođom. Posle toga ratovi su se vodili i vode drugačije. Ratko Mladić je bio častan oficir i humanista sa puškom u ruci, ne želeći drugome zla. Njegov prioritetni zadatak bio je odbrana svog srpskog naroda. Suditi Ratku Mladiću za ratni zločin nije ništa drugo nego donošenje smrtne presude pravu i pravdi.

Nikola Koljević je bio intelektualac najvišeg ranga, koji je, odazivajući se na poziv svog naroda, prinudno ušao u prljave političke vode, gde je pokazivao znake nesnalaženja. Momčilo Krajišnik je primer pouzdanog državnog službenika visokog ranga, koji je narastao zajedno sa svojom funkcijom predsednika Narodne skupštine Republike Srpske. O Biljani Plavšić i njenom političkom amaterizmu i moralnoj nepostojanosti ne želim da trošim reči.

S početka proleća 1992. godine, održan je važan sastanak u Patrijaršiji, koji je sazvao patrijarh Pavle, s namerom da se raspravlja o mogućim pravcima srpske nacionalne politike u tom zamršenom vremenu. Pored vladika tom sastanku je prisustvovao i predsednik Srbije Slobodan Milošević.

Vladika Atanasije Jevtić surovo je napao Miloševića da je juče izdao Krajinu, danas će izdati Bosnu, a sutra i Kosovo. Na te njegove reči patrijarh Pavle ga je upozorio da govori predsedniku Srbije, i da je spreman da sve što vladika napiše, potpiše i bez čitanja, a sve što izgovori, da ospori i kad ne čuje.

Vladika Atanasije je u replici rekao da dobro zna o kome i kome govori. U tu raspravu uključio se Slobodan Milošević jednom rečenicom, obraćajući se vladici Atanasiju „pope možda je to sve tačno, ali za Bosnu ću se tući“, udarajući pritom šakom o sto, i napustio sastanak. I zaista, Srbija se za Bosnu tukla, ulažući ogromni ljudski potencijal i materijalne resurse, kao i međunarodni ugled. Zahvaljujući tome i neponovljivoj hrabrosti srpskog naroda u Bosni, stvorena je Republika Srpska, jedina realna pobeda srpskog naroda u 20. veku.

U tom vremenu sretao sam i patrijarha Pavla, koga sam doživljavao kao svog dedu. Bio sam neobjašnjivo slobodan pred njim. Od mnogih susreta sa patrijarhom u različitim formatima i raznim povodima, izdvojiću jedan susret u novembru 1992. godine, koji je upriličio vladika Atanasije Jeftić za Milana Babića i mene. Razgovor smo vodili u keliji vladike Atanasija u Patrijaršiji u Beogradu. Mesto održavanja razgovora, izvan patrijarhovog kabineta, govori dovoljno samo po sebi.

Milan Babić i ja predstavili smo patrijarhu situaciju u Krajini, ocenivši je kao veoma tešku, u čemu nas je podržao i vladika Atanasije. Kao glavnog krivca za takvo stanje označili smo predsednika Miloševića i zamolili patrijarha da izvrši uticaj na njega, kako bi se on prestao destruktivno ponašati. Na to nam je patrijarh Pavle rekao: „Milošević se bori za očuvanje svoje vlasti, dok se Crkva bori za očuvanje svog naroda, u tome je suština problema“.

Patrijarh nam je obećao da će razgovarati sa Miloševićem, što je i učinio, o čemu nas je obavestio preko svog sekretara. Razvoj događaja nakon toga nedvosmisleno je pokazao šta Milošević misli o Crkvi i samom patrijarhu Pavlu. Prosto, nastavio je po starom. O patrijarhu mogu reći samo to da je reč o čoveku drugom i drugačijem od svih ostalih, čoveku iz drugih sfera, o kojem mi savremenici nemamo šta da kažemo i zato ću svoju priču o njemu nastaviti ćutanjem kao izrazom najdubljeg poštovanja.

Još jedna ličnost iz javnog života tog perioda zaslužuje da ovde bude pomenuta. Reč je o Dragoljubu Mićunoviću, čoveku koji je svojim uravnoteženim stavom i mirnim tonom stišavao političke bure, koje su oko nas nosile sve pred sobom. Dragoljub Mićunović je bio demokrata veći od svih, a da je to zaista i bio, potvrđuje činjenica da nije napravio neki naročiti uspeh u politici ili bar ne onoliki kakav je, s obzirom na svoje sposobnosti, mogao postići.

Očuvanje RS

Vojni uspesi srpske vojske pod komandom Ratka Mladića u vrlo kratkom roku su omogućili da Srbi kontrolišu tri četvrtine teritorije Bosne i Hercegovine. Političko organizovanje i uspostavljanje civilne vlasti na toj teritoriji, bili su pretpostavka konstituisanja Republike Srpske, što je i učinjeno preko Srpske demokratske stranke i predsednika Radovana Karadžića. Takav razvoj događaja nije bio po volji zapadnih zemalja, u to vreme dominantnih činilaca međunarodne zajednice, te su posegli za pravljenjem Vens-Ovenovog plana, kako bi to srpsko državno konstituisanje bilo osujećeno.

Sličnost sa Vensovim planom za Krajinu je očigledna, s tim što je Skupština Republike Srpske, odbila taj plan i pored ličnog prisustva Slobodana Miloševića, koji je vršio pritisak uz podršku Micotakisa, koji je takođe bio prisutan. Nakon briljantnog govora Radovana Karadžića, u kome je izrekao suštinske razloge za odbijanje plana, precizno navodeći nacionalne ciljeve srpskog naroda, narodnim poslanicima je postalo jasno o čemu je reč.

