Bojanić: DAN SEĆANJA ILI DAN ZABORAVA…

CEREMONIJE NISU DOVOLjNE, ALI JESU KORISNE POSLE DECENIJA ĆUTNJE

Juče, Republika Srpska obeležila je Dan sećanja na žrtve ustaškog genocida u sistemu logora Jasenovac i njegovom najvećem stratištu Donja Gradina (a nigde nema reči SRBI). Postavlja se jedno bolno i suštinsko pitanje: da li se zaista sećamo ili samo formalno obeležavamo? Kolko da izustimo i politički prigrabimo neke poene.

Tu nema iskrene suštine, da je ima Donja Gradina bi izgledala kao Jad Vašem ili neka lokacija u Srbiji koja bi bila namenjena tom datumu i sećanju na stradale Srbe u NDH.

Dobar primer imamo i muzejsku postavku i spomenik u Starom Brodu na Drini…

Na obalama Save, tamo gde zemlja i dalje pamti više nego što smo mi spremni da priznamo, svedočimo podelama i rukovodimo se tuđim interesima i tuđim projektima, i u njima zdušno učestvujemo…  koji jedini cilj imaju da minimiziraju i umanje broj stradalih Srba u Jasenovcu i NDH od strane Hrvata-ustaša… danas slabo ko pa i od istoričara govori da je u NDH stradalo preko 800000 Srba, sve više čujemo ,,mudru“ retoriku ,,više stotina hiljada ljudi“… mudro zar ne!

Umesto jedinstva – više kolona. Umesto jednog glasa – više tumačenja.

I dok drugi narodi svoja stradanja obeležavaju saborno i dostojanstveno, kod nas se i sećanje često pretvara u politički događaj i govoranciju… što je i dobro, posle decenija ćutnje, bar se i politički oslobađamo tih stega i okova.

Istovremeno, na drugoj strani, datum proboja logoraša  22. april,  ostaje čvrsto utemeljen kao istorijska činjenica.

Bez dvoumljenja. Bez podela.

Ali najveći problem nije u datumima. Problem je u tišini.

Za razliku od Aušvic, Jad Vašem, Dahaua ili Treblinke… mesta koja govore, uče i opominju,  Donja Gradina kao da ćuti. Ćuti u muzeološkom, obrazovnom i državnom smislu. Ćuti tamo gde bi morala da viče, opominje, upozorava… i bude najglasnija samo istinom i činjenicama.

Ta tišina nije slučajna. Ona je rezultat decenija zanemarivanja, straha, ali i svesnog odsustva volje da se istina institucionalizuje.

Jer, svaki veliki zločin u istoriji čovečanstva dobio je svoje ime. Genocid nad Jevrejima poznat je kao Holokaust, ili Šoa. Stradanje Roma označeno je kao Samudaripen. Jermenski narod svoj krst nosi kroz pojam Mec Jegern.

Samo srpske žrtve u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj ostaju bez opšteprihvaćenog imena… i dalje se ,,mudraci“ spore, lakše im  je to svesti sve pod Jevrejski holokaust.

I to nije pitanje termina. To je pitanje identiteta. Jer ono što nema ime… lakše se zaboravlja.  Kako ,,mudro“ zbore žrtva je samo ona koja ima ime… neće biti tako, iako bi oni to voleli.

Ono što nema jasan pojam… lakše se relativizuje, to se upravo i dešava.

Zato se već godinama vode rasprave: da li „Pokolj“, kako predlažu pojedina udruženja (Jadovno 1941.), ili neki drugi naziv, kao što je Srbocid?

Ali suština je jednostavna…  bilo koji naziv je ,,bolji“ od bezimenosti.

Jer bezimenost je prvi korak ka negiranju.

Posebno boli činjenica da se kod samih Srba često može čuti umanjivanje sopstvenog stradanja. To  mudro pokušavaju da ubace i u udžbenike, što već i rade… a struka ćuti…. udžbenike nam ionako većinski štampaju  stranci… a njih biraju srpski profesori istorije u većini. Šta dalje reći?

