Пронашла сам мог прадеду са братом и синовима на попису жртава логора Јадовно 1941.

Хвала удружењу Јадовно 1941. и Музеју жртава геноцида у Београду што сте ми омогућили да сазнам где су и када настрадали мој прадеда са братом и синовима. Увек ме је то мучило!

Пише: Маша Живковић

Све што смо о њима знали до јуче је да су били одведени из куће у Шантићевој 12 у Мостару 1941.

Али сада знамо где су одведени и убијени, чак и под којим бројем су заведени били у логору Јадовно.

Мој прадеда Милан (Илија) Гачић био је успешан грађевински предузетник и градио је ограду око православне цркве у Мостару, као и вилу Гредић која је касније постала Титова вила. Имао је имање у центру Мостара које нам је одузето у задњем рату али смо успели после 30 година на суду да повратимо власништво.

Његов брат Михајло – радник на железници, брат Саво као и Миланови синови Десимир (архитекта) и Љубомир (геодет), одведени су истог дана. По датумима смрти би се рекло да су убили прво синове, а Милана месец дана касније.

---

---

Снимак екрана – Поименични попис жртава рата Другог светског рата – Музеј жртава геноцида Београд

Најмлађи син Жарко, који је успео да побегне на Неретву када су дошли по њих, касније је постао архитекта. Страдао је 1947. године, на путу ка отварању моста у Читлуку, на којем је радио као техничар. Званично је наведено да је дресина, на којој је путовао, искочила из шина јер су се деца играла камењем на прузи, услед чега је одлетела у ваздух. Ипак, ја сумњам да је у питању била усташка диверзија.

Умро је пар дана касније у болници у Мостару дана 12. јануара 1947. Његова мајка Филомена Барзут Гачић била је уз њега на самрти и рекла “збогом мој последњи сине”. Тако је убијен и последњи мушки члан наше породице Гачић!

Милан и Филомена су имали још троје деце: Николу и Наду, који су преминули у најранијем детињству, као и ћерку Сару, која је као млада девојка умрла од туберкулозе, непосредно пре рата.

Једини члан породице Гачић који је преживео била је моја бака Славија. Рат ју је затекао у Београду, где је живела у браку са мојим дедом Животом Живковићем и где су већ имали малу ћерку Љубицу.

После бомбардовања Београда, деда Жика је побегао у Чачак са породицом где је радио на железници. Приликом напада Немаца 1942 у Чачку, немачки официри су митраљезом из авиона пуцали по људима на пољу, међу којима се нашла и моја трудна бака. Тако су почели трудови у шестом месецу трудноће. Успела је да се сакрије у кућу и ту родила мог оца Дарка 21.02.1942. Био је мали као векна хлеба, а преживео је захваљујући боцама топле воде које су поставили око њега.

Током истраживања открила сам ко је био најодговорнији за кампању злочина у Мостару 1941. На линку https://hr.wikipedia.org/wiki/Kronologija_ustaških_zločina_1941. под „19. јула 1941.” пише: „Почетак масовних хапшења и репресалија над становништвом Мостара. Хапшења су трајала до почетка августа и процењује се да је кроз усташки затвор у Мостару у том периоду прошло око 750 Мостараца српске, бошњачке, хрватске и јеврејске националности. Већина ухапшеника депортована је у логоре Госпић и Јадовно, где је убијена. Најодговорнији за ову кампању злочина био је усташки повереник у Мостару, Иво Херенчић.” Он је умро у Аргентини некажњен. Мислим да није фер, али ту се зауставља та потрага. Међутим, и даље тражим потомке Миле Јањића, прабакиног сестрића који je преживео логор (не знам који). Био је познати виолиниста и певач народне музике у Мостару и Сарајеву.

Ако ико зна за његове потомке, значило би ми да се повежем са њима. Више о њему: https://new.federalna.ba/zivot-i-rad-mile-janjica-vrsnog-bosanskohercegovackog-narodnog-umjetnika-ufsc5 Можете ми писати на [email protected] .

Моја прабака Филомена, која је све то преживела, учила је моју баку и мог оца да не треба никога да мрзе. Упркос свему, у духу своје православне вере остала је у пријатељским односима са својим комшијама. Захвална сам јој на томе. И ја данас никога не мрзим и овим текстом не желим да подстичем на мржњу – желим само да се истина зна и да не оду у заборав они који су тако трагично напустили овај свет. Сваке жртве ми је жао, без обзира на нацију и религију.

Хвала вашем удружењу Јадовно 1941. и Музеју жртава геноцида у Београду што сте ми омогућили да сазнам где су и када настрадали мој прадеда са братом и синовима.

Увек ме је то мучило!

Занимљив податак је да је мој брат Тибор Живковић (https://en.wikipedia.org/wiki/Tibor_Živković), рођен у Мостару 1966, по некима наш најбољи историчар, током свог нажалост кратког живота, успео да сачува историју српског народа као стручњак за рани средњи век и историју Срба, упркос свим напорима да се наш народ, историја и култура сасвим избрише! Први је говорио да смо староседеоци Балкана и да славенизације није било у правом смислу те речи. То се данас потврђује ДНК анализама. Днк анализа мог оца показује аутохтони ген, што ми говори зашто Гачићи нису хтели да беже са својих вишевековних огњишта. (https://www.glassrpske.com/lat/magazin/istorija/genom-nam-je-podjednako-i-autohtoni-i-slovenski-razlike-medju-balkanskim-narodima-ne-postoje/418229). Хвала свакоме ко нашу историју истражује, зна, поштује и чува!