Vojni uspesi srpske vojske pod komandom Ratka Mladića u vrlo kratkom roku su omogućili da Srbi kontrolišu tri četvrtine teritorije BiH

General Ratko Mladić je bio primoran da ono što je odbranio na terenu, sada brani u sopstvenoj Skupštini. Uradio je to vrlo uspešno, tako što je na planšeti pokazao šta Srbi kontrolišu a šta im „dodeljuje“ Vens-Ovenov plan. Razlika u te dve karte bila je dovoljan razlog da Narodna skupština Republike Srpske jednoglasno odbije plan. Odbijanje Vens–Ovenovog plana je rodno mesto srpske države preko Drine, Republike Srpske.

Zatišje u Krajini posle nametanja Vensovog plana, uz dva zlikovačka pohoda ustaša na Medački džep i Miljevački plato, koji su učinili po navici, omogućilo je meni lično da se angažujem na širem nacionalnom planu. Budući da sam imao bliske odnose sa rukovodstvom Republike Srpske, iskoristio sam to za dovođenje delegacija Srpske liberalne stranke i Demokratske stranke Srbije u Republiku Srpsku na konsultacije i dogovore, koji su ujedno predstavljali međusobnu podršku.

Pamtiću razgovor između Radovana Karadžića i Vojislava Koštunice, u kome sam i sam učestvovao, po tome što je on bio strateškog karaktera bez fraziranja i praznoslovlja. Vojislav Koštunica, predsednik DSS-a, bio je postojani rodoljub, sa izgrađenim načelnim nacionalnim stavom, koji je bio izražavan u demokratskoj formi, što je njegovom političkom stavu davalo posebnu težinu.

S druge strane Karadžić, predsednik Republike Srpske, imao je slične osobine u koje je ugrađivao ratno iskustvo i političku viziju. S obzirom na opisane karakteristike ključnih sagovornika na tom sastanku, potpuno je očekivano da razgovor bude na najvišem nivou.

Razgovor sa Nikolom Miloševićem i Kostom Čavoškim, predstavnicima Srpske Liberalne Stranke, bio je jednako tako sadržajan i produktivan. Pri povratku iz Republike Srpske za Beograd, vozilo u kome je bio Vojislav Koštunica imalo je kvar, pa smo se zaustavili. Mesto na kome smo se zaustavili bilo je retko naseljeno ali ipak smo stali u blizini jedne usamljene kuće. Videvši šta se dešava, ukućani su došli do samog puta i, prepoznavši Vojislava Koštunicu pokazali – bar je to bio moj utisak – mešavinu oduševljenja i iznenađenja. Vojislav Koštunica za njih je bio oličenje Srbije, a Srbija je bila najznačajniji pojam tog vremena.

Politika Slobodana Miloševića prema Republici Srpskoj, posle njegovog debakla na Skupštini Republike Srpske, zbog nemogućnosti da nametne pogubni Vens-Ovenov plan, bila je sve grublja, da bi završila uvođenjem sramnih i opasnih sankcija Republici Srpskoj.

Vreme nacionalnog realizma

Ilustracije radi navešću dva primera koji jednovremeno govore o strahotama i užasu rata i vitalizmu i želji za životom. Putujući iz Beograda za Knin, na polju između Oštrelja i Drvara, uočio sam zanimljivu scenu. U koloni su išla tri konja, koje je vodio stariji čovek.

Na jednom od tih konja jahao je, kasnije ću to utvrditi, unuk konjovodice, ne stariji od pet godina. Zaustavili smo se i progovorio sam nekoliko reči sa tim čovekom. Pitao sam ga čime se bavi u ovo strašno vreme rata. On je rekao „bavim se trgovinom konjima“. Na moje pitanje kako prolazi u tom poslu, on mi je lakonski odgovorio „Pošto uzmem, po to ne dam“. Time mi je sve rekao. Vratio sam se do kola i uzeo dve banane koje sam imao kod sebe. Dao sam ih dečaku koji je i dalje sedeo na konju. Uzeo je jednu bananu i bez ljuštenja je zagrizao i počeo da jede. Sve mi je bilo jasno.

Drugi slučaj desio se u Plaškom, na samom početku rata, kada sam obilazio borce na frontu. U jednom dvorištu, sedela je baka Đurđija. Prišli smo i ponudili smo joj neki keks i voće, rekavši da smo došli iz Srbije. Ona je rekla „ostavite vi to sebi, jer čujem na hrvatskoj televiziji da vi u Beogradu stojite u redu za hleb“. O čemu se zapravo radilo? Ustaška propaganda je redove koje su formirale štediše piramidalnih banaka Dafiment i Jugoskandik, predstavila kao redove za hleb. Baka Đurđija nam je rekla „Važno je da vi imate, jer ako nema Srbija, nama je sve džaba. Mi smo jedno“.

U tom času, odmah sam se setio deda Stanoja u Zaječaru i shvatio da je narodno poimanje besprekorno. Nažalost, narod ne odlučuje o svojoj sudbini, već to u njegovo ime rade njegovi predstavnici. Ti predstavnici, kao što pokazuje slučaj Krajine, učestvuju u široj predstavi isprepletenih interesa, koja poprima sve odlike tragedije. Srpska kolona iz Krajine za Srpsku i Srbiju, završni je čin te tragedije.

Nakon nametanja Vensovog plana Republici Srpskoj Krajini, dve godine posle, raspisani su predsednički i parlamentarni izbori. To je trebalo da ostavi privid kakve-takve normalnosti. Rezultati izbora bili su očekivani. Milan Martić je uz pomoć Miloševića dobio te izbore, čime je Milan Babić, realni pobednik po volji naroda, navodno izgubio. Na parlamentarnim izborima Babićeva SDS Krajine je dobila izbore, ali ne tako uverljivo da bi sama mogla formirati vladu.

Druge dve stranke, koje su takođe dobile značajan broj glasova, bile su Srpska radikalna stranka Krajine i Socijalistička partija Krajine. Milan Babić je prirodno otpočeo razgovore, u kojima sam i sam učestvovao, sa Srpskom radikalnom strankom Krajine za formiranje vladine većine i postigao sporazum. Međutim, kako je mandat za premijera davao Milan Martić kao predsednik Republike, nije želeo, uz sugestiju Miloševića, da ga ponudi Milanu Babiću, nego ga je poverio Borislavu Mikeliću.

Tu političku igru lišenu političkog legitimiteta Babić je, na moje iznenađenje prihvatio, i taj momenat smatram početkom političkog pada Milana Babića i njegovog odustajanja od jasne nacionalne politike, koja je imala svoj konačni cilj: Republiku Srpsku Krajinu. Ubrzo potom, formirana je Vlada Krajine na čelu sa Borislavom Mikelićem u bivšoj hrvatskoj vili u ulici Aleksandra Stambolijskog u Beogradu, pod budnim okom Jovice Stanišića, šefa Državne bezbednosti Srbije. Naime, dok smo mi u prizemlju te vile raspravljali o raspodeli ministarstava u vladi, na spratu je sedeo Jovica Stanišić. Mikelićevi ljudi su pri svakoj za njih neprijatnoj situaciji odlazili na sprat da se konsultuju sa njim.

Podmićivanje ministara

Ta Vlada, koja je izabrana maja 1994. godine, i u kojoj sam bio ministar informisanja, počela je svoj mandat relativno regularno, da bi dva meseca nakon toga napravila zaokret ka politici integrisanja Krajine u Hrvatsku.

Ona je više ličila na koalicionog partnera HDZ-a, nego na srpsku Vladu. Takav njen status za mene je bio neprihvatljiv, pa sam se sopstvenoj Vladi obratio otvorenim pismom (Prilog 1 ispod teksta) da mi odgovori da li ona stoji na ustavnim pozicijama Krajine ili političkih špekulacija koje Krajinu dovode u pitanje.

Kako u naznačenom roku (novembar 1994. godine) nisam dobio odgovor, podneo sam ostavku, ne želeći da učestvujem u izdaji srpskog naroda u Krajini, ali i ne samo u njoj. Ovde ću navesti vrlo ilustrativan primer Mikelićevog manipulisanja i korumpiranja u Vladi. Takav njegov pristup bio je motivisan realnim stanjem odnosa snaga u Vladi, gde je u tom trenutku većina Vlade bila na ustavnim pozicijama i patriotski opredeljena.

Naime, na jednu sednicu Vlade Mikelić je doneo punu torbu satova, marke Nivada, koje je dobio od svog prijatelja Mirka Vučurevića, vlasnika Nivade. Svojoj sekretarici dao je zadatak da podeli satove svim ministrima. Kako sam odbio da prihvatim taj „poklon“, Mikelić me upitao „imenjače zašto ti ne uzmeš sat“? Na to sam mu ja odgovorio „kad vidim tebe, jasno mi je koliko je sati“! Ne mislim da su satovi koje su dobili ministri presudili u njihovom političkom zaokretu ka izdaji, ali su svakako bili mali korak u tom pravcu.

Događaji su se posle toga razvijali u pravcu pretpostavljene izdaje, predlaganjem farsičnog plana Z-4 i sve veće kooperativnosti Mikelićeve vlade sa ustaškim vlastima u Zagrebu. Da bi konačno, avgusta 1995. godine režim u Zagrebu, uz odlučujuću vojnu podršku NATO-a i političku saglasnost Miloševićevog režima, napao Krajinu, proterao stanovništvo, pri čemu su više od 2.000 ljudi usmrtili i time su dovršili Hitler-Pavelićev plan o genocidu nad Srbima na toj teritoriji.

Istine radi, valja reći da činjenica o izdaji Krajine od strane Miloševića ne negira pozitivne učinke njegove politike (Republika Srpska i uspostavljanje celovite Srbije). I u ovom Miloševićevom slučaju se potvrđuje da niko nije sazdan iz jednog komada i da svako ima svoje lice i naličje.

Vreme nacionalne depresije

Posle sloma Krajine, koja je bila žrtva političke trgovine između Beograda i Zagreba, a koja se utoliko više otkrivala što je službeni Beograd više napadao Srbe Krajišnike za kukavičluk, počele su se nazirati konture kraja rata u bivšoj Jugoslaviji.

Krajem maja u klubu Koling na Dedinju, sedeo sam u društvu gde je bio i Brana Crnčević. Za njega se znalo da je bio blizak Slobodanu Miloševiću, pa otuda nije bilo čudno što je bio upitan od prisutnih za stolom, šta će biti sa Krajinom. Koliko pitanje nije bilo čudno, odgovor je izazvao opšte čuđenje.

Brana Crnčević je rekao paket je spreman, misleći pritom na Krajinu, samo se čeka pogodan trenutak za njegovu primopredaju. Drugi važan podatak, za ocenu da je reč o izdaji, jeste taj što su oficiri ranga od kapetana naviše u vojsci Srpske Krajine u zatvorenim kovertama, koje su smeli otvoriti tek četvrtog avgusta, od glavne komande dobili jasnu maršutu kretanja prema Srbiji. Iz južnog dela Krajine, maršuta je bila preko Martin Broda, i za nju je prokopan put neposredno pre toga, a drugi pravac bio je Dvor na Uni – Novi Grad.

Istine radi, valja reći, da činjenica o izdaji Krajine od strane Miloševića ne negira pozitivne učinke njegove politike

NATO je nastavio krvavi pir nad srpskim narodom započet u Krajini, bombardovanjem srpskih položaja u Republici Srpskoj i dodatno sa koordinisanim akcijama hrvatsko muslimanske vojske, koja je zauzela srpsku teritoriju (tu pre svega mislimo na Visoku Krajinu, kako bi teritorijalna razmera između Srba sa jedne i Hrvata i Muslimana sa druge strane bila svedena na projektovani procentualni odnos 49 posto teritorije za Srbe, a 51 posto za Muslimane i Hrvate). To je bila pretpostavka za pravljenje mirovnog sporazuma, koji je usvojen u Dejtonu za Aranđeldovan 1995. godine. Dejtonskim sporazumom Bosna je podeljena na dva entiteta, Republiku Srpsku i muslimansko-hrvatsku Federaciju. Time je uspostavljen mir.

Naivno se mislilo da je došao kraj srpskom stradanju, međutim, predstojao je još jedan čin NATO zločina, agresija na Srbiju i Crnu Goru sa ciljem otimanja Kosova i Metohije. Herojskim otporom srpskog naroda agresor je zaustavljen, iako je u dobroj meri postigao svoj cilj. Potpisan je Kumanovski sporazum, po kome je bilo predviđeno da srpska vojska napusti Kosovo i Metohiju i da njeno mesto zauzmu snage KFOR-a, što je praktično značilo okupaciju Kosova i Metohije.

Ublažavanje takvog statusa usledilo je posle usvajanja Rezolucije 1244 Ujedinjenih nacija, koja predviđa da su Kosovo i Metohija integralni deo Srbije. Nakon toga je nastupio klimavi mir, a u Srbiji je otpočela borba za vlast i opravdanu smenu Slobodana Miloševića. Zoran Đinđić, Predsednik Demokratske stranke bio je glavni pokretač te inicijative kroz Savez za promene, u čijim sam aktivnostima učestvovao govoreći na tribinama širom Srbije.

Đinđić je bio intelektualac i političar modernog stila. Svi moji razgovori s njim, a bilo ih je mnogo u to vreme, tražili su od mene punu intelektualnu angažovanost. On je bio prosvetitelj u politici i pragmatik do krajnjih konsekvenci tog pojma. Na ovom mestu želim da istaknem, istine radi, da je nakon raspisivanja prevremenih predsedničkih i parlamentarnih izbora u SRJ, moj predlog Đinđiću bio Vojislav Koštunica, kao jedini dostojan protivkandidat Slobodanu Miloševiću.

Koštunici sam preneo sadržaj razgovora sa Đinđićem, na šta je rekao da pristaje, ali uz tri uslova

Smatrao sam da ga jedino on može pobediti kao nesporno nacionalan i moralan čovek, što je dovoljno za tu pobedu. Rekao sam da su predstojeći izbori više stvar etike nego politike. Nakon prve reakcije, koja je bila negativna, propraćena nizom omalovažavajućih kvalifikacija usmerenih na Koštunicu i mog daljnjeg insistiranja na Koštunici, Zoran Đinđić se najzad saglasio.

Rekao mi je: Idi i prenesi mu naš razgovor i prenesi mu da ću ja podržati njegovu kandidaturu. Sutradan sam to i uradio. Verno sam preneo sadržaj razgovora, na šta je Koštunica rekao da pristaje, ali uz tri uslova. Prvo, da u izbore, s obzirom da se radi o saveznoj instituciji (predsedniku republike) bude uključena i Crna Gora. Drugo, da on ne želi da ima ikakve veze sa organizacijom Otpor. I treće, da moli da prestane da ga kleveće Vladan Batić.

Kao u kakvoj šatl diplomatiji, neposredno posle tog razgovora, video sam se sa Zoranom Đinđićem, u njegovom stanu na Studentskom trgu i preneo mu Koštuničine uslove za prihvatanje kandidature. Zoran je na to u svom stilu rekao, naravno da ćemo tražene uslove ispuniti, jer ništa lakše nego ispuniti neispunjivo, jer sve to spada, dodao je Zoran, više u domen političke metafizike nego u realnu i praktičnu politiku koja mene zanima. Tako je pronađen kandidat DOS-a, koji će se suprotstaviti Slobodanu Miloševiću na predsedničkim izborima.

Ovo sam izrekao samo da bi se znala istina, i kako bi se obesmislila sva nagađanja o tome da je neko drugi pronašao Koštunicu, koja se naročito obilato koriste pri obeležavanju godišnjica atentata na premijera Đinđića. Usledili su izbori, koje je Koštunica dobio. Početak kraja Miloševićeve vladavine je bio tu.

Peti oktobar

Milioni Srba su se obradovali da je komunizam najzad poražen u Srbiji. Nakon svega pitamo se i da li je poražen. Učestvovao sam u predizbornoj kampanji DOS-a, koja je bila izvanredno organizovana. Obišli smo sva značajnija mesta i gradove u Srbiji. Za ovu priliku izdvajam veliki miting u Jagodini, na kom me je Zoran Đinđić zamolio da govorim prvi.

Kako to nisam očekivao, počeo sam govor u punoj inspiraciji i improvizaciji, i rekao sam da ako je Srbija spala na to da čeka mene da joj kažem šta da radi, onda teško i njoj sa mnom i meni s njom. Bio sam prekinut frenetičnim aplauzom i brojni prisutni nisu mi dozvolili da dalje govorim. Time je bilo sve rečeno. Iz toga sam zaključio da, mimo uverenja tzv. elite, narod sve razume. Narod je možda moguće lagati, ali ne i slagati. Svako ko ga je pokušao slagati, to istorijska praksa pokazuje, bio je zaustavljen narodnom istinom i njegovim interesom. Osramotio se.

Napominjem da je DOS vodio kampanju za parlamentarne izbore, dok je Koštunica predsedničku kampanju vodio odvojeno. Krajem 2000. godine, održani su parlamentarni izbori u Srbiji koje je DOS trijumfalno dobio, što mu je omogućilo da formira vladu. Događaji oko Petog oktobra nose sa sobom dilemu da li je trebalo ići u obračun sa prethodnim režimom do kraja ili taj proces izvoditi postepeno.

Državnički mudro i iznad svega odgovorno Koštunica se opredelio za postepenost, legalizam, i time sačuvao Srbiju od sigurnog građanskog rata, što je bio doprinos ravan pobedama na Ceru i Kolubari. Možda je on, sprečavajući građanski rat, onemogućio neke važne sistemske promene u državi, ali to je, iako važna, druga tema.

Pošto je na parlamentarnim izborima DOS ostvario ubedljivu pobedu, on je, logično, i formirao vladu, na čijem čelu je bio dr Zoran Đinđić. Uz sve do tada, to je davalo izvesnu nadu za srpski narod i srpsku državu. Rođeni reformator i moderni političar Zoran Đinđić je krenuo putem modernizacije Srbije. To je bila slamka spasa.

Uz to, pristupio je odgovorno rešavanju kosovskog pitanja kao državnog pitanja. Time je razjario sve srpske neprijatelje širom sveta. Počeli su da mu prete. Nakon jednog razgovora u kome su mu izrečene pretnje, rekao mi je: Oni se grdno varaju da ću ja šireći demokratiju u Srbiji sužavati njenu teritoriju. Taj svoj stav platio je najvišom cenom, životom. Atentatom na Đinđića, Srbija je doživela nacionalnu traumu, od koje se još nije oporavila, a i pitanje je da li će. Najveća srpska nesreća je u tome što je uočila vrednost Zorana Đinđića tek kada ga je izgubila.

Zaključak

Svojevremeno je profesor Pravnog fakulteta Mihailo Đurić, raspravljajući o amandmanima na Ustav SFRJ, rekao: Vredno je govoriti samo o onome o čemu se ne sme ćutati. Taj njegov nauk i upozorenje, između ostalog, motivisali su i mene da progovorim o sudbini srpskog naroda Krajine.

Zaista, o tome se ne sme ćutati, i to iz dva razloga. Prvo, što je ta sudbina prognanog naroda po sebi strašna i drugo što je taj narod, žrtva, proglašen za krivca. Junački narod, koji je svoju bit izražavao kroz vekove, proglašavan je za kukavice od onih koji su ga svojim izdajničkim delovanjem, političkim kalkulacijama, i trgovinama sa srpskim neprijateljima, doveli u taj položaj.

Pokušaj prebacivanja krivice časnim ljudima, najviši je stepen licemerstva. Srpski narod u Krajini i ne samo u Krajini, pokazao je dramatičnih devedesetih da je iznad svojih tzv. elita, u čemu možda treba tražiti korene njegovog stradanja. Srpski narod iz Krajine obreo se najviše u Srbiji, što je i logično. Srbija je i u toj prilici pokazala svoju širinu, ali i pored toga, obilazeći izbegličke centre, osetio sam neku vrstu nelagodnosti kod prognanih Srba, kao da su pali na nečiji teret.

Junački narod proglašavan je za kukavice od onih koji su ga svojim izdajničkim delovanjem doveli u taj položaj

Tim povodima savetovao sam ih da rade časno i pošteno i da nemaju potrebe za bilo kakvom nelagodnošću, jer ne znam ko je kome potrebniji, Srbija njima ili oni Srbiji. Istorija je krenula tim putem, međutim briljantni istoričar Milorad Ekmečić kaže da se smer istorije može okrenuti u potpuno drugom pravcu, zaključujući da istorija nije nervozna i da od svojih aktera traži strpljenje. Pada mi na pamet misao umnog Marka Tvena koji je, odgovarajući na pitanje zašto je zlo nadmoćnije od dobra, rekao: Zato što dok zlo obiđe pola planete, dobro još nije ni nazulo cipele.

Postoji jedna srpska narodna izreka, koja u dobroj meri govori o tome šta bi trebalo da činimo. Ona glasi: „Koliko je dobra propalo zbog boljeg”. To bih uzeo kao osnovnu postavku nacionalnog i državnog programa.

Ovim tekstom, o čijoj će važnosti suditi javnost, nisam rekao sve, ali ono što sam rekao, istina je.

KRAJ.

Borivoj Rašuo (Жagrović kod Knina, 10. oktobar 1957) srpski je pesnik, političar i politikolog. Ekskluzivno za Novi Standard

---

PRILOG 1 (B. Rašuo: Otvoreno pismo Vladi Krajine)

Pismo Vladi

Republike Srpske Krajine

Saglasno svojoj Ustavom propisanoj ministarskoj odgovornosti, i odgovornosti člana Vlade Krajine pred Skupštinom Republike Srpske Krajine i pred srpskim narodom, a cijeneći da je političko stanje u Republici Srpskoj Krajini krajnje nepovoljno, čak dramatično, odlučio sam da se na ovaj način obratim Vladi s ciljem da doprinesem razrješavanju vrlo komplikovanog i politički opasnog stanja u Repblici Srpskoj Krajini.

Republiku Srpsku Krajinu danas potresaju i razdiru politički sukobi koji su, s obzirom na prekid Ustavom regulisane komunikacije između ključnih državnih institucija – Skupštine, Vlade i Predsednika Republike – stvorili stanje potpune političke blokade koja preti da izazove haos u zemlji s nesagledivim posljedicama. Sukob između institucija vlasti, koji je motivisan prije ličnim nego principijelnim političkim razlozima, posljednjih dana poprima razmjere direktnih političkih obračuna. Ti obračuni vode u paralizu sistema vlasti i rukovođenja državom u času kada Republika Srpska Krajina treba da na spoljnopolitičkom planu učini najviše u cilju svog međunarodnog priznanja, a na unutrašnjem planu postigne stabilnost, krene putem ekonomskog, kulturnog i drugog razvoja i obezbjedi normalan život srpskom narodu i drugim građanima koji žive u Srpskoj Krajini.

Politički sukobi, čiji akteri ni najmanje ne vode računa o državnom i nacionalnom interesu srpskog naroda, predstavljaju školski primjer borbe za više vlasti pojedinaca koji vlast već imaju. Vlastiti opstanak na funkcijama danas, pretpostavlja se opstanku naroda sutra. Umjesto da je osnovni cilj svakog, a ne samo političkog angažovanja, služenje narodu u njegovoj borbi za goli opstanak, lične ambicije, sebični politički interesi, vlastoljublje i koristoljublje, strančarenje umesto ugrađivanja stranačke u državnu politiku, osnovni su oblici političkog djelovanja u Krajini danas.

Ne mogu a da se ovdje ne upitam: Kome je to stalo da nam se kvari spoljnopolitička pozicija u času kada nam međunarodne okolnosti sve više idu u prilog i kada nam se pružaju realne mogućnosti za ostvarenje našeg nacionalnog cilja? Ne želim da vas uvjeravam u to da ćemo najviše postići ukoliko budemo čvrsta i stabilna, uz to i dobro organizovana i demokratska država – u kojoj će svako raditi po mjeri svojih ustavnih i zakonskih nadležnosti, u uslovima u kojima ćemo se sabirati a ne razbirati. Samo ukoliko budemo tako radili, ako budemo takvi, možemo se nadati da ćemo od naroda koji predstavljamo biti poštovani, a od svijeta priznati. I kada se svi uključimo, kada se svi saberemo, naš problem i dalje ostaje velik zato jer su to tako drugi htjeli, ostaje velik – ali, ne i nesavladiv.

Sve navedeno čini politički ambijent u kojem Vlada treba da vodi politiku Republike Srpske Krajine. Po mojoj ocjeni, međutim, nije moguće govoriti o postojanju državne politike Vlade. Ono što danas Vlada radi predstavlja u najboljem slučaju segmentarni , parcijalni pristup važnim problemima s kojim se suočava Krajina, pitanja se rješavaju, ako i koliko se uopšte rješavaju, od slučaja do slučaja bez ikakvog sistema i plana. Pored nedostajanja globalne državne politike, ne postoji formulisana politika ni za pojedine oblasti državnog djelovanja. Što je još gore, različitim manipulacijama sprečavaju se svi pokušaji ustanovljavanja državne politike Vlade.

Vlada svojim marionetskim i poslušničkim, konfuznim i nejasnim odnosom prema centrima moći izvan Krajine koji ne žele da se jasno odrede prema konačnom nacionalnom cilju, vlastitu odgovornost premješta izvan okvira svog legalnog djelovanja. Na taj način pokušava da se za odluke koje navodno donosi izuzme od odgovornosti pred Skupštinom Republike Srpske Krajine – organom pred kojim je po Ustavu jedino odgovorna.

Ovakvo ponašanje Vlade naročito je došlo do izražaja u slučaju kada je Vlada donjela protivustavnu odluku o suspendovanju ministarstva trgovine, time što je za sve trgovinske transakcije Republike Srpske Krajine sa SR Jugoslavijom, ulogu isključivog potpisnika uzeo za sebe Predsednik Vlade, čime je istovremeno unizio svoj položaj, položaj ministra trgovine i Vladu u cjelini. Ova Odluka donesena je da bi se i Republika Srpska Krajina uključila u sprovođenje sankcija prema Republici Srpskoj, što je ne samo neustavno, već je, i prije svega, politički kratkovido i duboko nemoralno. I pored takvog poniznog i ponižavajućeg držanja Vlade Republike Srpske Krajine, SR Jugoslavija svejedno uvodi sankcije i prema Republici Srpskoj Krajini čime nas s Republikom Srpskom ujedinjuje u zajedničkoj nesreći i bolu. Za razliku od sankcija koje je svet uveo prema Srbima, koje su nepravedne, sankcije Srba protiv Srba su bolne, svirepe i besprimjerne u našoj istoriji i istoriji drugih naroda.

Isto tako, nedavanjem podrške napadnutom ministru unutrašnjih poslova u njegovom zakonskom radu, koji je imao za cilj spriječavanje kriminala u Krajini, Vlada je dovela u pitanje svoj autoritet i svoju ustavnu poziciju. Takvo ponašanje Vlade imalo je za posljedicu sužavanje njenih kompetencija na jednom dijelu državne teritorije, što je vrlo opasno ugrozilo državni integritet. O tome šta to praktično znači, a šta politički predstavlja, i naročito čemu to sve vodi, i manje upućenima potpuno je jasno.

Politiku ujedinjenja srpskih zemalja, politiku koja predstavlja jedinu nadu za opstanak srpskog naroda u Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj, u isto vrijeme Vlada proglašava nerealnim.

Razumije se da je, i prije srpskog državnog ujedinjenja, neophodna međusrpska saradnja i koordinacija u političkom i drugim oblicima djelovanja u ostvarivanju jedinstvenog državnog i nacionalnog interesa i cilja srpskog naroda. Međutim, razvoj događaja koji je išao mimo volje Krajine, čak nasuprot toj volji, doveo je do toga da se srpski interes danas ostvaruje u različitim okolnostima, na različitim teritorijama, u okviru više srpskih država. Otuda se teško saglasiti s bilo kakvom naredbodavnom politikom u srpskom odnosima, naročito se nije moguće saglasiti s diktatom, utoliko prije što naša državna posebnost u odnosu na druge srpske zemlje nije izraz volje srpskog naroda Republike Srpske Krajine, već je to, nažalost, plod neprihvatanja od strane srpskog rukovodstva odluke o prisajedinjenju Krajine Srbiji i neprihvatanja drugih naših ranijh odluka i inicvijativa za srpsko državno ujedinjenje.

Budući da sam već ocijenio da ne postoji državna politika Vlade Republike Srpske Krajine, kao i to da nije formulisana politika za pojedine oblasti državnog djelovanja, a znajući da Vlada po Ustavu, ukoliko hoće da bude odgovorna, treba da vodi državnu politiku u Srpskoj Krajini , molim Vladu da se jasno i nedvosmisleno odredi prema ključnim ciljevima nacionalne politike i time spreči različita tumačenja o njenom stavu o tim pitanjima, tumačenja koja već postoje i tako sa svoje strane otkloni razloge za nesuglasice i političke sukobe u državi.

1. Da li je vrhovni cilj nacionalne politike Vlade učvršćivanje srpskog nacionalnog i državnog suvereniteta Republike Srpske Krajine, što čini pretpostavku za cjelovito srpsko državno ujedinjenje?
2. Da li je prioritetni cilj Vladine politike brzo svesrpsko ujedinjenje u srpsku nacionalnu državu?
3. Kakav je odnos Vlade prema sadašnjim inicijativama za ujedinjenje Republike Srpske Krajine i Republikev Srpske?
4. Kakav je stav Vlade prema besprimjernom, nastranom i opasnom zatvaranju srpsko-srpske „granice“ na Drini?
5. Da li najnoviji potezi vlasti Republike Srpske Krajine – razgovori o vodosnabdjevanju gradova u susjednoj Hrvatskoj bez odgovarajućeg reciprociteta i najavljeno otvaranje auto-puta koje bi koristili samo Hrvati – doprinose međunarodnom priznanju Republike Srpske Krajine i našem najvišem cilju: ujedinjavanju s ostalim srpskim državama – Srbijom, Srpskom i Crnom Gorom u jednu državu

Pošto se u svom svakodnevnom radu svi zajedno srećemo s ovim pitanjima a ne postoji Vladin stav povodom njih, ili se iz izjava i postupaka državnih zvaničnika mogu izvoditi različiti odgovori na ova osnovna pitanja, a i zato što od toga kako će Vlada odgovoriti na ova pitanja zavisi i moje daljnje angažovanje u njoj, molim Vladu da na svojoj prvoj narednoj sjednici otvori raspravu o ovim pitanjima, donese o njima svoj stav i o tome obavjesti javnost.

Dostavljeno:

1.Vladi Republike Srpske Krajine

2.Skupštini Republike Srpske Krajine

3.Predsjedniku Republike Srpske Krajine

Ministar

Borivoj Rašuo

---

PRILOG 2

Analiza rada

Vlade Republike Srpske Krajine

(zašto podnosim ostavku)

Podnoseći ostavku na dužnost ministra informisanja Republike Srpske Krajine, u formalnom obrazloženju te ostavke upućene Skupštini Republike Srpske Krajine naveo sam najkrupniji razlog za takvu odluku koji se može svesti u jednu rečenicu, nesaglasnost sa Vladom oko bitnih pitanja nacionalne politike – pitanju ujedinjenja, koje smatram formulom opstanka srpskog naroda, dok je Vlada ujedinjenje srpskih zemalja ocjenila nerealnim.

Ovu priliku smatram veoma važnom da saopštim i druge, ne male, razlike koje kada se uzmu zajedno predstavljaju dovoljan osnov za ovakvu odluku koju sam donio. Najprije bih pošao od onih razloga koje smatram formalnim a koje i te kako utiču na stvarni i suštinski rad Vlade i njene političke učinke.

Nijedna sjednica Vlade Republike Srpske Krajine nije zakazana na taj način što bi predsednik Vlade zakazivao sastanak Vlade dan uoči sjednice, a najčešće obimni dnevni red sa hrpom materijala dobijali bismo na samoj sjednici. Ovakvo ponašanje predsjednika Vlade ne može se tumačiti nedostatkom vremena za pripremu sjednice, već prije svega njegovom namjerom da manipuliše Vladom i donosi odluke, koje su unaprijed dogovorene, čime je potpuno unižena Vlada i dovedena u paradoksalnu situaciju, da odgovara za odluke u čijem donošenju nije učestvovala. Tipičan primjer za navedeno predstavlja Odluka o uvođenju sankcija Republici Srpskoj od strane Republike Srpske Krajine na osnovu dogovora s izvankrajinskim moćnicima. I pored čestih upozorenja od gotovo svih ministara, da se sa takvom praksom u radu Vlade prekine, da se rad Vlade usaglasi sa zakonskim odredbama, predsjednik Vlade samovoljno nastavlja po starom i time do kraja zloupotrebljava svoj položaj, a članove Vlade svodi na puke izvršioce svoje volje.

Tako ustanovljeno ponašanje predsjednika služi da bi izvan Vlade u ličnom interesu donosio odluke koje su nezakonite i koje su na štetu Republike Srpske Krajine, a pokrivaju se autoritetom Vlade i njenog predsjednika. Drugim riječima, autoritet izvršnog organa vlasti u Republici Srpskoj Krajini koristi se ne za odbranu napadnutih nacionalnih interesa srpskog naroda, već za pokriće lične vladavine, lične koristi i državne korupcije. Švercovanje naftom, drvetom i žitom spada u najkrupnije kriminalne radnje u Republici Srpskoj Krajini, koje su u toliko, kriminalnije, što se sprovode uz znanje i učešće najvišeg državnog organa vlasti – Vlade Republike Srpske Krajine, odnosno jednog njegovog dijela.

Zato i ne čudi, što je svaki moj pokušaj da se rad Vlade učini javnim, bio dočekan sa nervozom, jer bi, razumije se, javnost rada onemogućila državnu korupciju i izdaju.

Druga suštinska primjedba u pogledu rada Vlade jeste nepostojanje državne politike Vlade. Osujećivanje da se formuliše državna politika Vlade, takođe stoji u vezi s prethodnom primjedbom, koja se odnodsi na inauguraciju državnog kriminala.

Srpski nacionalni interes ne može se braniti tako što se blokira Republika Srpska, a sarađuje sa Hrvatskom, a to je sadašnja politika Vlade.

U nacionalnoj politici Vlada mora činiti sve da od banalnog suparnika za srpski narod i srpsku državu, što je sada Hrvatska, raznim nepotrebnim ustupcima ne napravi od Hrvata strateške protivnike i konkurente. Naročito je to važno, zato što znamo kakvi su oni, šta su nam uradili i štao nama misle. Ujedinjenje bez odlaganja, ujedinjenje koje bi bilo čin stvaranja jedinstvene nacionalne države srpskog naroda, treba da bude strateški odgovor svim protivnicima srpskog naroda i istovremeno bi to naše prirodne i interesom vođene saveznike uvjerilo u to da smo mi svjesni svog položaja i svjesni svog vitalnog interesa. Onaj ko ne vodi računa o svom interesu, ko za sebe ne čini najviše što može, teško može očekivati da će drugi, ma koliko mu bili naklonjeni, učiniti više, od njega samog. Sa Hrvatima treba pregovarati beskompromisno, polazeći uvijek od toga šta je naš interes, ne obazirući se na to šta bi oni prihvatili a šta ne. Uvjeren sam u to da će Hrvati prihvatiti, ono što mi odbranimo kao naš interes. Smatram da je pogrešno i necjelishodno praviti im ustupke u pregovorima o ekonomskim pitanjima, jer nema ekonomije koja ne određuje politiku.

Republika Srpska Krajina, preko svojih organa vlasti, treba da zvanično zatraži od Srbije i Republike Srpske, da se izjasne šta je konačni cilj nacionalne politike. Legitimnost ovakvog zahtjeva proističe od tog, što smatram da su naši zahtjevi pravedni i utoliko ne moraju biti skrivani. Skrivanje legitimnih ciljeva, nepotrebno ih sumnjiči. Izazivanje svađa i institucionalizovanje različitosti, umnogome, bez razloga, umanjuje naše šanse za ostvarenje konačnog cilja – stvaranja nacionalne države.

Šta znače stavovi jugoslovenskih zvaničnika, da Srbe treba unijeti u Ustav Hrvatske i da je to rješenje, ili još gore, da ne može Savezna Republika Jugoslavija, priznati Hrvatsku, sve dok je ne priznaju svi njeni dojučerašnji građani, pri čemu se pod dojučerašnjim građanima Hrvatske misli i na Srbe iz Republike Srpske Krajine?

Da li je to možda, politika reintegracije Krajine u Hrvatsku, Krajine koja nikada nije bila u okviru samostalne Hrvatske države, osim za vrijeme kvinsliške NDH?

Borba za vlast, koja u posljednje vrijem, čini osnovu političkog života Krajine, ukoliko ne bude zaustavljena, bojim se da će dovesti do toga, da će onaj ko se izbori za vlast uočiti da nema čime vladati. Ne mogu vjerovati, da bilo ko od Srba može slobodni život građanina u srpskoj državi pretpostaviti neslobodi Srba u tuđoj državi. Sve stranke, svi politički poslenici treba da se stave u službu državnog interesa, koji nikada ne može biti i nije različit od stranačkog interesa bilo koje stranke i interesa bilo kojeg pojedinca.

Odsustvo Vladine politike, kako na globalnom planu, tako i za pojedine resore, nije ništa drugo nego znak krize te Vlade, nezavisno od toga da li je ta kriza izazvana s namjerom ili bez nje.

Gospodo poslanici, nije mi namjera da vas upozoravam, jer samim tim što ste dobili podršku srpskog naroda na slobodnim izborima, iskazali ste svoju političku zrelost, već mi je namjera da vas obavjestim o rau Vlade i da vi na osnovu tih informacija, donesete odluku po kojoj će se prepoznati stepen vaše odgovornosti, ozbiljnosti i razumjevanje stanja u kojem se kao narod i država nalazimo.

Knin, 01.novembar 1994.

Ministar informisanja

Borivoj Rašuo

---

PRILOG 3 (Pismo Zorana B. Đorđevića)

URGENT HITNO

Gospodin Milan Babić

Gospodin Borivoj Rašuo

Republika Srpska Krajina

Knin

Dragi prijatelji,

šaljem vam tekst zvaničnog stava hrvatske vlade prema Planu Ujedinjenih Nacija, za slučaj da ga niste već videli. Tekst je usvojen od strane Vlade Hrvatske u isto vreme kada je zasedao i Savet bezbednosti.

Pokažite ga za svaki slučaj Martićima i Paspaljima, da vide šta o njihovoj miroljubivosti misle Hrvati. Takođe bi bilo odlično da ovaj tekst objavite u Beogradu. Ja ću ga poslati i na Biro.

Još uvek nemam tekst jučerašnje deklaracije Saveta bezbednosti i bojim se da neću moći da ga dobijem pre ponedeljka. Boro vam je sigurno već javio da dolazi samo jedan deo trupa.

Meni je strašno sumnjivo ovo odgađanje dolaska trupa U.N.-a. Bojim se da je to neka ujdurma i da ni u kom slučaju nije dobronameran predah da bi se vama dalo vreme da se konsolidujete. Amerikanci su i u decembru znali koliko će sve koštati. Ni u kom slučaju ne treba prihvatiti priču o nedostatku para kao pravi razlog. Bojim se da se tim odlaganjem daje šansa Hrvatima da reše pitanje Krajine vojno. Za svaki slučaj, predložio bih vam da podignete nivo borbene gotovosti svojih trupa. Gde god je to moguće, povucite ih sa prve linije frontsa, da bi hrvatski napad udario u prazno.

Pozdrav,

Zoran B. Đorđević

Republika Srpska Krajina

Vlada Republike Srpske Krajine

Ministarstvo informisanja

Br. 03-27/1-94

Knin, 3. oktobar 1994.

Izvor: Novi Standard

---