Tamo gde bi trebalo da postoji sabornost, javljaju se sumnje, relativizacije i opasne floskule koje više govore o našem odnosu prema sebi nego o drugima… a u nama je problem, tu treba tražiti lek.

A istorijske činjenice su jasne: sistematski progon, masovna ubistva, logori za decu, bacanje u jame, organizovano uništavanje čitavih zajednica. To nije pitanje interpretacije… to je pitanje istorijske istine.

Tu treba da se izborimo za poglavlje u istorijskim udžbenicima koji treba da budu jedinstveni za celu Srbiju i Srbe… gde bi se ubacila tema, poglavlje o Stradanju i genocidu nad  Srba u 20. veku. Kao što imaju Jevreji i Jermeni, i da se ugledamo na njihovu kulturu sećanja o stradalaštvu… za Jevrejsko stradanje zna ceo Svet, i za to su oni zaslužni, tako i treba da bude.

ŠTA SE DESILO POSLE DRUGOG SVETSKOG RATA

Posle rata, umesto da se istina utemelji, ona je potisnuta. U ime „bratstva i jedinstva“ i novog ideološkog komunističkog poretka, stradanje srpskog naroda gurnuto je u stranu. Sa ukidanjem monarhije i prekidom sa tradicionalnim, Svetosavskim identitetom, stvoren je novi – jugoslovenski…  u kome je srpsko pitanje često bilo nepoželjno i gurano po strani.

I tu leži koren današnjeg zaborava.

Nije zato čudo što mnoge istorijske teme ostaju na margini. Čak i one koje ukazuju na složene i kontradiktorne odnose u posleratnoj Jugoslaviji zahtevaju ozbiljno, dokumentovano istraživanje… a ne senzacionalizam.

Upravo izostanak sistemskog bavljenja istorijom ostavlja prostor za poluistine i nedorečenosti.

Zato je ključno razumeti: ceremonije nisu dovoljne.

Polaganje venaca, govori i protokoli imaju svoje mesto, ali bez institucionalnog pamćenja… sve to ostaje prazna forma, koja nema suštinu. Istorija se ne čuva samo jedan dan u godini. Ona se čuva u udžbenicima, filmovima, naučnim radovima, muzejima i  najvažnije… u svesti naroda.

ŠTA NAM JE ČINITI

Zamislimo samo da svakog 22. aprila, u isto vreme, sa obala Save u nebo poleti more svetlosti…

sveće… kao simbol svake nevine žrtve. Ne kao politički čin, već kao narodni zavet i u njemu da budemo svi jedinstveni bez političkih podela. Kao živa lekcija budućim generacijama.

Zato Dan sećanja ne sme biti dan formalnosti i političkih govora. On mora postati dan istine, obrazovanj, sabornosti i zajedništva. Dan kada ćemo konačno prestati da ćutimo.

Da istina uđe u škole… da tu nedelju obeležimo kulturom sećanja… da sve škole i deca tog dana zapale sveću u školskim dvorištima i odaju minut ćutnje tom nezapamćenom Pokolju koji su Srbi doživeli u NDH. Da uradimo dokumentarni film koji će svake godine pogledati naši đaci… raditi u toj nedelji životne i lične priče preživelih ili oni koji su ostavili svedočenja, a tog materijala ima dosta kao dela o Hildi Dajč ili Ani Frank… imamo mi i naše priče kao Dara iz Jasenovca ili deka Milorad Ćebić i mnogi drugi.

I da konačno udarimo kamen temeljac i krenemo sa izgradnju Sabirnog centra (mauzoleja) u Srbiji za sve stradale Srbe u NDH… to su valjda zaslužili, a ne samo obeđanja i prazne političke priče koje se vrte decenijama.

Jer tišina, ma koliko bila udobna, nikada nije na strani žrtava.

Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija